Srbija u Vandeji

Fejmoro. Trebalo mi je dosta strpljenja i upornosti da, uz pomoć debelog Mišlenovog atlasa i uveličavajućeg stakla, pronađem to selo šćućureno u jugoistočnom kutku Vandeje. Nekad živo rudarsko naselje, Fejmoro je, od sredine prošlog veka, utonuo u posmrtnu, muzejsku egzistenciju. Poslednji vagoneti uglja istovareni su godine 1958. U Rudarskoj kapeli utišanog provincijskog sela, sa radničkim kućicama poređanim pod konac (u jednoj od njih je sedište opštine) održana je, tokom aprila, izložba pod naslovom „Srbija, sveta zemlja evropske kulture“. Sveta zemlja! Da se pitao, zvanični Pariz bi na ovakvu kvalifikaciju teško pristao. Vandeja je oduvek bila nešto drugo, kakav je i list kome je ovaj napis namenjen. Ona je zavičaj naše svete snahe, Jelene Anžujske, sahranjene u manastiru Gradac, njenoj zadužbini. Spomen na njen dolazak u Rašku čuvaju i grmovi jorgovana duž Ibra, zasađeni da ublaže divljinu predela kroz koji je princeza, na putu u nemanjićske dvore, imala proći. Zamisao o izložbi potekla je od opštine Kladovo koja s Vandejom održava posebne veze, u duhu decentralizovane međunarodne saradnje. Glavninu izloženog dali su beogradski muzeji (Narodni, Etnografski i Crkveni), a dvadesetak propratnih tekstova, u bogatom katalogu, ugledne javne ličnosti i muzejski stručnjaci. U Rudarskoj kapeli, oblika i veličine padovanske Skrovenji, našlo se mesta za sedamdesetak dela crkvenog i svetovnog slikarstva, te za nešto odevnih predmeta, nameštaja, nadgrobnih kamenova i maski. Uvodnu reč u katalogu dao je Filip de Vilije, predsednik Vrhovnog veća Vandeje, bivši ministar, narodni poslanik u Parizu i Strazburu, protivnik Mastrihtskog i Lisabonskog sporazuma, praktikujući katolik, otac sedmoro dece, suverenist i borac protiv mondijalizacije, pisac petnaestak angažovanih knjiga, u jednu reč, kontroverzna ličnost, dostojan domaćin jedne kontroverzne zemlje. (Kad čujem reč kontroverzan, uvek mi padne na um da je u pitanju neko ko misli svojom glavom i postupa prema svojim uverenjima.) De Vilije pozdravlja „srpsku hrišćansku umetnost, u isti mah smernu i uzvišenu, svedočanstvo revnosti i pobožnosti naroda koji je ostao nepokolebljiv u svom biću i svojoj veri uprkos viševekovnoj otomanskoj okupaciji, što izaziva divljenje i uzbuđenje. Čovek ostaje bez reči pred lepotom i nežnošću Blažene Bogorodice, i pred Svetom Trojicom iz XVIII veka, tako originalnom i upečatljivom, pred tajnom moćnog troglavog tela. Uz maske i tradicionalnu narodnu nošnju, izraze krepkosti i životne radosti, ovo otkriće svete zemlje evropske kulture nije moglo naći prikladnije okrilje od Rudarske kapele u Fejmorou“, zaključuje prvi čovek današnje Vandeje. Dominik Suše, potpredsednik Veća i narodni poslanik, sugeriše da se kontinuitet duhovnih veza između dve zemlje proteže od Jelene Anžujske do Emira Kusturice. On podseća da je 28 odsto srpskog življa stradalo u Prvom svetskom ratu, te da je isti postotak Vandejaca, godine 1794, posečen mačem Revolucije. (Pobožno vandejsko seljaštvo je podržalo nepokorno sveštenstvo, pa je pariski Komitet javnog spasa, u avgustu 1793, doneo odluku o kažnjavanju Vandeje. Otpor je, sa prekidima, trajao sve do 1825, i De Vilije ga, na svoj način, nastavlja.) Poslanik je mogao navesti i jednu sličnost novijeg datuma. Kao što su Vandejci stradali zbog vernosti Krstu i Monarhiji, tako je i znatan broj Srba, između 1944. i 1950, životom platio odanost svom nesrećnom Kralju. Monarhističko, „nazadno“, tj. domaćinsko uređenje države odlika je seljačkog gledanja na svet, prema kome francuska i jugoslovenska revolucija nisu imale milosti. Tako se, izgleda, u nas slavljeno prijateljstvo između dva naroda svelo na sklop posebnih veza između Negotinske krajine i Vandeje, čije je srce dovoljno široko da nas primi ovakve kakvi smo. Šezdesetih godina prošlog veka, kad sam prvi put boravio u Parizu, još su se sretali pojedinci koji su se sećali ratnog savezništva. Glavnina obe vojske bila je seljačka, što u svojoj reči ističe i naš ambasador u Parizu, po struci istoričar. U