Babe i žabe

U pretprošlom broju NIN-a kolege, saradnici, po svojim zvučnim imenima i titulama, nesumnjivo kompetentni stručnjaci, potpisali su pismo u odbranu profesionalne delatnosti gđe Zorice Tomić. To bi sve bilo u najboljem redu, ali, nažalost, stiče se utisak da su se tu pomešale – žabe i babe! Svako ko je iole pažljivije pratio razna medijska saopštenja mogao je da uoči da je u njima težište bilo na neumerenom, rasipničkom stilu stanovanja spomenute ambasadorke u Gradu svetlosti. Niko normalan nema ništa protiv da se kulturno-istorijsko nasleđe i bogatstvo Srbije u svetu definiše, promoviše, afirmiše i naravno da prosečni konzument dnevnih saopštenja nije kompetentan da sudi o stručnim kvalitetima i dostignućima pomenute ambasadorke i njenih saradnika svih nivoa. Ali isti taj konzument se i te kako naježi pri saopštenju da jednomesečna kirija stana dotične dame iznosi 7.000 evra, a taj novac plaćaju srpski poreznici. Sigurno da to nije prvo ni poslednje rasipništvo u ovoj našoj jadnoj, ekonomski razorenoj zemlji Srbiji, ali vredelo bi se podsetiti da su moralno postavljanje prioriteta i sveopšta skromnost uvek bili preduslov istinskog bogatstva, kako pojedinca, tako i države u celini.