Ni mažen, ni pažen

Pa, ovo ti nekako dođe kao „In memoriam“, smeška se Šajtinac, a vrag mu u uglu oka viri. „Ali bolje ikad neko nikad“, konstatuje bez gorčine. „Ova nagrada je za mene, posle skoro 40 godina Evrope, ogromna stvar. Da se neko ovde seti da postojim“. Ovom nagradom kao da je ispravljena greška koja se ne tiče samo Bore Šajtinca. Ona se tiče svih onih kreativnih ljudi koji su svoju svetsku slavu prvo delili sa sredinom iz koje potiču. A onda imali peh da ih ta ista sredina više nije ni mazila ni pazila, niti ičim doprinela da ovi tu svoju slavu uvećaju i poklone je matici. Onda su ti takvi otišli i gradili u nekom belom svetu dalje svoju slavu. Ličnu. Dok ih zemlja porekla nije zaboravila. Povremeno, Boru Šajtinca u zemlji njegove prve slave nisu zaboravljali. Pogotovu oni koji su se bavili animiranim filmom, tom osmom umetnošću, nadgradnjom svih drugih. Ranko Munitić, ekspert ovog žanra, 1999. godine pišući o „Pola veka filmske animacije u Srbiji“, u tekstu „Obojene vizije“, predstavlja ovog majstora apsurda egzaktno: „Baratajući tamnim bojama, sumračnim prostorima i groteskno modeliranim prikazima, u svakom delu odnosno „karici“ nastavlja Šajtinac osnovnu temu, to jest „lanac“ razotkrivanja sopstvenog realiteta, tačnije – košmara, poetskog apsurda detektiranog u suštini sveta i čovekovog postojanja“. A dolepotpisana na stranicama NIN-a, daleke 1979. godine o Bori Šajtincu, koji je tada „na privremenom radu u Nemačkoj“ i koji priprema svoj prvi dugometražni film, piše: „Sanjati je isto što i leteti, ali: nije ptica sve što leti“ – kaže Bora. Da bi to svojim specifičnim filmskim jezikom i dokazao, Šajtincu je trebalo više od 135.000 crteža iscrtanih sopstvenom rukom, sedam desetominutnih filmova koje je snimio proteklih godina i okvirna radnja kojoj je kumovao Edgar Alan Po svojom poemom „Gavran“. Tako je jedna predimenzionalna, crna ptičurina pojam ne samo smrti, moći, već istovremeno i pojam ženskoga: „Žena je jača od muškarca, kao što je na kraju krajeva i smrt jača od života. Tako moj film govori i o smrti, od koje čovek celog života pokušava da pobegne. “ Danas, dok sedimo ispred Gradske kafane i u sunčanom beogradskom danu prebiramo po uspomenama iz Minhena, Hamburga i Pariza, Šajtinac o smrti, temi koja se kroz ceo njegov opus provlači, kaže: „Smrt? To je finalna tačka jednog cilja. Svi mi trčimo veliku trku. I svi se utrkujemo i borimo se ko će da bude prvi. A ne znamo da onaj ko prvi stigne – stigne do smrti. Umre.“ Ipak, „finalna tačka jednog cilja“ kod Šajtinca je retko samo tragična. Recimo, na jednom njegovom crtežu vidi se detalj nekog groblja, grob do groba, spomenik do spomenika, iscrtani sitnim potezom, skoro u tami. Dok iznad njih veselo lepršaju – šareni baloni..... Ili: tamna spodoba zaliva biljke u saksijama, a biljke su – nadgrobni spomenici. Dugometražni crtani film iz 2007. godine, „Ubica sa Monmartra“, ovenčan nagradama na festivalima od Amerike do Atine, govori o jednom pomalo „iščašenom“ serijskom ubici. U filmu, u kome „smrt u krznenom kaputu brblja sa ubicom“ francusku kritiku podseća na „najbolja dela Montija Pajtona“. Dalje se kaže: „Šajtinac multiplicira alegorije kako bi ih bolje razgolitio i deformisao. Divan košmar!“ Put do Monmartra počinje pre 66 godina u Melencima, malom mestu pored Zrenjanina. Ovdje je, jednog avgusta, Bora rođen. Ubrzo sledi selidba u Sombor, mesto u kome je od svega najviše voleo – bioskopsku salu. U knjizi „Privatni lavirint Borislava Šajtinca“, koja je izdata povodom dodele nagrade za životno delo, Bora o svom detinjstvu u Somboru piše: „Sombor je u to vreme imao četiri bioskopa. Jedan od njih je bio pod vedrim nebom. Drugi je imao impozantni ulaz: široko stepenište, a sa leve i desne strane dva ogromna lava koji kao da su čuvali taj hram u kome su se prikazivale žive slike“. U Novom Sadu završava Školu za primenjene umetnosti, a o Vojvodini, njegovoj prvoj multikulturalnoj sredini, danas kaže: „Vojvodina je za mene pojam toplote, dobrote, mirnoće. Vidiš ovaj sto? To je Vojvodina. Sve na njemu. I kafa i pivo i čaša i cigare. A ispod toga sve ravno. A iznad toga samo jedna linija: horizont“. U Parizu, sada već po drugi put – prvi put je ovde studirao na Akademiji