Bekstvo s Kopaonika

Dok je celu 2009. godinu Srbija završila sa padom broja turista od 11 odsto, što je uporedivo sa padom u ostatku sveta, podaci za prva dva meseca ove godine, dakle zimsku sezonu, blago rečeno, alarmantni su. Kopaonik je zabeležio, prema zvaničnim podacima, minus od 48 odsto u poređenju sa istim razdobljem 2009. godine. Slično je i sa Tarom (44) i Zlatiborom (37). To je tri puta više od pada broja noćenja u evropskim planinskim centrima. Pre četiri meseca, kada su građanima Srbije ukinute vize za putovanja u zemlje Šengenskog sporazuma, domaći hotelijeri tvrdili su da spremno dočekuju konkurenciju. Kako su pričali, otvaranje granica ne znači da će domaći turisti napustiti naše planinske centre, a tu samouverenost potvrdili su i bilbordima i reklamama „Kopaonik je uvek tu“. I bili su u pravu, Kopaonik i jeste tu, samo što gosti više nisu tu, otišli su na druga mesta. Nema sumnje da su za alarmantno malu posetu tokom zimske sezone „krivi“ i svinjski grip, pomereni termini zimskog raspusta u školama, ekonomska kriza i nedostatak snega u jeku sezone, ali je isto tako jasno da je toliki pad morao biti posledica još nečega izuzev „više sile“. Jedan pogled na cene smeštaja i ski pasa na Kopaoniku kao najvećem domaćem ski centru, nudi najbolji odgovor. Osim prevoza, cene na popularnom Kopu uopšte nisu konkurentne, a o usluzi ne vredi ni govoriti, kažu nam iskusni skijaši. Goran Petković, državni sekretar za turizam u Ministarstvu ekonomije kaže za NIN da je ovo “žuti karton“ za one koji umeju da čitaju tržišne signale. „Hotelijeri su podneli finansijske kazne i penale za svoju pogrešnu odluku, ali i mi smo kao ekonomija istrpeli posledice toga, jer su nam smanjeni prilivi od turizma“. Petković kaže da je ovakva opomena dobra, jer, kako kaže, kod ozbiljnih privrednika već uočava promene: „Već su uspostavili kontakt sa marketing stručnjacima i zaključuju ugovore za naredne dve godine“. Sa državnim sekretarom slaže se i Siniša Trifunović iz Turističke organizacije Kopaonik. „Ovo je najslabija zimska sezona poslednjih nekoliko godina. Tačno je da su padu prometa doprineli i kriza, grip, nedostatak snega, ali činjenica je isto tako da naši hotelijeri nisu ispitivali tržište, niti su se osvrtali na cene u inostranim ski centrima. Takođe, problem domaćih hotelijera je što jako malo od ostvarenog prometa izdvajaju na promociju i marketing“. Svi NIN-ovi sagovornici slažu se da su ovdašnji hotelijeri uspavani i naviknuti da im gosti dolaze na noge. NJihovih ponuda nema ni na bilbordima, ni u medijima, ni u turističkim prospektima, dok su građani Srbije svakodnevno „bombardovani“ reklamama turstičkih destinacija iz bližeg i daljeg okruženja. Goran Petković kaže da je turizam važno političko oružje za neku zemlju, jer je jedna zemlja preko turizma, sporta i kulture vidljiva u svetu i da je zato interes države da pomogne turističkoj privredi. „Mi nudimo da pomognemo u promociji nekog mesta, da pomognemo u prevodu promotivnih materijala na rumunski, bugarski, mađarski, jer planiramo da pojačamo našu promociju u zemljama regiona, ali to ne može biti samo bacanje novca, već usmerena poslovna akcija koja će doneti neke koristi i za privredu i za državu“. Petković kaže da kod nekih domaćih hotelijera, nažalost, još uvek primećuje da im je najbitnije da o državnom trošku putuju na neki inostrani sajam. „NJihovo prvo pitanje je zašto Turistička organizacija Srbije naplaćuje participaciju ili traži od privrede da plati deo troškova pojavljivanja firme na štandu TOS-a na nekom sajmu. Umesto da traže da im pomognemo u izradi promotivnog materijala, sajta ili obuci osoblja. Onaj kome je najbitnije da mu država plati put nema jasnu ideju zašto tamo ide“, kaže državni sekretar. Cena svakako jeste jedan od presudnih faktora kada se potrošač odlučuje gde će provesti svoj odmor i kome će ostaviti svoj novac, ali nikako nije jedini. Ono što nedostaje domaćim turističkim destinacijama su i prateći sadržaji. Slobodan Unković, profesor Univerziteta Singidunum kaže za NIN da naši hotelijeri nikako da shvate da boravak nije smeštaj i hrana. „Često se kod nas potcenjuje potrošač i pokušava se prevariti. Umesto toga, mi moramo podići kvalitet usluge. Potrebna su velika ulaganja, od infrastrukture, osvetljenja, zelenila, pešačkih i biciklističkih staza, do teniskih i sportskih terena, spa i velnes centara, bioskopa, otvorenih pozornica leti i slično... Ja, evo, ne znam gde u Beogradu ima poštena suvenirnica. Takođe, i kvalitet menadžmenta u našim turističkim destinacijama mora da se podigne na viši nivo. Ne samo u hotelima, već u kafićima, poslastičarnicama, sportskim objektima, velnes centrima...