Niske grane visokog doma

Ima li neki među retkim zaposlenim građanima Srbije koji je napustio radno mesto da bi nalazom krvi dokazao svom poslodavcu da je trezan? Nema. Zato što bi svaki, i pre nego što ode po „dokaz“, bio nezaposlen. Velimira Ilića i ostale „izabrane“, takva kazna ne čeka i tu nema mnogo mudrosti. Jer, i kada Slavica Đukić-Dejanović kazni Tomislava Nikolića sa 24.000 dinara, u svojoj poslaničkoj plati on to neće takoreći ni osetiti. To znaju i Slavica i Toma i svi oni koji su se tog nušićevskog dana vređali u poslaničkim klupama pred nosom svom poslodavcu - narodu. Opomena, najčešća kazna u Skupštini Srbije „košta“ 3.000 dinara. Što će biti pet puta manje nego kad pauk odnese automobil. Ali, ni niske kazne ni kućno vaspitanje nisu jedini razlozi nedoličnog i bahatog ponašanja poslanika pred očima javnosti. NJihov motiv je jasan - dok je Vojislav Šešelj padao, polivao, šibao u parlamentu, radikalima je rastao rejting. Dobri učenici dr Šešelja to nisu zaboravili. Ostali oponašaju taktiku onoliko koliko profil njihovih birača dozvoljava, jer drugu taktiku nemaju. A nemaju ni druga posla. U ovdašnjem parlamentu argumentovana rasprava svakako nije posao poslanika. Svi zakoni su unapred usvojeni u Vladi, a prazni govori su samo pozornica za promociju stranačkih stavova. Amandmani opozicije na zakone retko prolaze čak i kada se sva zaraćena opozicija ujedini ne bi li izgurala izmenu bez koje će akt biti beskoristan. Na Zakon o oduzimanju imovine, na primer, čak su i radikali i LDP bili udruženi u naporu da se u predlog Vlade unesu osnovne izmene koje bi sprečile prostor za korupciju, pa od toga nije bilo ništa. Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija, koji poslanike s pravom naziva „poštarima i partijskim robovima“, kaže za NIN da je svaka prepreka demokratskom parlamentarizmu dovoljna da uništi neophodnu nezavisnost poslanika, ali da su dve institucionalne najvažnije. „U proporcionalnom sistemu trebalo bi da se odmah po završetku izbora zna ko su poslanici. Posredni proporcionalni sistem ne postoji nigde u svetu osim kod nas. Partije podnose liste od 250 predstavnika i nekoliko dana po završetku izbora određuju ko sa liste ulazi u Skupštinu. Partijski rukovodioci, koje niko nije izabrao da to rade, dakle, biraju umesto birača. Ti dani, koje sebi daju partije su, osim toga, idealnih deset dana za korupciju, ukoliko naši partijski rukovodioci nisu anđeli, a nisam siguran da jesu, jer im ne vidim krila.“ Druga stvar koja, prema Goatiju, uništava autonomnost i autoritet poslanika je imperativni mandat. Jedina partija koja u srpskom parlamentu ne preti blanko ostavkama je LDP, iako je taj institut bio anahron čak i u prošlom veku. „Poslanik je delegat svoje partije. Jedan delegatski sistem smo imali unutar jedne partije, a sada živimo u delegatskom sistemu sa više partija. Ustav u članu 102. stavu 2, koji eufemistički kaže da poslanik može da prenese svoj mandat partiji, zapravo dozvoljava partijama da zamene poslanika, a da ovaj to i ne zna. Da ne postoji takva zavisnost, poslanik bi bio direktnije odgovoran biračima i ne bi, pre svega, bio obavezan da govori ono što i šef njegove partije“, kaže Goati. Da partije u Srbiji nisu lidersko-centralističke bilo bi razmene mišljenja i u unutarstranačkim krugovima, a pošto tako nije, građani se neprestano pitaju zašto se plaća aktivnost glomaznog parlamenta kada umesto 250 ljudi sa istom efikasnošću može da radi dvadesetak ljudi. Predstavljanje u Narodnoj skupštini osmišljeno je tako da na oko tridesetak hiljada birača dolazi jedan poslanik. I to sa biračima