Mito i mit

Blago onom vuku što živi u mojim kolumnama. Gotovo da nema dana da ne pojede ponekog magarca. Prošle nedelje je pojeo čak dva. Reč je o akterima afere „kofer“ koja je pre tri ili četiri godine žestoko uzburkala političku čaršiju. Digla se bila silna prašina. Padale su teške reči. Najavljivana je beskompromisna borba protiv korupcije. A onda je, po već uhodanom scenariju, sve palo u zaborav. Sačekalo se neko vreme i stvar je – kada više niko nije ni znao o čemu se radi – završila na sudu i okončana predvidljivo oslobađajućom presudom. Pa, kakva je to afera bila? Da budem iskren, i ja sam zaboravio. Ali sam malo bazao po internetu i osvežio pamćenje. Evo zapleta. Policija je onomad upala u jedan stan i uhapsila vlasnika, zamenika guvernera (ili tako nešto) Narodne banke Dejana Simića i izvesnog Zagrađanina, po zanimanju člana SPS. Pomenuti Zagrađanin je pri sebi imao kofer (neki izvori tvrde da je bila kesa) sa 100.000 evra u kešu. Sumnjalo se da navedena suma treba da posluži kao mito. Nekoj banci je navodno pretilo zatvaranje, pa je laka lova trebalo da doprinese njenom ostanku u stanju otvorenosti. Simić – koji se pravdao da nije dovoljno visoko u hijerarhiji da bi bio u situaciji da zatvara i otvara banke – daje otkaz u NB. Ili mu ga daju. Da stvar bude komplikovanija, u stanu se neposredno pred upad organa gonjenja nalazio i aktuelni popečitelj istih tih organa, Ivica Dačić. E, dalji tok priče zavređuje izvesne digresije. Po gradu su, naime, kolale glasine da je jedan vrli političar iz stranke zakletih legalista mobilnim telefonom upozorio popečitelja da kupi prnje i beži sa lica mesta. Dobro, stranka vrlog političara jeste bila na vlasti, a strankin vlasnik jeste bio premijer. Poznato je, uostalom, da ta stranka – da se ne krijemo više, reč je o DSS-u – mnogo drži do „ministarstava sile“, a nije nepoznato ni to da poslove tih resora voli da vodi kolektivno. Postave, doduše, nekoga za formalnog ministra, ali udeo u donošenju ključnih odluka imaju i Gazda i šef Gazdinog kabineta i gazdini miljenici. (Stranci lojalni šoferi i kafe-kuvarice verovatno rade „po prekršajima“.) Dakle, stvar se odvija ovako: jedan od mnogih DSS-ovskih ministara unutrašnjih poslova daje policiji mig da apsi osumnjičene za mito(maniju). Policija, šta će, naređenje-izvršenje, kreće u akciju. U presudnom momentu visokopozicionirani, usukani političar DSS-a, maša se za mobilni i javlja Ivici da briše iz stana da ne bi završio u marici. Otkuda taj političar zna šta policija radi? Nemojmo biti naivni i insistirati na odgovoru. Bilo kako bilo, Ivica će poslušati savet. Da bi se kasnije pojavio na sudu kao svedok. Rečnikom glume: raskošna mogućnost transformacije. Uz mito se uvek kao senka vuče i mitomanija. Ovom psihičkom poremećaju neobično sklona beogradska čaršija po pitanju afere „kofer“ deli sa na dva tabora. Jedni, krajnje sumnjivog kredibiliteta, tvrde da je reč o nameštaljci. Maltene, o zaveri. Drugi, nešto svetlijeg obraza, smatraju da je reč o klasičnom slučaju primopredaje mita. Dva čoveka, a nisu prijatelji, verovatno ni poznanici, sreću se u Simićevom stanu, a jedan od njih drži u ruci kofer sa 100.000 evra. Verovatno su kasnije uverili kadiju Lauševića da je Zagrađanin pošao na pijacu u nameri da kupi sto pedeset hiljada kilograma krompira, na primer, pa svratio kod nepoznatog čoveka na kafu, a tu se slučajno zatekao i šef njegove stranke. Potpuno je svejedno. Kakvo god objašnjenje da su dali, svako je moralo da zvuči kao odlazak na pijacu poradi kupovine jako mnogo tona magle. U nepravnim državama akterima bi u policiji na izvesno vreme stavili jajca u procep dok ne propevaju o detaljima. Ali to, zaboga, nije praksa u državi čijom vladom je predsedavao Nepotkupljivi Legalista. Čije, opet, čibukčije telefonskim pozivima miniraju akcije državnih organa. Kao što će i Nepotkupljivi, kada za to dođe vreme, preko jednog od mnogih ministara unutrašnjih dela narediti policiji da prestonicu prepusti apsolutnom bezakonju i divljaštvu rulje. Izgleda da je krajnje vreme da se, bar u Srbiji, uvede nova matematička disciplina – zakon neverovatnoće. Samo se, naime, tim zakonom može objasniti misterija serije velikih brljotina i afera koje završavaju oslobađajućim presudama ili – i to se događa – padaju u zaborav. Za sada znamo