KLJUSE I RAKOVA DECA

Prozor u svet“, ta figura projektovana u prvobitno, zapravo, romantičarsko doba televizije, danas, šezdeset godina docnije, po preciznim predviđanjima Maršala Makluana, nepogrešivog proroka planetarne medijske budućnosti, jeste pendžer sa pogledom na glavni šor. Avliju, možda. Kakogod, prilika da buljeći u televizijski ekran, izmerimo sebe i svoje sa ostalim seljanima Globalnog Sela. Tako ja, naprimer, uživam u blizanačkim vezama Bojana Krkića sa Leom Mesijem, najboljim fudbalerom današnjice. Pomislih kako bi taj fudbaler Barselone čučnuo među Antićeve izabranike za svetski loptački samit. Ali, Bojan iliti Božan, sin Beograđanina, još onomad je odlučio da svoju srpsku otadžbinu zameni za špansku domovinu. Jedna je majka... Isto je učinio i tinejdžer Nikola Sarić, nadolazeća zvezda Liverpula, i svoje srpske nadarene gene stavio u službu danske fudbalske snage. Izbegličko dete je shvatilo gde mu je nov, ali i pravi dom. Bezbroj je sličnih primera po svim uporednicima i podnevcima. Svet to čini uporno, smišljeno. O ozbiljnoj misiji je reč. Kako? Na razne načine. Britanija, Portugalija, Francuska, Holandija... peru nečistu savest primajući među sebe potomke potlačenih i porobljenih žitelja svojih negdašnjih kolonija; Amerika i Kanada novcem i socijalnom ušuškanošću biraju po svetu kogagod požele; Nemačka i Švedska, uz ostale razvijene evropske države, baštine vrednosti druge ili treće generacije bivših gastarjbatera... ...Slovenija, oaza spokoja i prosperiteta na balkanskoj vetrometini daje državljnstvo onima koji joj mogu biti korisni; Hrvatska, na do pucanja zategnutoj patriotskoj žici, svira dalekom iseljenčkom uhu, milozvučne pozive iz starog kraja... Sve to daje izvanredne rezultate. I ne samo u sportu. Srbija, sem retkih zaljubljenika i zaluđenika, nije privlačna za svoju, po svetu, razbacanu decu. Rakova sudbina, šta li? Mi, sadističi istrajno,ne samo što ne insistiramo da nam se pridruže oni koji su nas, iz raznih razloga, nekada napustili, njihovi potomci još više, (ono što se vrlo sirovo a usput odveć patetično zove „sopstveno meso i krv“) već, mazohistički uporno, teramo od sebe sve ono što među nama valja. Televizija? Ne pomaže nam, očito, pogled kroz taj avlijski pendžer. Mi se trdoglavo merimo sa ostalim globalnim seljanima isključivo kroz sopstvene aršine. Starostavno, zatucano, priprosto. Suviše smo mali, suviše smo sami, da bismo se isključivo držali davnog zaveta: „ u se i u svoje kljuse“. Svet hita dalje. Ponašanja i pravila življenja iz davnih vremena, pohranjena su u udžbenike istorije. Kao podsetnik. Kao upozorenje. Vreme je za nove izreke.