međuvremenu, seljaštvo jedne i druge zemlje je doživelo civilizacijski slom, rasulo se i brojčano umanjilo, prestalo da igra ulogu jezgra nacije i nosećeg stuba države. Nove generacije su na obali Sene zauzele kritički, da ne rečem nihilistički stav prema pojmovima kao što su otadžbina i rodoljublje. U jednom, ako ne najbrojnijem ono najglasnijem delu javnosti na Verden se gleda kao na bezumnu klanicu i sramotu, dok su solunci (Poilus d’Orient) sporedna i zaboravljena ratna epizoda. I tu treba tražiti glavno objašnjenje nerazumevanja između potomaka hrabrih ratnika. Mi smo očekivali podršku od pariske elite koja je okrenula leđa sopstvenoj prošlosti i svojim seljačkim korenima; na onu drugu, ćutljivu i povučenu, provincijsku Francusku nismo se obazirali. Robovali smo mitu, a takvo se robovanje, u odsudnim časovima, plaća. Gotovo svi mladi ljudi, s kojima sam se šezdesetih godina u Parizu družio, bili su protiv De Gola, između ostalog i zbog njegovog naglašenog rodoljublja. U Parizu je internacionalizam reklamiran kao lokalni izum, bio je u službi nacionalne uobraženosti, a De Gol je omalovažavan kao staromodni patriota, maltene fašista, i sa levice, i sa dela desnice, koja mu je priredila dva neuspela atentata. (U jednom od njih, dok se staklo automobila krunilo po zadnjem sedištu, promrmljao je na uho supruzi: “Idioti, ne znaju ni da pucaju“.) Pa kad je dobar deo elite ismevao vođu Otpora protiv nacista, čoveka koji je zemlju digao iz mrtvih i uveo je u red velikih sila, kako smo se mi, krajem prošlog veka, mogli nadati da će ta vrsta društvene kreme pokazati razumevanja za naše državne i nacionalne interese, na Kosovu i drugde? Mi smo negovali predstavu o nepostojećoj, mitskoj Francuskoj, tražili smo je onamo gde je nema, a ne onamo gde se mogla naći. Potomci solunaca su davno ratno savezništvo odbacivali kao reakcionarnu iluziju; upravni aparat zemlje pohitao je da se oslobodi oslabljenih veza sa nekim ko je, mali i nemoćan, isuviše držao do sebe. Taj se aparat poveo - morao se povesti - za interesima i planovima svog prekookeanskog saveznika. Američki vojnici su ginuli iskrcavajući se u Normandiji 1943, a država, u čijem smo se sastavu do nedavno nalazili, slala je brodove oružja alžirskim pobunjenicima. Tako se ne održava večno prijateljstvo, o kome rado pričamo. Postoje, dakako, opravdanja za naša ograničenja i posrnuća, ali takvih opravdanja ima i druga strana. Ako se gazda Jelisejske palate uzdržao od učešća u agresiji na Irak, takvog obzira, kad smo mi došli na red, nije imao. Mi smo mu dali priliku da potvrdi lojalnost Velikom Bratu. Fejmoro nije bio u stanju da se izjasni, niti ga je ko pitao za mišljenje. Kao građanin sa dvojnim državljanstvom našao sam se, za vreme bombardovanja, u procepu između moralnih obaveza prema državi u kojoj sam zasnovao porodicu i ljubavi prema rodnoj, nesrećnoj zemlji. Uz svu gorčinu u duši, morao sam, bar delimično, uvažiti surovu logiku stvarnosti. Da parafraziram Paskala: LJubav ima razloge koje politički rezon ne poštuje. I obrnuto: Politika ima ciljeve za koje ljubav ne haje. Veliki pisci iz bliže i dalje prošlosti, i mali, obični ljudi sadašnjice, davali su mi podršku koju su mi državni vrh i poslušna štampa uskraćivali. A za gostoprimstvo galske zemlje odužio sam se knjigama prepeva Aragona, Klodela i Bodlera: račun sam, prema mojim najboljim mogućnostima, podmirio. Srpsko-francuska ljubavna idila nije okončana. Hemija čini svoje. To smo, neočekivano, videli i doživeli u Fejmorou. Kad smo već kod ljubavi... Natpis na postolju Meštrovićevog spomenika (Aimons la France...), dva puta naveden u katalogu izložbe, često se daje u indikativu prezenta, i dodaje mu se lična zamenica, što je primer nesavesnog citiranja, a zvuči pučkoškolski. U mermer je uklesan imperativ glagola voleti, i znači volimo! To je zahtev i zavet, a ne ponizna izjava. Kao što se nekima razlika između indikativa i imperativa čini nevažna, tako će, bojim se, i kompjuteru biti zametno da pronađe kratkouzlazni akcenat i stavi ga gde treba. Neka se potrudi!