Ni znanja ni ovlašćenja

Srbija ima i zakon o zaštiti konkurencije, uglavnom lepo prepisan iz evropskog pravnog sistema, i komisiju koja o tome treba da brine, ali je to uglavnom samo lepo okrečena fasada sa koje već opada boja. U ovih nekoliko redova mogla bi se svesti poruka sa nedavnog skupa „Konkurencija i njena zaštita” koju su organizovali Centar za liberalno-demokratske studije i Evropska banka za obnovu i razvoj. Koliko je do sada naša država bila uspešna u primeni evropskih standarda i šta je uradila za dobrobit potrošača najbolje ilustruju reči Borisa Begovića, profesora Pravnog fakulteta, da se prihvataju rešenja iz Brisela, ali da se „suština ne razume baš jako“. Jer, kako ističe, konkurenciju pre svega čini sloboda ulaska na tržište. „Manje je važno ko je sve na tržištu, od toga je bitnije da li postoje barijere za ulazak, a na domaćem tržištu još ima niz prepreka da bi se ostvarila konkurencija. Država drži monopol u vlasništvu nad gradskim građevinskim zemljištem, novi zakon o planiranju i izgradnji koji predviđa privatizaciju nailazi na otpore, a investitori traže pravo svojine da bi gradili pogon. Barijere su i licence za taksiste“, kazao je Begović na pomenutom skupu. Srbija je 2005. godine donela prvi ozbiljniji zakon koji je regulisao ovu materiju, ali se rad Komisije za zaštitu konkurencije uglavnom iscrpljivao na zahtevima za odobrenje koncentracije, odnosno spajanja i preuzimanja firmi. Preduzeća moraju da traže odobrenje za spajanje, a zbog niskog praga godišnjeg prihoda za prijavu koncentracije, antimonopolsko telo je najintenzivnije radilo na tim poslovima. Novi zakon od 1. novembra prošle godine takođe predviđa dozvole, ali je prag za prijavu koncentracije podignut na 100 miliona evra, pa se sada očekuje manje zahteva. Zakonodavcu se verovatno nije žurilo da promeni stari zakon i rastereti Komisiju, između ostalog i zbog toga što su prihodi od tog posla značajni. Rešenja da sporazum nije zabranjen košta 50.000 dinara, potvrda o odbijanju pripajanja preduzeća 90.000, dok za odobrenje koncentracije mora da se plati 0,03 odsto od prihoda iz prethodne godine. Ipak, postavljena je gornja granica, dozvola ne može biti skuplja od dva miliona dinara. Ova taksa za odobrenje spajanja firmi u Crnoj Gori se ne naplaćuje. Da se ne bi narušila zdrava konkurencija, koja podiže efikasnost preduzeća, neophodno je onemogućiti kartelske sporazume i zloupotrebu dominantnog položaja, što nije jednostavno čak i na relativno malom tržištu. Miloš Živković, profesor Pravnog fakulteta, kaže da se zaštita konkurencije izučava tek u skorije vreme, pa ne iznenađuje činjenica da se o tome malo zna. Posledica je da se na sudu ne potvrđuju odluke Komisije za zaštitu konkurencije, jer ona “o konkurenciji zna još manje”. U domaćoj javnosti vlada konfuzija i zbog neznanja, ali verovatno i nečijih interesa, pa monopoli bivaju osuđeni bez obzira na njihovu stvarnu ulogu. Ono što treba da spreči Komisija za zaštitu konkurencije jeste zapravo zloupotreba dominantnog položaja i kartelsko sporazumevanje. Kritičari domaće regulative o tržišnoj utakmici tvrde da su iz evropskog pravnog korpusa izostavljeni neki segmenti, kao i da Komisija za zaštitu konkurencije nema dovoljno kapaciteta da obezbedi sprovođenje propisa. Da bi se utvrdilo da li neko od učesnika na tržištu sklapa nedozvoljene sporazume ili zloupotrebljava dominantni položaj potrebno je definisati šta je relevantno tržište. Provereni i najčešći metod je primena testa pretpostavljenog ili hipotetičkog monopoliste. Novim podzakonskim aktom taj test, međutim, nije obavezan. Profesor Pravnog fakulteta Miroljub Labus kaže da taj test nije jednostavan, ali da je najpouzdaniji i da važi kako u Evropi tako i u Americi. Zbog oskudne domaće prakse i nemogućnosti da od Komisije sazna kriterijume kako se utvrđuje relevantno tržište, domaća pravna struka se često, prema rečima advokata Slobodana Kremenjaka, okreće inostranstvu. To je, kako navodi, rizično jer se ne zna da li će ta rešenja biti uvažena i na domaćem terenu. “Jednom smo pokušali da segmentiramo tržište sladoleda i utvrdili smo da ima bar šest-sedam vrsta, a Komisija nam je sugerisala da je to jedno tržište”, kaže