Kuća sa okućnicom (2)

SVAKU SLUŠAJ ALI SVIĐAJ SVOJU Milutina su stalno zadirkivali što ga je žena napustila. Izmišljali su razne „razloge“ zbog kojih je otišla: nije Mikaš dobar u „onim stvarima“, tukao je šamarima, uhvatila ga „na gomili“ sa drugom, našla boljega... Pevali su mu „Milicijo, puške na ramena, u poćeru pobjegla mi žena!” Mikaša je to nerviralo, pa se događalo da se čak i potuče sa nekim ko pretera. Naš otac je bio poznat po tome što je sve probleme umeo da reši lepo, da svi budu zadovoljni. Zbog te njegove osobine izabran je da bude jedno vreme sudija za prekršaje u selu! Niko se nije žalio na njegove presude, znalo se da on sudi „ni po babu, ni po stričevima.“ Mihailo počne da obrađuje Milutina da oprosti ženi krivicu, ako je bilo krivice, „a sigurno je bilo, i sa jedne i sa druge strane“, i da se pomire. Mikaš ni da čuje. - Mile Pećinar mi kaže da je sad viđaju svakog dana sa drugim... - Ama, Mikašu, ne slušaj ti Mila. Nego, ko ti sad kuva ručak, da te čeka kad dođeš s posla? - Ko će mi kuvati? - Žena, eto ko će. - Ćaldo mi kaže da se ona sad modira, maže nokte, nije njoj do kuvanja! - Pušti sad dokonog Ćalda! On nema pametnijeg posla, nego gleda tvoju ženu kako se modira! - Puštio bi ja njega... - Ko ti muze krave i ovce? - Muzem ja, ko će drugi!? - Mogla bi Ona! - Ama, Mikailo, kaže mi Vidoje... - Mikašu, u redu je, svaku ti poslušaj, ali svoja posla gledaj! Ti odlučuješ! - Ne vredi, neće se ona više vratiti! - To nije tvoja briga... To ću ja srediti! Posle nekoliko dana Mikaševa žena se vratila! IMAŠ OBRAZ LIJEVI I DESNI Čuvanje obraza u srpskoj patrijarhalnoj tradiciji ima životni značaj. Devojkama se savetuje da čuvaju obraz, da budu tihe, skromne, radne, da uvek pozdrave starije, da ih poljube u ruku ako su prijatelji kuće, kumovi ili rođaci. Da se ne zanimaju sa mladićima, da ne izlaze nasamo s njima ako im nisu obećane. Ako sačuva obraz devojka će se lakše i bolje udati. A sačuvaće i obraz svojim roditeljima, svojoj porodici. Mladićima koji polaze u vojsku takođe se savetuje da čuvaju obraz, svoj i svoje otadžbine. Rako Mitrović, moj profesor matematike u Čajetini, bio je u Gostilju učitelj mojoj majci Milesi. Jednog dana se uputismo zajedno iz škole kući. - Mladiću, ramlješ mi nešta sa računom, pa se pitam šta je po sredi? - zagrli me profesor. - Znaš, sramota me da ti dam dvojku, od tvoje majke me sramota. - Zar je ona znala?.. - U prvom razredu je znala tablicu množenja napamet. - Znao sam i ja, to nas je deda Stevan učio, i nju i mene, i Marka... - Pa, šta je sad, te ne znaš ni Pitagorinu teoremu? - Ne znam šta je. - Imaj ovo na umu: kad god nešta ne znaš iz matematike, Milesin lijevi obraz u LJubišu će da se zacrveni od sramote. - A desni? - A desni, taj tvoj će da se crveni, jer ću ja da ga našamaram u Milesino ime! - Ali, vi ne šamarate đake, profesore, vi nam samo vučete uši. - S tobom ću da počnem i da šamaram. INAT ĆERA I BUBAC U LOJU Pronela se vest da je neki Smiljanić iz dobrostojeće porodice pobegao od kuće. To je bio prvi slučaj da mladić ode od svojih roditelja. - Šta mu bi, sve je imo što je mogo zamisliti - raspredala je Anđelija. - Bi mu što je nakrivo nasađen, ko i otac mu! - dobacuje Kosana iz Tadijevca. - Živio je ko bubac u loju! - E vidiš, i bupcu jednom bubne da ćera inat! MUDAR ŠUTI DOK BUDALA BJESNI Reka LJubišnica bila je puna pastrmki potočara, koje smo mi deca lovili „na ruke“, u virovima, ispod kamenja. To nam je bila lepa zabava dok smo se vraćali iz škole. Ali i slatka korist jer bismo uveče imali ribu za večeru. Jednog dana se pojavio stražar s puškom i sa zadatkom da