Treći za Vestminster

Političar je putujući trgovac. Svake četvrte godine on se ukaže pred vratima, nastojeći da građaninu proda mačku u džaku. Nešto, što ćete videti tek pošto ste kupili. Obično, kasno. Porazno ili ne, tek, osećaj da su stvari s parlamentarizmom sve manje parlamentarne – to jest da se obećanja političara i želje građana na nekoj tački (posle izbora) beznadežno razilaze, ovladao je izgleda i drevnom otadžbinom parlamenta, Britanijom. (NJen prvi Donji dom zasedao je još 1547! ) Uoči svakih britanskih izbora, a prvi naredni su baš ove godine, 6. maja – reporteri kao po nekom pravilu požure da nacionalnom biralištu stave “prst na puls”, a prvo što štampa u toj misiji zapazi, jeste nekakav hronični zamor građana od glasanja. Apatija. Čini se da oni nemaju više volju da izađu na “politički trg” i “pazare”. Pesimisti su. Ne veruju da će im politička obećanja doneti “promene”. Nešto negde u mehanizmu demokratije izgleda škripi, makar i posle pola milenijuma doslednog isprobavanja. “Godinama nisam glasala. Ne sećam se kada sam poslednji put”, kaže DŽoan Tvajts, iz Liverpula, jedan “ćošak dalje od mesta gde je rođen Ringo Star”. “Ali, ove godine, ako glasam to će biti za liberale. Gledala sam malo te debate. Svi su bili tu. Laburisti i torijevci, preganjajući se kao i uvek. Najzad, liberali su bili nešto kao novo. U malo manjoj meri isto-staro, isto-staro.” To “isto-staro” su britanski laburisti i konzervativci. Dva dinosaurusa scene čija je dominacija uobličavala i uobličila britansku politiku većeg dela dvadesetog veka. Prvi, kao politički predstavnici radnika, još iz doba marševanja ruku podruku s nekada svemoćnim strukovnim sindikatima. Drugi, kao zastupnici engleske aristokratije i krupnog kapitala. Marks u praksi. I “tori” i “lejbor” su pretekli simbol epohe koje više nema – obeležene pogađanjem o stepenu eksploatacije i minimumu dobrobiti za običnog britanskog građanina. Rok tog “ugovora” istekao je koncem sedamdesetih, dolaskom na vlast “gvozdene” Tačer, koja je Skargilove štrajkove rudara slomila policijom. Posledica istorijskog događaja su tri decenije neprekinute vlasti od po petnaest godina, najpre Konzervativne, a zatim Laburističke partije Britanije. Između dva giganta nije bilo ozona za trećeg. Ili je tako izgledalo dok, posle jedne emisije na televiziji (ITN) minulog četvrtka, procenjivači masovne fascinacije nisu požurili s doskoro nezamislivo visokim ocenama utiska, što ga je u javnosti zemlje proizveo liberalni demokrata Nik (Nikolas Vilijam Piter) Kleg 43. – suočen u rundi verbalnog okršaja s Gordonom Braunom i Dejvidom Kameronom, premijerovim torijevskim izazivačem “po difoltu”. Reč je o prvom, a ugovorena su tri sučeljavanja pred kamerama (i biračima), pre nego što Britanija odluči za koga će glasati. Svakog sledećeg četvrtka po jedno. I ne radi se o dijagramu namera i izbornih opredeljenja građana, već samo o utisku – ali već i to je senzacionalno, jer ukoliko bi nekim slučajem taj dojam o Klegu potrajao, učvrstio se i pretočio u izborne intencije i glasove, ovaj mladi čovek mogao bi obeležiti kraj “diktaturi” britanskih torijevaca i laburista. Nejaki da bi sami za sebe jednu vladu izborili, Nik Kleg i njegovi sledbenici mogli bi, bude li ih poslužilo, dograbiti ključ – bez kog se nijedna druga vlada ne može sastaviti, ukoliko oni ne pruže ruku bilo torijevcima bilo laburistima. Predznak takve opasnosti donele su analize efekta njegovog televizijskog istupanja, i to je ono o čemu eter bruji kao o “istorijskom”. Do četvrtka, u Britaniji je bilo osamnaest ispitivanja mišljenja, od trenutka sazivanja izbora. U popularnosti su predvodili “tori”, s 38 odsto – pred laburistima s 31 procentom, i “lib-demcima” s 20 odsto “za”. Posle četvrtka, Klegovi su odskočili s dvadeset na trideset odsto, konzervativci