Golubica u korporaciji

Nije me sramota da priznam; ne volim gradske golubove, te pernate podmukle urbane tipove, te dođoše sa periferije koji šire svakakve zaraze. Čuj, golub simbol mira! Pitajte golubare sa Crvenog krsta, i, čućete da surovije ptice od goluba teško da ima. A moj mrz na golubove nije od juče, ne volim ih, bre, još od biblijskih, prepotopskih vremena, bio sam, čak, i protiv toga da se golubiji par uopšte unese na Nojevu lađu. Mada, ako ću pošteno, golubica je bila Nojeva ljubimica koja nam je donela onu grančicu kada smo već izgubili svaku nadu u vrtlogu đerdapskog Velikog Kazana, tu, ispred dunavskih Gvozdenih vrata... Elem, golubica nas je iz tog pakla spasila, ona nam je pravac pokazala, i, iskrcali smo se na kopno kod Golupca posle tolikog crnomorskog lutanja... I, evo, posle toliko milenijuma te crne golubice na sedamnaestom spratu „Ineksove“ zgrade, evo je usred moje korporacije, usred Ninove barke, usred prostrane uredničke sobe u ova plišana globalna vremena uznemiravajućih klimatskih promena. A ako bude novog Potopa, ako bude novog svetskog ratnog haosa, valjda će biti daleko od zapadnog Balkana, smilujte se, aman, bogovi rata! Dosta je bilo ovde krvi, dosta je bilo srpskih glava pored Morave i Dunava! Nego, crna golubica šeta po mom stolu, gaca kandžicama po tastaturi mog kompjutera i ispisuje po ekranu nasumice slova ili su to neke vinčanske šifre koje bi samo Noje mogao da razume. Šta li je to moglo da je natera da kod mene počne slobodno da navraća? Kišna oluja? Beogradska košava? Ili to počinje da pada Avala? Jer, krenuli su evo talasi poplava, možda će, opet, na neko vreme nestati Evropa? Mislim, Nojeva, prva Evropa. Inače, golubicu ničim ne hranim, ničim je ne podmićujem, ničim njenu ljubav ne kupujem. Naša veza je, očigledno, arhetipska, moje metafizičke mrve su njena hrana mada mi ona golubiji izmet servira. I, gle, gde će se posrati!? Eeej, na prvoj rečenici, na prošlonedeljnom konceptu ove kolumne koji, je l` da, obavezno pišem plajvazom na hartiji. I, pazi sad! Na toj prvoj, da prostite, posranoj rečenici piše: “To samo meni može da se desi.“!? I, lepo, pobesnim, dođe mi da crnoj golubici zavrnem šiju, kad, čuj šta će reći Jung, moj švajcarski guru: “Još iz Nojevih vremena u narodu se veruje da je prava sreća kada ti se bilo koja ptica pokenja, recimo, na glavu ili, bar, na rame. A to što ti se crna golubica na prvu rečenicu kolumne pokakila, to samo znači da ti je posao posrećila tako da jednog dana, zaista, možeš da očekuješ čak i Nobela! Nego uzmi tu posranu rečenicu pa je nosi kući i urami! Shvati, nemaš lepšeg i očiglednijeg dokaza za moju teoriju sinhroniciteta!“ O, nebesa, mora li moj guru baš toliko da me ponižava? Mora li od mene da pravi bolesnog majmuna? I, šta ću, jadan,? Kao rob Jungovih saveta, bolje reći naređenja, ponesem „pečat“ golubice do Gročanske ulice, do moje kućice. I samo što sam se razgaćio i golubičin „pečat“, inače krunski dokaz moje pisačke sreće na laptop stavio, kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni! I ko će biti!? Kolja Čajkanović! Bard srpskih prevodilaca, onaj, bre, što je prevodio ovim našima, u Dejtonu i Rambujeu, a kako stvari stoje prevodiće u nekom dejtonskom „bunkeru“ i Bokiju Kluniju. I, evo, šta mi Koljin bariton brboće: “Našao sam vam brošuru koju je onaj vaš bogumil Mladen Protić iz Guče poslao mom ocu Veselinu, u avgustu 1928. godine. Pa, eto, kada ćete doći...“ Čuj, kad ću doći!? I, već sam leteo, sa Biljanom i Saškom, leteo sam kao crna golubica ka Topčiderskoj zvezdi, ka Puškinovoj... A, tamo, Kolja Čajkanović (83) na terasi sa svojim mačkama. Sa mačorom Parisom i sa mačkom Jelenom, naravno, onom Trojanskom, a izneo je i neko belo vino italijansko, neko vino enejsko. Na stolu je i Protićeva brošura, sva požutela, i adresirana na Veselina Čajkanovića, onog slavnog naučnika koji se celog života trudio da „rekonstruiše ličnost nekadašnjeg našeg vrhovnog boga“, i, „srpsku predhrišćansku religiju i mitologiju uveo u okvire svetske nauke“. A brošura g. Mladena Protića iz Guče ovako je naslovljena: “Nacionalni rebusi u tajanstvu religije“. Hvatam se brošure i, pred Koljom, nevaspitano čitam, na preskok. I, odmah, naletim na poglavlje: “Isus nije Jevrejin sa telom, on je čisto nacionalna šifra“!!? Pa, zatim, piše: “...po nalogu tajnih careva, silom je nametnuto verovanje da je na zemlji ovoj razapet Jevrejin sa telom pod imenom Isusa Hrista, iako je ceo pošten svet znao da je sa telom razapet Slovenin. Ali su nacionalni interesi azijatskih zavojevača u rimskoj Imperiji zahtevali da se Slovenin pretvori u izmišljenog Jevrejina Isusa Hrista.“ Tu mi pređe blag osmeh preko lica, a to Kolji ne promakne, pa kaže: “Ludi ste, baš kao i taj vaš Protić. Ali, u tom vašem ludilu ima nekog čvrstog sistema.“ Vraćamo se pešice iz Puškinove, i, stignemo u Gročansku, baš, pred večeru. Navalim sa Saškom na Biljaninu četničku gibanicu, ali i na švajcarsku supu i juneći gulaš i sladoled tortu, pa se onda, u beržeri, odam Nikolinom vinu. I hrčući čujem moju Crnu iz Vrčina: “Ne znam, baš, tačno kada ćeš dobiti Nobela, ali znam da se ona biblijska golubica prvo Noju na glavu posrala, pa mu je tek onda onu čuvenu grančicu sa kopna na lađu donela...“ A kakvo je vreme krenulo od ovog ponedeljka, kao da će, opet, biti Potopa...