čuva reku „od ribokradica“. Mi do tada nismo ni znali da smo ribokradice. Mislili smo da ribe pripadaju onome ko ih ulovi. Stražar je bio Ludi Đuka, sa kojim niko u selu nije razgovarao, osim nas dece. Ali kad je dobio pušku, nekako se pokondirio i počeo se praviti važnim. Sa visine nam je objašnjavao da se riba čuva za ribnjak Saveznog SUP-a, koji se nalazi u Bijeloj Rijeci. Nismo ga baš najozbiljnije shvatali pa smo i dalje lovili ribu, sve dok jednog dana nije repetirao pušku na nas i opalio jednom u vazduh. Čulo se to u selu pa nas je komandir milicije odmah pozvao na saslušanje. Ludi Đuka se potpuno izbezumio. Počeo je da viče kako mi krademo državnu imovinu, i kako nas treba pobiti. Naročito se razbesneo kad ga je komandir ozbiljno upitao koliko ukupno ima pastrmki u LJubišnici, i za koliko smo to mi oštetili državu? Mi smo ćutali. Znali smo da smo krivi, pa nismo imali šta da kažemo. Kad se Đuka izvikao, komandir nam je samo rekao da ocu kažemo kako je i šta je bilo. - Dobro ste uradili - rekao nam je otac uveče. - Mudar i treba da šuti sve dok se budala ne izbjesni i ne napravi od sebe još veću budalu! ISTI NAROD A ISTINA RAZNA Jednog dana majka zatraži od oca nešto para, da ode u Novu Varoš, da „od odže uzme zapis”, kako je rekla. Nisam znao ni ko je, ni šta je „odža”, a još manje šta je „zapis”. Pitao sam rođaka Andriju, on je bio stariji i učio je za učitelja, pa je znao. - Odža ti je hodža, muslimani tako zovu svoga popa. A zapis, to ti je nešto što on nažvrlja na papiriću, koji posle žene ugrade u krabljaču, u koju muzu krave, da bi im davale više mlijeka. Opet mi nije bilo jasno zašto idu kod muslimanskog popa, kad mi imamo našeg Draga Tucovića, koji nas pričešćuje u crkvi, pa sam jednom pitao i Draga o tome: - E vidiš, sestriću, muslimanke dolaze kod mene da im dam zapis, a naše žene idu kod odže. Vjeruju i jedne i druge da će im to tako bolje pomoći. Šta ćeš, isti smo narod, ali istina nam nije ista! HODAJ ZEMLJOM NEBESA SU PRAZNA Naročito leti, kad pritisnu poslovi oko košenja livada, naša baba Jovanka je imala običaj da zakuka: - Bože, ako te ima, uzmi me, da se tamo na nebesima malo odmorim! Deda Stevan bi joj odgovarao: - Ćuti, Jolušino, i odaj zemljom s ljudima, gore ti je prazno, nema nikoga, gledaj, moreš golijem okom viđeti! - Otkud ti znaš, jesi li bio gore? - More biti da sam nekad bio, pa se sad prisjećam. - Jezik pregrizo, Stevane. Baba Jovanka je bila sujeverna, pa je ovo „jezik pregrizo” rekla da bi oterala maler. AKO SIJEŠ I OČEKUJ LJEBA Otac je Milivoju i meni vrlo rano počeo praviti kosišta i male kose, učiti nas kako se kose otkivaju, kako se oštre brusom, i na kraju kako se kosi trava. LJudi su govorili: - Nema Mihailo drugog posla, nego se zamlaćuje praveći đeci kosišta. - Ama, ne zamlaćuje se on, nego sprema sebi odmjenu - govorio je Milisav Marić. - Što, da neće oni možda ostati u LJubišu da kose, - dobacio bi Žarko iz Obaraka. - Zna, zna Mikaš šta radi - smirivao je Milisav razgovor. Svake iduće godine otac bi meni pravio malo veće kosište, a na moje bi nasađivao Milivojevu kosu. Otac je ta kosišta pravio zimi, kada nije bilo takozvanih zemljanih poslova u polju i na njivi. Kad smo imali petnaest i šesnaest godina mi smo već sa ocem kosili sve četiri naše livade, nismo morali da sazivamo kosce na mobu. A onda, te zime, na Svetog Jovana, neko od gostiju povede opet razgovor o našim kosištima. Ali ovoga puta svi su davali za pravo Mihailu, i čestitali nama dvojici, a Milisav je i ovoga puta završio razgovor, i to poslovicom: - Rekok li ja vama? Ne moš očekivati ljeba, ako ne posiješ njivu!