sa Kosova. Iako tih birača više nema, bar ne u tom broju, broj poslanika se ne da menjati, jer je zagarantovan Ustavom. Svaka promena podrazumevala bi nezamislivu dvotrećinsku većinu u Skupštini i referendum. Istraživanja Strateškog marketinga i CeSida kažu da se (ne)ugled parlamenta kod birača nije znatno menjao celu poslednju deceniju. Nakon početnog uzleta raspoloženja 2000. godine, prvi pad rejtinga zabeležen je u vreme sukoba Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića u vezi sa hapšenjem Slobodana Miloševića. Birači su tada uočili da se u Skupštini, ni sa novom vlasti, neće razgovarati o opštem dobru, nego o stranačkim interesima. Delimično poverenje u rad Skupštine od tada ima između osam i petnaest odsto građana, a potpuno u retkim trenucima tek pet odsto. Parlamentarizam je u očima javnosti pao na najniže grane oduzimanjem 21 mandata poslanicima DSS-a, pa je trgovina mandatima bila prvo čega se građani dosete kad pomisle na Skupštinu. Od usvajanja novog Ustava, koji je institutom blanko ostavki takoreći uveo partokratiju, poverenje u parlament ima jedva dva odsto građana. Đorđe Vuković iz CeSida kaže da Skupština ne uživa ugled kod građana zato što je birači ne vide kao instituciju od opšteg interesa nego arenu za stranačke borbe. Pa, ipak, birači uglavnom imaju poverenje u poslanike stranke za koju su glasali, ali ne i u Skupštinu kao instituciju. „Parlament ne radi dovoljno na svojoj promociji. Za to je delimično kriv i televizijski prenos zasedanja, jer u onim zemljama u kojima ga nema, poslanici se drugačije aktiviraju da komuniciraju sa biračima. Jedini pravi način da građani ostvare direktniju vezu sa onim za koga su glasali je promena izbornog sistema.“ Ukidanje blanko ostavki bio bi prvi korak u metamorfozi poslanika iz bezličnih glasačkih mašina u ljude od ugleda. Kako nema nameru da menja izborni sistem, Skupština je pokušala da sebi da na važnosti šetnjom po crvenom tepihu kroz kolonu gardista i intoniranjem himne na početku tekućeg zasedanja. Većina birača je taj očajnički akt doživela kao nezaslužen glamur i aroganciju prema sve većem broju siromašnih u Srbiji. Ovakav pokušaj da se zakonodavnom telu povrati ugled nije mogao da uspe, jer ga nije pratila suština - ugledno i odgovorno vladanje samih poslanika. NJih, na primer, nije bilo sramota da neposredno nakon što su ponosno uzdignutih glava prošetali crvenim tepihom sami krše zakone koje su usvajali čvrsto se držeći dualizma funkcija. Nepoverenje građana u Skupštinu poslanici su skloni da tumače kao krivicu svojih političkih protivnika. A sekretar Narodne skupštine Veljko Odalović reći će da takav rejting jednostavno nije fer, jer se u Skupštini usvaja po 300 zakona godišnje. Prosečan građanin Srbije, nažalost, ne čita svaki usvojeni zakon, već samo na kvalitetu života oseća njegove posledice. Ovdašnji političari, kao ni drugi u postkomunističkim zemljama, možda nisu dovoljno dorasli da vode demokratski dijalog. Ni kod birača možda nema dovoljno iskustva u demokratskoj kulturi. No, iako birači mahom ne znaju da su osnovne funkcije Skupštine zakonodavna i funkcija kontrole izvršne vlasti, oni nepogrešivo osećaju da svoje uloge Skupština ne ispunjava odgovorno. Uostalom, kako bi birači, u proseku ni izbliza obrazovani koliko poslanici, mogli da znaju sve uloge u parlamentarnoj demokratskoj državi kad i sama predsednica parlamenta ne uviđa suprotnost sa funkcijom koju obavlja kada kaže da su oni (vladajuća koalicija) mogli da su hteli i sami da usvoje Deklaraciju o zločinu u Srebrenici. Ona se, dakle, ne postavlja kao kontrolor izvršne vlasti