kliznuli pet poena niže, kao i “lejbor”, ali za tri. U Vestminsteru, liberalni demokrati imaju u sazivu koji se okončava 63 mesta. Samo jedan procenat torijevskih ili laburističkih prebega na njihovu stranu doneo bi im pet mesta više. Dva odsto došljaka povećalo bi broj njihovih poslanika na 97, a četiri procenta glasova više donelo bi im 121. mesto (pet odsto – 154, šest procenata 197 itd.). Rano je, dabome, za takva preračunavanja, s obzirom na to da je današnja poenta javnosti tek jedan “utisak koji obećava”. Možda, u većoj meri izraz britanske želje za promenom nego sama promena. Za spoljašnji svet intrigantnije je, u ovom čekanju “između dva četvrtka”, ko jeste Nikolas Vilijam Piter Kleg, rođen od rusko-engleskog oca i matere Holanđanke, obrazovan u Vestminster školi i Kembridžu? Nije se tih dana naslućivalo da će se student arheologije i antropologije otisnuti vodama politike, pa još da se izrazi kao delotvorni izvršitelj političkog testamenta Dejvida Stila i Dejvida Ovena – prvih koji su spregli napor britanskih liberala i socijaldemokrata, ne bi li izrodili i treći entitet britanske scene. Naprotiv, van škole, u Kembridžu su ga zanimali tenis i teatar. Stipendija, Univerzitet u Minesoti, za kratko NJujork, pa Koledž Evrope, u Brižu. Klegov itinerer, pre nego što je počeo da radi u sedištu EU i (jedno vreme) piše govore Leonu Britnu, u to doba komesaru za trgovinu Evrope. U Koledžu Evrope, upoznao je Mirijam Gonzales Durantez Kleg, s kojom ima troje dece. Na startu političke trke pojavio se 1999, kandidujući se u ime liberalnih demokrata na evropskim izborima. Mesto u Vestminsteru osvojio je 2004. Klegov rapidan rast unutar partijske hijerarhije usledio je posle povlačenja lidera Čarlsa Kedendija, kada su se njime pozabavili kao kadrovskim potencijalom za ulogu vodećeg. Međutim, nije želeo da se kandiduje. Lib-dem. vođa postao je Menzis Kembel, a Kleg je ušao u trku i dobio mesto, pošto je ovaj podneo ostavku. Šta to osvaja političko gledalište pred kojim je Nik Kleg blesnuo kao zvezda? NJegova mladost, svakako. Svojom fizičkom pojavom i godinama lako bi mogao poništiti tu prednost aristokrate Kamerona. Kao politički “trgovac pred vratima”, znači pred neumoljivim objektivom, nastupio je vrlo ubedljivo, govorio je emotivno ali ležerno, i zračio “toplinom nekog ko razume ljude” . Stručnjaci za “bodi-lengvidž” primetili su da je Kameron delovao “nesigurno”, a Braun uobičajeno – stabilan kao buldožer. “Ako uopšte glasam, biće za lib-dem.” (Kevin Bovs, vlasnik internet-kompanije, Riversajd, Liverpul, u izjavi za Gardijan. ) “Bio je dobar. Stvarno dobar. Pola razloga što su ljudi ovde zakačeni politikom (Liverpul, srce laburizma, prim.aut. ) je u onome što su dve velike partije učinile za mesto za poslednjih 30 godina. Ovi mogu pokušati nešto različito.” Britaniji su potrebne promene, reklo bi se po brojnim sličnim izjavama. Sedamdesetih, Margaret Tačer je uletela kao furija na metli. Prihvatili su je. Građani su i tada želeli promene. Štrajkovi su zaustavili Britaniju. Jedno vreme nije više imao ko da sahranjuje. Štrajkovali su grobari. Megi je stvari vratila u poredak. LJudima je bilo dosta terora sindikalnih vođa. Ugalj, čelik, tekstil, industrije koje su pola veka pre toga sazdavale moć zemlje, došli su pod ključ u bravu – a unutar pojma “industrija” osvanule su bankarske usluge, osiguranja i tržišne špekulacije. Nestalo je fabrikanata. Glavni su postali “japi”, brzo napredujući berzanski špekulanti. Simboli zore globalnog u trgovanju. Svanuo je berzanski dan koji se zahvaljujući kompjuterima nije privodio smiraju. I stvoreno je novo društvo. I novo društvo je došlo nosem pred zid i sada traži adekvatniji politički izraz, jer ustima bezbroj svojih pojedinaca kaže da je nezadovoljno. I novo društvo žudi za promenama.