Revolucija gneva

Revolucija lala koja je pre pet godina na vlast u Kirgiziji dovela Kurmanbeka Bakijeva pretvorila se u revoluciju gneva.. Od 2005. kada je seo u predsedničku fotelju, pa do 2007. Bakijev je uspeo da vrati zemlju u stanje kakvo je bilo pre revolucije: bivši revolicionari su za pet godina postali isti kao njihovi prethodnici, a sam predsednik je umnogome prevazišao svog prethodnika Akajeva u učvršćivanju lične vlasti zasnovane na principima klanova i porodice – svega onoga što je 2005. dovelo do revolucije. Bakijev je bio nenadmašan u veštini manipulisanja ljudima, zakonima i ustavom koji je tokom 2006. i 2007. godine menjao šest puta, prema svojim potrebama. Upravo je bio predložio i sedmu promenu koja bi omogućila da se vlast ne bira na izborima, već da se nasleđuje. Kap koja je prelila čašu strpljenja bilo je naglo pogoršanje ekonomske situacije u zemlji u kojoj su odmah posle izbora povećani porezi i dva i po puta porasle cene komunalija, benzina, namirnica... Zbog ekonomske krize prošle godine su Rusija i Kazahstan značajno smanjile kvote za strane radnike – dotle je svaki šesti građanin Kirgizije radio u inostranstvu, što je donosilo zemlji oko 1,2 milijarde dolara godišnje, pa je priliv novca značajno smanjen. Za povratnike u zemlji nije bilo posla. Sin predsednika Bakijeva Maksim (vlasnik desetina banaka) postao je direktor Centralne agencije za razvoj, investicije i inovacije, i de fakto, drugi čovek u zemlji. Predsednikov brat Žaniš bio je na čelu državne službe bezbednosti, a drugi brat Ahmat – nezvanični rukovodilac DŽalalabadske oblasti. Skandali vezani za pranje novca i sumnjive operacije stizali su jedan drugi. Najsvežiji je vezan za ruski kredit od 300 miliona dolara, koji je predsednikova porodica „provukla“ kroz sumnjive poslove. Isto se dogodilo i sa više od 50 miliona dolara dobijenih od SAD. Prve mirne akcije protesta počele su u februaru. Predsednik nije reagovao. Već u martu dotle rascepkana opozicija uspeva da se ujedini i konsoliduje i stane na čelo stihijnog protesta koji vlast i dalje ignoriše. Opozicija 17. marta organizuje „kurultaj“ (tradicionalni skup na kome se rešavaju najvažnija državna pitanja) koji traži da se ukine odluka o povećavanju tarifa za grejanje i struju, da se privatizovane strateške firme vrate državi, oslobode uhapšeni opozicioni prvaci... Odgovor Bakijeva bio je masovno hapšenje lidera opozicije, nakon čega počinje najkrvavija revolucija na postsovjetskom prostoru u kojoj je najmanje 80 ljudi poginulo, više od 1.000 povređeno, predsednička palata opljačkana, nekoliko kuća zapaljeno. Predsednik Bakijev se sklonio na jug zemlje gde veruje da ima podršku bar toliku da ga ne ubiju, parlament je raspušten, a vlast je preuzela privremena vlada na čelu sa bivšom ministarkom inostranih poslova Rozom Otumbajevom. Prelazna vlada imaće težak zadatak – da obezbedi stabilnost, da spreči nasilje koje, tvrdi se, inspiriše Bakijev koji ne namerava da napusti zemlju i poziva u Kirgiziju mirotvorce OUN, i da, kako je obećala, za šest meseci organizuje pravedne izbore. Roza Otunbajeva, specijalno za NIN Neko je morao da ih zaustavi Predsednik Bakijev dobro zna kako narod reaguje na despotiju. Akajev je morao pre pet godina da pobegne iz zemlje pred gnevom naroda, ali Bakijeva to nije ničemu naučilo pa se ponaša još gore od njega. Naš narod je planinski, otvoren, slobodoljubiv, zemlja se jako brzo elektrizuje, i nije čudno što nije mogao da trpi taj privid demokratije. Opozicija je bila podvrgnuta gonjenju, a predsednik je s nama komunicirao sa pozicija sile. Heroji „revolucije lala“ dospeli su u zatvore, neki su ubijeni, obični ljudi koji su bili u prvim redovima revolucije našli su se, razočarani, na ulici. Svi smo imali osećaj gorčine, poraza, povratka na staro. Sam Bakijev nam je cinično govorio da se ne može dalje zbog nepotizma! Učinili smo sve da se promene dogode bez kataklizme, bez revolucionarnih potresa, jer sve smo to već jednom prošli, ali naša vlast nije znala druge metode i naterala je narod da reaguje. Neko je prosto morao da ih zaustavi.