Kremenjak. Dijana Marković-Bajalović, predsednica Saveta Komisije za zaštitu konkurencije priznaje da je 17 službenika nedovoljno da kontroliše narušavanje tržišne utakmice, ali tvrdi da će se ubuduće ovo telo više baviti restriktivnim sporazumima i zloupotrebama dominantnog položaja, pošto će biti rasterećeno zahteva za odobrenjem koncentracije. “Test pretpostavljenog monopoliste je izbačen iz Uredbe, jer bi nas to obavezivalo da ga primenjujemo u svim slučajevima. To nije neophodno, pa ga koristimo u određenim situacijama”, kaže Marković-Bajalović. Kako je test prilično složena ekonomska analiza, akademski stručnjaci veruju da je Komisija htela da se oslobodi tog balasta, te je koristeći svoj uticaj, kada je Vlada Srbije sastavljala Uredbu, pripomogla da se eliminiše. Zato se relevantno tržište definiše uglavnom na osnovu kriterijuma ponude, tražnje i supstituta, što ne može adekvatno da zameni test. U izveštaju o radu za prošlu godinu Komisija konstatuje da ni država nije baš spremna za liberalizaciju i veću konkurenciju, jer su “mišljenja ovog tela o određenim propisima koji ograničavaju konkurenciju u većini slučajeva ostala bez efekta”. U zaključku se konstatuje da Srbija u sferi konkurencije zaostaje za članicama EU, ali i za pojedinim zemljama u tranziciji. Srbija je, inače, nedavno u istraživanju po metodologiji Evropske banke za obnovu i razvoj, po nivou zaštite konkurencije zauzela 130. mesto od 133 zemlje. Radi potpunije slike treba napomenuti da englesko telo za zaštitu konkurencije, koje je sinonim za uspešnost, broji više od 150 eksperata među kojima su i doktori nauka. Ta institucija istražuje pojedina tržišta i objavljuje studije o tome, pa kada se utvrde određene nepravilnosti to je signal firmama da prekinu takvu praksu da ne bi bile kažnjene. I Evropska komisija je imala sličnih slabosti, jer je u početku rigidno primenjivala samo pravne norme, a zanemarivala ekonomski pristup. Pošto su odluke masovno osporavane na Evropskom sudu pravde promenila je praksu i rast i ponašanje preduzeća posmatra uvažavajući i ekonomske kriterijume. O takvom načinu rada u Srbiji se i ne razmišlja. Konkurentnost se na domaćem tržištu teško može podići pre nego što Komisija za zaštitu konkurencije za svoj rad bude odgovarala nadležnim skupštinskim telima. A ti organi su, ističe Begović, nezainteresovani za kontrolu sve dok je na snazi izborni sistem po kojem poslanici odgovaraju svojim partijama, a ne građanima. Dragica Pilipović-Čefi: Rat sa RATEL-om “RATEL na netransparentan način kontroliše cene SBB, što nigde u Evropi ne postoji. Sa druge strane, Komisija za zaštitu konkurencije ne dozvoljava širenje jer su, kada smo tražili dozvolu za kupovinu nekih manjih kablovskih operatera, rekli da koncentracija nije dozvoljena pošto smo dovoljno veliki. SBB je, međutim, mali u odnosu na operatere u Engleskoj, Nemačkoj i Francuskoj gde oni zauzimaju 70-80 odsto tržišta”, kaže Dragica Pilipović-Čefi (Chaffey), generalni direktor SBB-a. Kada je SBB, prema njenim rečima, tražio poslednju korekciju cena dobio je odobrenje za manji iznos od traženog. “Godinu dana smo zajedno radili na izradi troškovnog modela, jer RATEL zahteva da se utvrdi udeo svih izdataka u ceni i tada je odobrena niža cena od one koju smo tražili, jer su promenili jedan ili dva ključa u toj formuli bez dogovora sa nama. Obrazloženje je da nam ne mogu priznati kursne razlike pošto smo uzeli dugoročni kredit u evrima. Pitamo se da li postoji dinarski kredit na duži period”, kaže Pilipovićeva. Do prošle godine Telekom je SBB-u naplaćivao međunarodnu konekciju više nego svojim korisnicima, a deset puta više nego što to košta u Austriji, ističe Pilipovićeva. “Kada smo konkurisali za licencu za fiksnu telefoniju, nismo imali iste uslove. Tražili su da položimo garanciju od deset miliona evra, ali to nije morao i preferirani pobednik Telenor. Naša firma je mogla da ponudi servis u roku od dva meseca, a Telenoru će trebati bar 12 meseci. Ponekad imam utisak da RATEL i Komisija za zaštitu konkurencije imaju kontradiktorne ciljeve i ne bave se zaštitom potrošača i konkurencije već konkurenata i to nekih malih firmi i državnih monopola”, smatra Pilipovićeva.