Klupko i točkovi

Podnaslov „srpsko-hrvatski roman“ imaće za čitaoce nove knjige Mirka Demića sasvim sigurno veću privlačnost od naslova, iza kojeg se pak krije naziv jedne od slavnih slika Save Šumanovića, inače reprodukovane i na prednjim koricama izdanja. Trezvenjaci na pijanoj lađi su, dakle, prozna fikcija o onom nerazmrsivom klupku stvarnosti i zamišljanja, interesovanja i ignorancije, privlačnosti i odbojnosti, koje se najmanje sto pedeset godina unazad intenzivno namotava i razmotava na „vrućoj“ relaciji između dva najkočopernija južnoslovenska naroda. Nadovezujući se na politički angažman svoje, Andrićevom nagradom ovenčane, pripovedne zbirke Molski akordi (2008), Demić je ovoga puta odlučio da ne piše „epizodno“ i „fragmentarno“, iz pojedinih aspekata i o pojedinim momentima, nego da pomenutu, moglo bi se reći nepreglednu problematiku na neki način predstavi u celosti. Ovo smeranje realizovano je paraboličnom naracijom o putovanju vozom iliti vlakom od Beograda prema Zagrebu, i to u vidu „stanične“ kompozicije, koja fizički i mentalno prati doslovno sve njegove železničke postaje, beležeći u asocijativnom mimohodu ono što se vidi i ono na šta se pomišlja, i bivajući začinjena autorovom/pripovedačevom porodičnom i ljubavnom pričom koja je i sama dovedena do mogućih alegorijskih dimenzija. Zaintrigirani čitalac pronaći će, zaista, u Trezvenjacima više nego dovoljno „materijala“ za rezonovano pothranjivanje srpsko-hrvatske kontoverze, počev od dokonanja o Šumanovićevoj paradigmatičnoj sudbini, preko nedoumica o uporednom razumevanju životnih i literarnih puteva Crnjanskog i Krleže, odnosno braće Micić-Poljanski, pa sve do jasenovačko-vukovarskih trauma i frustracija. Mirko Demić dodirnuo je, naravno, i problematizovao još mnogo šta, ne prezajući povremeno ni od kulturoloških pljuski i šamara vladajućem društvenom ukusu ovde i tamo. Mentalna i psihološka pozicija (polu)autobiografskog naratora ovog izrazito meditativnog romana „na točkovima“ mogla bi stoga da bude označena kao šizo-refleksivna, s izvesnom dozom spektakularnosti, ali i ekskluzivističkog egzibicionizma u sebi. Žustro kotrljajući srpsko-hrvatsko „klupko“ tamo-amo, Trezvenjaci pri tome ipak ne odmiču predaleko. Ovakav utisak ne dolazi toliko, čini se, od statičnosti pripovedanja, koje je neprestano potiskivano esejističko-polemičkim porivima, koliko od same prirode njegove ambicije. Težnja za sistematičnim prikupljanjem i predstavljanjem srpsko-hrvatskih afiniteta i animoziteta morala je, jednostavno kazano, da bude praćena i plaćena svojevrsnim rasplinjavanjem romansijerskog napona u širokoj imaginarnoj pari njegove „putujuće“ kompozicije. Ako su Molski akordi uspevali da se pripovedno životvorno usredsrede na bolne tačke prošlosti i sadašnjosti, ovde to naprosto nije bilo moguće već zbog zahteva same zamisli. I mada autor pribavlja posredan, ironijski alibi za takvo stanje („ova je tišina i nastala zbog velikih priča koje kruže oko nas i nesnosnog brbljanja u njima“), Trezvenjaci se ipak ponajviše čitaju kao naratizovana rasprava i svojevrstan post-roman „bez romana“, koji svoj pravi „roman“, tj. zaplet, uzbudljivost, odnosno ljubavno-rivalsku intrigu, ili sve to skupa, pronalazi možda tek u polju produžene refleksije i pretpostavljene konceptualizacije tekstualno ispoljenoga. A budući da su srpsko-hrvatski odnosi neka vrsta omiljenog nacionalnog sporta s obe strane granice, to znači da će različitih, ponekad nepomirljivih razumevanja i konceptualizovanja onoga čega se tiče ova knjiga i posle nje po svoj prilici da bude onoliko koliko i njenih čitalaca. Trezveno rečeno: ista meta, isto odstojanje.