samo toliko da postoje određeni obrasci. Kada se „tamo gde treba“ proceni da lopovluk postaje politički neoportun – što će reći da na neki način ugrožava vladajuću garnituru, onda neko od glavešina najavi „beskompromisnu borbu protiv kriminala“. Posle izvesnog vremena usledi policijska akcija bombastičnog imena, na primer, „Armagedon“. (Apokaliptična terminologija je zbilja primerena, ali se akcijinim kumovima potkrala greška. Za pedofiliju bi bilo primerenije „Sodoma i Gomora“.) Potom se na „Našem pravu da znamo sve“, a i na drugim televizijama počinju vrteti snimci desetina do zuba naoružanih, zakrabuljenih policajaca koji u cik zore spektakularno hapse pospane i sipljive spodobe. Da bi se pojačao vizuelni utisak pravnosti naše države, rečeni policajci veoma grubo postupaju sa uhapšenicima kojih mi – ruku na srce – uopšte nije žao, što me ne sprečava da skužim anahroni propagandni momenat, teško nasleđe SFRJotovskog etatističkog konceptualizma. Idemo dalje. Najsitnije pohapšene ribe, koje u zapadnoj Srbiji zovu „pljuckavice“, po pravilu završe na robiji. Procesi krupnijim komadima se, međutim, godinama otežu i razvlače sve do momenta kada sećanje na njihova nepočinstva izbledi pred navalom afera. U tom je smislu suđenje koferašima izgleda imalo loš tajming. Da se sačekalo još nekoliko meseci, ne bi izazvalo nikakvu medijsku pažnju. Sa Vrhunskim ribama, tzv. Kapitalcima, drugačije se postupa. Pre svega, zbog toga što se tu radi o uglednim biznismenima i dokazanim patriotima sa kojima se „vladajuće strukture“ napadno rado druže i sarađuju. Ali, svet je nesavršen, a ljudska pohlepa nezajažljiva. Ponekad uglednici osim novca požele i vlast. Tako je, svojevremeno, Bogoljub Karić osnovao stranku i za vrlo kratko vreme postigao odličan rejting. Ovde je opet potrebna digresija. Prava je, naime, šteta što Bogijeva partija nije opstala. Novopečeni je političar Karić imao neku vrstu primordijalne harizme. Pre svega, iako poreklom sa Kosova, nije se upuštao u mistiku Kosovskog zaveta znajući, valjda, iz prve ruke da je to izmišljotina beogradskih političara i nacionalnih radenika, od kojih većina nikada nije kročila na „svetu srpsku zemlju“. Akcenat svog političkog delovanja, Bogoljub je stavio na realne probleme prosečnih ljudi. I to je naišlo na podršku. Političari od profesije optužuju Bogoljuba da je kupovao poslanike. Ali nije li takva kupovina ovde svakodnevna stvar? Zar SNS nije nedavno otkupio šefa Predsednikovog kabineta? Zar onaj moj vuk nije dosad pojeo desetine otkupljenih poslanika. Videvši u Karića stranci opasnost za svoj opstanak na čelu srpstva i vlade, Nepotkupljivi je rešio da se obračuna sa narastajućim nelegalnostima i nelegitimnostima. Karićima je prekonoć, u stilu posleratnih konfiskacija, oduzeto sve što se oduzeti moglo. Ali je braću neko pozvao – možda isti onaj usukani tip koji je zvao Dačića – i savetovao im da napuste zemlju. Što su dvojica od njih i učinili. Da li je taj pretpostavljeni poziv bio izraz hrišćanskog milosrđa? Jok, more. Nepotkupljivi bi, legalista kakav je, voleo da Kariće vidi u sudu, a posle i u mardelju. Ali ni on ni druge krupne političke ribe ne bi nikako volele da čuju ono što bi Bogoljub mogao da kaže na sudu. Nije Bogi naivčina. Sigurno negde ima opipljive dokaze za džakove para koje je i kapom i šakom delio pionirima demokratizacije. Nema sumnje da bi Karić još puno toga interesantnog a kompromitujućeg mogao da iznese pred lice pravde. Pa se pribeglo solomonskom rešenju. Braći je dopušteno da idu, a firme su konfiskovane. Sličnu sudbinu su doživeli i drugi tajkuni koji su u određenom trenutku stali na žulj političkoj klasi. Neki od njih nisu ni imali državničke ambicije, ali su pogrešno mislili da je demokratizacija uhvatila korena i da više nisu u obavezi da daju mito. Nisu ti tajkuni uzeli u obzir zakon neverovatnoće. Nisu ukapirali da iza kulisa Kosovskog mita – vladaju mito i korupcija čiju nedodirljivost i neiskorenjivost štiti lažna mitomanska svetost. A što se tiče Simića i Zagrađanina – pozdravljam njihovo oslobađanje. Suma sa kojom su ta dva momka operisala beznačajna je u poređenju sa sumama u svakodnevnom mitološkom opticaju. Uostalom, sve govori da su ta dvojica bili najobičniji posrednici nekih anonimnih Kapitalaca. A verovatno su zato i oslobođeni.