Heroizovao ljudsku običnost

Pripovetke i romani Dragoslava Mihailovića, među kojima najbolji imaju nespornu vrednost klasike, presudan su uzrok, i temeljan su razlog, i u poetičkom i u estetskom smislu, što se i u današnjoj srpskoj književnosti, na njenu sreću, nastavlja onaj andrićevski kodiran govor o priči i pripovedanju. Tradicija nam je – u književnosti ne biva drukčije – zadala i obrasce i kriterijume, pa se doprinosi pisaca novijih vremena određuju i vrednuju uvek naspram onoga što postoji kao magistralni tok, kao skup ili niz vršnih tačaka, svejedno da li govorimo o principima neposrednog nasledovanja, otklona, poricanja, sinteze ili inovativne korekcije. I kako god da se gleda, proza Dragoslava Mihailovića, sa svojih osobina i dubina o kojima je u ovdašnjoj kritici mnogo i dobro pisano, a da ništa od toga ni izdaleka još nije iscrpljeno, jasno se, po snazi upričane reči, i intenzitetu onoga što se njome posreduje, odavno izdvojila kao reprezentativan primer srpskog pripovedanja poslednje trećine prošlog i prvih godina novog veka. Nešto drukčije kazano, sa namerom da se izrečeni sud dodatno osvetli i utvrdi, izlazi da – zarad izrazitosti umetničke vizije, jezičko-stilske neponovljivosti, celovitosti, tematske i oblikovne dinamičnosti i promenljivosti opusa, a, posebno, zbog uverljivosti doživljaja, odnosno autentičnosti proniknuća u smrtnu ljudsku prirodu, u preobilju raznolikog, jedva obuhvatnog, teško svodivog savremenog srpskog narativnog korpusa – proza Dragoslava Mihailovića nedvosmisleno i neizostavno obavezuje. I po tome je usamljena i jedinstvena: ukoliko želite nešto da kažete o pripovedanju danas delatnih srpskih pisaca, a da to što ste rekli makar u prisenku ima opštije pretenzije, bolje reći nameru da bude ozbiljno shvaćeno, možete, iz ovog ili onog razloga, sa argumentima ili bez njih, namerno ili slučajno, uz grižu savesti ili bez nje, prenebregnuti ili zaboraviti ovog ili onog pisca, sve do jednoga, osim Dragoslava Mihailovića. NJega nije moguće skrajnuti, iz bilo kojih pobuda, a objašnjenje za to je više nego jednostavno i očigledno: ko ne vidi ili ne želi da vidi posebnost i tamnu lepotu njegovih dela, ne vidi ništa od onoga što se piše na srpskom jeziku, i sam se isključuje iz bilo kakve, a nekmoli ozbiljne rasprave o tome. Da, slučaj pripovedača Mihailovića je po svemu poseban. Na njegovom primeru može se videti pred kakvim je sve iskušenjima stajala srpska književnost u minulih pola veka, i kada je reč o njenim poslovima sa stvarnošću, ma šta to značilo, ta famozna i neuhvatljiva reč – stvarnost, i kada se govori o njenim suštinskim, poetičkim pitanjima, koja bi se opet mogla svesti na ono jedno, osnovno pitanje: – kako uopšte pripovedati u naopakim vremenima, i o čemu? Odgovor na ono drugo pitanje – a o čemu pripovedati – izgleda naizgled lakši, jer srpskim piscima nikada nije nedostajalo tema, život im je donosio mnogo više tematskih izazova nego što su bili u stanju da ih savladaju. Ukratko, u knjigama Dragoslava Mihailovića, osim mnogo čega drugog, vidi se i u kom su dobu nastajale, i kakav je bio život u tom dobu, i to običan ljudski život, onaj koji podleže udarima sudbine na čiju stihijnost ne možemo nikako uticati. Sa jedne strane proza Dragoslava Mihailovića je vrlo konkretna, iskustvena, nastala jezičkom koagulacijom neposrednih, stvarnih povoda, iskušenja i podsticaja, i u isti mah vrlo metafizična, jer nas suočava sa neprozirnošću jedne tako velike reči kakva je sudbina, o čemu svedoči i završna rečenica Mihailovićeve najnovije zbirke priča Preživljavanje: „Šta čovek, mislim