lepih umetnosti – se opet nalazi kod kuće: „Kad sedneš u kafić i gledaš ljude koji prolaze, ređaju se nacije, beloputi i tamnoputi, čuju se čudni i daleki jezici, to ti dođe opet kao bioskop. Multikulturalnost uživo“. Šajtinac kaže da je odrastao na filmovima – i na stripovima. Crtao je otkako zna za sebe. Jednom davno je rekao da je srećan onaj koji rano zna kojim će putem poći. NJegov put je bio jasan: olovka i papir na početku, vremenom se popišmanio i priznao „da i kompjuter zna ponešto“. Danas relativizira svoju misao: „Nisam ja to odabrao. To je jedna unutrašnja linija koja sama po sebi funkcioniše. Ranije je to bio talenat, danas je to sprega iskustva, literature, muzike, politike i pre svega – rada. Što sam stariji, to više radim“. Početkom 70-ih godina prošlog veka Boru već smatraju majstorom crtanog filma. Osvaja nagrade od Oberhauzena do Otave. Uprkos tome, u „Neoplanti“, produkcijskoj kući za koju radi, za njega više nema posla. Odlazi za Nemačku. „Početak je bio težak. Došao sam kao svaki migrant, sa dva kofera, bez znanja jezika, bez para. Susreo se sa novim svetom, toliko različitim.“ Ipak, nižu se filmovi koji i dalje donose nagrade. Danas priča o razlikama u mišljenju i u kulturi i navodi primer „anglosaksonskog viđenja stvari“: „Sedim sa svojim nemačkim producentom i objašnjavam mu jednu scenu: dva čoveka igraju šah. Jedan udari u sto, figure se rasture po šahovskoj tabli. Moj producent pita: Koje figure padnu? Kako padnu? Na koju stranu? Ja zanemim. On ne shvata da to za tu scenu nije bitno. A ja shvatim, pa on samo ima drugu vizuru mog sveta“. Vremena se menjaju. Crtani film u Nemačkoj nema prođu. Šajtinac i dalje crta, stvara, živi sa svojim apsurdom na papiru. U Minhenu ga cene. Sledi izložba za izložbom, Borine slike nisu više crne, nisu više male. Skicenblok je odslužio svoje, monumentalne slike pune sarkazma i cinizma krase poznate galerije. Muzej „Vilhelm Buš“ u Hanoveru, specijalizovan za „karikaturu i angažovanu grafiku“ mu priređuje veliku izložbu. Naslov: „Svi smo mi klovnovi“. „I onda dolazi vreme promena“, kaže Šajtinac. „I dok u Berlinu pada zid, otvaraju se horizonti, u Jugoslaviji padaju glave, zatvaraju se horizonti.“ Pune četiri godine komentariše slikom događanja u Nemačkoj, kako u liberalnom nedeljniku „DIE ZEIT“, tako i u levičarskom „STERN“-u. Bora Šajtinac je u to vreme ultimativni, cinični posmatrač nemačke političke scene. Izbor ovih ilustracija treba da bude tokom ove godine objavljen u Nemačkoj. Istovremeno se objavljuju i njegove ilustracije na temu Evropske unije. „Unija? To je bajka. Samo kad se uporede romanska i anglosaksonska kultura, već su jasne razlike. Kada sam posle Minhena došao u Pariz, ukapirao sam koliko je teško sve to staviti u jedan lonac, pa makar se on zvao i evropski. Nije dovoljno dubok da se sve to lepo zakuva....“ Ali, nastavlja Šajtinac: „politika je sve. To su voda i vazduh u jednom.“ Trenutno radi na jednom filmu o Evropi. Radni naslov: „Hotel sa 12 zvezdica“. Toliko ih ima na evropskoj zastavi, koja sugeriše ravnopravnost i složnost. „Međutim“, kaže Šajtinac, „svako vuče na svoju stranu i gleda prvo da reši svoje probleme. Evo ti Pariz: svaki dan štrajk, pa to lepo svakodnevno pročitaš u novinama, štrajk danas u tom i tom kvartu, sutra u onom drugom. Multikulturalnost Evrope nije njena prednost“. U Beogradu je samo sa povodom. Posle smrti brata Stanka Šajtinca, vrsnog novinara, posle smrti roditelja, putevi za Beograd su postali bezrazložni. Danas ga je nagrada za životno delo dovela u grad njegovih studentskih dana. „Neverovatno, koliko se grad promenio. Ko ovde živi, to ne vidi, ali definitvno ovaj grad nosi novi optimizam u sebi. To se oseća na ulicama. I ova mladež koju vidiš, ove prelepe devojke i mladići, nekako se, gledajući ih, osećaš dobro“. Uveče sedimo u još jednoj uspomeni: Klub književnika, maltene kao nekad. Gospodin Buda licitira svoje đakonije kao nekad davno, samo neki drugi ljudi sede oko nas. Bora opet o Evropi, ovog puta lično: „Evropa je prestala da puši. Sve je to u redu, dok takve akcije ne dobiju fašistoidne forme, pa tako u Parizu ne cunjam više po kafanama koje sam ceo život obožavao. Hvala bogu, kod Bude sme još da se zapali cigara.“