“, kaže Unković, upozoravajući domaće hotelijere da je vreme da shvate da njihov posao počinje u mestu iz koga je potrošač, a ne u hotelu. „Razume se da su i ponašanje prema posetiocima i usluga u hotelu bitni, kada gost već dođe, ali prvo je potrebno da dođe. A kada već dođe, onda je važno zapamtiti da nema bolje promocije od zadovoljnog gosta.“ Da nedostatak sadržaja na domaćim turističkim mestima odvraća turiste, pa i onda kada su cene smeštaja više nego pristojne, potvrđuje nam Slaviša Lazanski, direktor hotela Moravica u Sokobanji koja je ove zimske sezone imala pad broja noćenja od preko 50 odsto. „Mi zaista imamo popularne cene, ali neće niko doći u Sokobanju, ako nema šta da vidi. Ovde ne postoji dovoljna saradnja hotela, turističke organizacije i lokalne samouprave kako bi se organizovali nekakvi sadržaji, ako već želimo da privučemo turiste“. Privrednici, međutim, nerado priznaju da snose najveću odgovornost za lošu posećenost njihovih hotela. Kao opravdanja za loše poslovanje oni najčešće navode velike namete države i visoke troškove poslovanja. Branko Krivokapić, direktor Udruženja hotelijera „Hores“ kaže za NIN da je problem domaćih hotelijera to što „ovde ne postoji ozbiljna politika cena, već onda kada ima gostiju, hajde da im naplatimo maksimalno. Tako je bilo i za vreme Eurosonga u Beogradu kada su cene podignute dva i po puta. I došli su samo oni koji su morali, a ovako, da su bili skromniji, možda bi došli još neki turisti“. Sa druge strane, kaže Krivokapić, države bi trebalo da radi na izgradnji infrastrukture, jer su zbog loših puteva destinacije u Srbiji ponekada dalje od onih u inostranstvu. „Trošak i vreme putovanja su presudni u ceni aranžmana. Beograd nikada nije mogao da konkuriše drugim evropskim metropolama, jer nikada sa Jatom nismo uspeli da dogovorimo nekoliko besplatnih mesta za strane turiste kada kapacitet aviona nije popunjen ili da dogovorimo neke promotivne cene“. To što je prošle godine broj stranih turista bio čak i nešto veći nego pretprošle, posledica je pre svega Univerzijade. To potvrđuje i činjenica da je devizni priliv od turizma smanjen – sa 940 miliona dolara 2008. na 900 miliona USD 2009. godine. Pored toga, najveći broj inostranih turista zapravo i nisu klasični turisti, već poslovni ljudi koji odsedaju u prestoničkim hotelima, što se vidi po trajanju poseta koje jedva da su dva i po dana u proseku. Da li su turistički radnici i hotelijeri naučili lekciju iz propale zimske sezone? Po cenama, ali i promociji svojih usluga, reklo bi se da nisu. U turističkim agencijama kažu da se domaće destinacije i dalje nude nedovoljno, a NIN-ovo istraživanje cena prvomajskih vikend paketa u zemlji i inostranstvu pokazalo je da, na primer, šestodnevni put u Prag košta isto koliko i vikend na bazi polupansiona u jednom zlatiborskom hotelu. Ako i prihvatimo da onaj ko želi odmor u prirodi neće otići u Prag ili Beč, mada su građani Srbije zbog dvodecenijske izolacije željni Evrope više nego Zlatibora, domaće destinacije nisu konkurentne planinama ili banjama u Mađarskoj, Sloveniji ili Italiji. Doduše, cenom možda i jesu, ali kvalitetom usluge su još uvek daleko od svojih komšija. O promociji svog proizvoda i marketingu da i ne govorimo. Duži raspusti Jedan od glavnih zahteva domaće turističke privrede bio je da se školski raspusti organizuju slično kao u celom svetu, tačnije da u različitim delovima zemlje raspusti počinju i završavaju se u različito vreme. Goran Petković ovaj zahtev smatra realnim. „Sa jedne strane, rastegla bi se tražnja za domaćim destinacijama, ukoliko bi raspust u jednom okrugu počinjao prvog decembra, u drugom sedmog i tako dalje. Tražnja bi tada umesto dve nedelje trajala dva meseca i ne bi se dešavalo da u vreme raspusta u planinskim centrima nema dovoljno mesta, ali je zato ostatak sezone mrtav. Sa druge strane, to je dobro i za decu, odnosno za nastavu, jer se često dešava da deca tokom školske godine odsustvuju zato što su otišli sa roditeljima na odmor“.