nego kao njen deo, svojevrsni portparol. Čak i najugledniji među poslanicima staće na stranu svojih kolega oštrog jezika i zloupotrebiti skupštinsku govornicu da očitaju lekciju novinarima što „narušavaju ugled parlamenta pišući netačno o njihovim dnevnicama“. Profesor Dragoljub Mićunović kao da je i sam prespavao kletve Vjerice Radete i slike razbijenih noseva svojih mlađih kolega, kad je za narušen ugled u stanju da optuži medije. Svetlana Logar iz Strateškog marketinga kaže da iako ne postoji svest o ulogama u parlamentarnom sistemu, ljudi vide ono što je najvažnije - da se u skupštinskim raspravama ne radi o dobrobiti naroda. „Zbog toga ni crveni tepih ni predlozi za povećanje plata poslanika i drugih funkcionera, nisu dobro prihvaćeni kod ispitanika. Bilo je perioda kada se u Skupštini realno puno radilo, ali građanima to nije bilo zanimljivo, jer je komunikacija Skupštine sa građanima loša. Uz tradicionalno nepoverenje ide i loša ekonomska situacija iz koje im niko ne pruža izlaz, pa nastupaju očaj i apatija. A tako očajni i nepoverljivi građani nisu u stanju da vide kao pozitivno čak ni ono dobro što se desi u Skupštini“, kaže Logarova. I pre uvođenja jednopartijskog sistema, u međuratnom parlamentu, poslanici su se svakodnevno častili epitetima: „razbojnici“, „hajduci“, „nitkovi“, „bitange“, „većinska stoka“. U parlamentu Kraljevine Jugoslavije, nakon izbora 1921. godine, Poslovnik je, na osnovu stenografskih beležaka, precizirao zabranjene reči. Dobra srpska tradicija sočnog psovanja nastavila se, međutim, čim su nestali dosadni jednopartijski maratonski govori. Zamenili su ih međusobna pljuvanja poslanika i tuče, vređanja, meketanja, blejanja i pozivanja Vuka Bojovića, direktora zoo-vrta, da prepozna životinje među kolegama poslanicima. Od prvog dana uvođenja višestranačja u Srbiji do danas deluje kao da se ništa nije promenilo. Nizak stepen demokratske kulture ispoljavali su uvek i oni odabrani da, u ime svojih partija govore kao i oni što su u toku rasprava o zakonima dremali i zevali i otvarali pasijans brzinom Srđana Milivojevića. Nije se promenio ni uticaj parlamenta na sistem i život u Srbiji, o kome dovoljno govori i to što stranke nisu zainteresovane da najvažnije ljude smeste u skupštinske klupe. Posebno ne stranke na vlasti. Oni koji zaista imaju uticaja u partijama, rukovode ministarstvima i javnim preduzećima, a poslanička mesta prepuštaju stranačkim aktivistima kao arenu za podučavanje prljavom političkom životu i adekvatnoj obmanjujućoj frazeologiji. Pa, ipak, mnogo je više razloga zbog kojih bi svaki građanin Srbije, koji je oslobođen od osećaja srama i ne teži autonomiji ličnosti, poželeo da je poslanik. Uz pravovremeno podizanje ruke, to je jedno od najsigurnijih zaposlenja u Srbiji. Sa natprosečno dobrim platama i još boljim dnevnicama. Jedno je od retkih zaposlenja koje u svakom smislu dozvoljava obavljanje drugog posla. Mesto poslanika omogućava imunitet ograničen jedino voljom šefa partije. Taj imunitet ne podrazumeva čak ni društvenu odgovornost, nego, naprotiv, i od nje oslobađa. I na kraju, mesto u Skupštini najsigurniji je način da se čovek odvoji od turobne realnosti Srbije i brzo zaboravi da mandat nije zaslužen, nego poveren. Poslanička statistika Godine Broj poslanika 20-30 11 31-40 53 41-50 87 51-60 73 61-70 21 71-80 5 Zanimanje Broj poslanika Pravnici i politikolozi 66 Profesori i nastavnici 38 Ekonomisti 37 Inženjeri 34 Radnici 27 Lekari, farmaceuti 19 Umetnici, novinari, filozofi 17 Studenti 3 Penzioneri 5 Preduzetnici 4 Obrazovanje Broj poslanika SSS 37 Više i visoko 184 Mr i dr 29