se, da radi sa svojim životom?” Dok pripoveda o životu kao takvom, koji se kroz priču i u priči najbolje predstavlja, sagledava i razumeva, dok se okreće licem prema istoriji, i onoj „velikoj” i onoj „maloj”, i dok, tumarajući po njenom nedogledu, kako je sam rekao, pokušava da za sebe pronađe odgovor kuda zapravo svet ide, Dragoslav Mihailović nikada ne presuđuje, već samo pripovedanjem svedoči. NJegova proza, kao, uostalom, i svaka druga za koju možemo da kažemo da osećamo njen značaj za nas same, zasniva se, pre i posle svega, na upečatljivosti i neponovljivosti ljudskih likova datih njome i u njoj. Usudio bih se da kažem kako su poslednji veliki likovi u klasičnoj srpskoj pripovedačkoj školi, iz koje je izrastao Dragoslav Mihailović, i na čijem se kraju u ovom času on nalazi, plod njegove mašte, njegovog darom osvetljenog umeća da transfiguriše i oblikuje fikcionalni lik u svoj njegovoj punoći, pa nam on deluje uverljivo taman koliko i svaki drugi živi čovek. To je u umetnosti pripovedanja verovatno i najteže: priča se priča sama, ona dolazi po inerciji uobrazilje, po sili dogođenosti ili po sili verovatnosti, ali lik – lik mora biti oblikovan i dat tako da odmah poverujemo u njega. I, više od toga, da odmah osetimo zainteresovanost za ono što on misli, o čemu govori i kako dela, ukratko, da nam iz ovog ili onog razloga postane važan, bitan, ne nužno i blizak. Lilika, LJuba Šampion, Petrija Đorđević ili Žika Kurjak su, kako god da se gleda, od onih najređih književnih likova koji iz prostora fikcije ulaze u realnost i pamte se dokle god se u srpskoj književnosti bude pamtilo, avaj, čak duže od ljudi koji su zaista živeli. Pamte se čak i kada zaboravimo radnju romana ili priča u kojima jedino postoje. U svim fikcionalnim knjigama Dragoslava Mihailovića, razume se, u manjoj ili većoj meri, na ovaj ili onaj način, u dodiru sa ovom ili onom temom, na delu je heroizacija ljudske običnosti. Od vremena začetka moderne književnosti, pa sve do danas, u njoj traje proces obrnut od onoga koji nam je u nasleđe ostavila književnost pređih vremena. U staroj književnosti su, naime, likovi, prema Aristotelu, morali biti uzvišena roda, prema srednjovekovnim piscima-hagiografima oni su morali biti svetitelji, rečju, po duhovnim odricanjima i ulučenim čudima izuzetni ljudi, a prema staroj epskoj tradiciji svakojako, i po podvizima i po izgledu predimenzionirani. U romanima i pripovetkama Dragoslava Mihailovića do uzvišenosti, do tragičnog osećanja života dolazi se nekako sasvim prirodno, ne navođenjem apriornih argumenata izuzetnosti, ne obavezivanjem ovom ili onom unapred zadatom značenju ili konvenciji, nego opisom i dramatizacijom običnog, samog, gotovo anonimnog ljudskog postojanja koje u pripovednom činu dobija smisao, opštiju važnost, egzistencijalnu vrednost, pa time i posebnu, slobodno je reći – izuzetnu umetničku vrednost. Pripovedanje Dragoslava Mihailovića, gledano iscela i po delovima, slavi i uznosi malog čoveka koji stoji pred sopstvenim životom kao pred enigmatičnim neizgledom, „vođen silom kuda neće”. Baš kao u velikoj alegoričnoj priči „Jalova jesen”, Mihailovićevom plodu iz kasne berbe, u koji se slilo i zbilo sve ono što i inače krasi njegovo pripovedno umeće: inventivno uposlen jezik, dobro pogođen lik, plastično predstavljen ambijent: krenuo čovek sa psom u gljive, nadajući se sreći, mada se oko njega širi jalova jesen, i, naravno, zabasao i zagubio se. I izgubljen u stvarnom bezizgledu prirodno i nužno pomislio: – Zbilja, šta čovek da radi sa svojim životom? Da piše priče, kao Mihailović. Šta bi drugo?