Umetnik je prisutan

Marina Abramović ovog trenutka još uvek sedi u Muzeju moderne umetnosti u NJujorku, gleda u posetioca preko puta i ćuti. Na taj način ona govori. Ona celoj planeti kaže: The Artist Is Present. Ko je čuje? Ko je čuje kod nas? Ko je stvarno čuje i razume? Biti brižan je gore nego biti ljut. Kada je u pitanju kultura, briga koju sada osećam potiče od činjenice da je za mnoge stvari možda već kasno. A to, da je kasno, pokazaće se u potpunosti tek za nekoliko godina. Tada će se videti da je - nepopravljivo. Ovaj zaključak ne izgovaram zato što nemam svest o promeni sveta u kome živimo, o trendovima, procesima vezanim za tehnologiju, pozitivnom ali i negativnom uticaju globalnih vetrova.... Ali, ono što hoću da kažem je nešto drugo: kod nas, u Srbiji, nije reč o tome. Nas ne more sadašnjost i budućnost, mi se uglavnom još borimo sa prošlošću. Ne brine me to što nova generacija skoro da ne zna da piše rukom već se najčešće služi kompjuterskom tastaturom, telefonom i SMS porukom; ni to što se u tim uslovima jezik menja, skraćuje i sakati; ni to da se sa kompjuterom drugačije piše (i misli), da je izazov prepisivanja iz „slobodne zone“ interneta ogroman, da su samim time poraženi znanje i inventivnost. Ne brine me toliko ni to što ogroman broj ljudi zamenjuje sopstvene živote životima ljudi koji za novac idu u toalet uz pratnju kamera. Pa čak se možda nešto može uraditi i za manastir Ravanicu kojem su, kao zakrpu na zadnjici pocepanih farmerki, monstruozno prikačili klima-uređaj. Ali, ukupno – mnoge od ovih pojava i još toliko drugih, spadaju u stvari koje teško oštećuju vrednosni sistem i društva u celini i svakog pojedinca. Ono što vidim kao opasnost na dugi rok to je da kultura kod nas nije normalna pojava. Ona kao da uopšte nije potreba. Ona kao da je incident, događaj, nešto nametnuto, nužno zlo. Papagajski naučena fraza političara o potrebi kulture je bezvredna. U tu frazu ne veruje ni onaj ko je (doduše retko) izgovara, a ni onaj ko je čuje. Kultura je nešto što se mora a nije deo sistema, i pored nedavno donetog Zakona o kulturi, i pored izvesnih sistemskih rešenja i pomeranja kojih ima. I, na kraju, ona to nije i pored truda mnogih pojedinaca. U tom smislu se sasvim slažem sa onima koji lošu poziciju kulture pripisuju njenoj političkoj neisplativosti. U atmosferi gde se glasovi birača dobijaju (otimaju) snižavanjem nivoa pristojnosti vokabulara, podilaženjem najlošijem tzv. narodnom ukusu, jasno je da se računa da od te, brojčano male grupe nema ama baš nikakve koristi. Ti glasači ne utiču na (ne)dobijanje vlasti, a sem toga još i misle svojom glavom. Politička korist je u ravni statističke greške. Jedna od najvećih laži je poslovica „koliko para toliko muzike“, tj. koliko para toliko kulture. U mnogim mestima u Srbiji kulture ima značajno više nego što ima para i pažnje, i mnogo više nego što je društvena pozicija kulture. Kultura postoji, i povremeno cveta, uprkos svemu a ne zahvaljujući uslovima. U našoj kulturi ima toliko odličnih ljudi, snažnih, vrednih, posvećenih, jakih individualnosti, pre svega i više od svega talentovanih! Ali verovatno je tačnije nazvati te ljude zanesenjacima, kolokvijalno “ludacima“. Da je drugačije, da li bi glumica Dana Krljar iz Kraljevačkog pozorišta mogla da odigra celu predstavu sa trostrukim prelomom noge? A igrala je za šta? Za veliku platu? Ne, igrala je samo za zahvalnost svoje publike. Kada govorim o zanesenjacima, mislim tu na umetnike raznih vrsta, ali i na arhivare, muzeologe, izdavače, galeriste, igrače, istraživače ... mislim i na pojedinačne direktore, menadžere, koji znaju šta rade i šta treba da rade. Kultura ovde postoji i opstaje zahvaljujući ličnim vrednostima pojedinaca, zahvaljujući, ličnom, individualnom „moranju“ i porivu, zahvaljujući ličnom entuzijazmu. Entuzijazam je taj koji tvrdi da je kultura „izvozni artikal“ i da su pojedine izuzetne pojave u kulturi ti koji, uz sport, mogu da budu stvarni brend ove zemlje. To što su šljivovicu i kajmak već uzeli drugi, mene uopšte ne sekira. Ako bi muzičari, slikari, pesnici, vajari, glumci ili baletski igrači hteli da operišu ili da podignu vojni avion, to im niko normalan ne bi dopustio. Zauzvrat, za kulturu su stručni svi. Naročito su ne samo stručni nego i brzi pri zameni pojmova: kultura/zabava, kultura/estrada, kultura/marketing. Ali marketing ne zamenjuje sadržaj, on ga nudi, preporučuje i „prodaje“. Kad to radi bez mere i stila onda radi u korist štete za kulturu. Greške u političkom doživljaju i tretmanu kulture su dalekosežno opasna pojava. Prikrivena je, ali svima dobro poznata podela na „važna“ i „manje važna“ ministarstva u Vladi. O tome da Ministarstvo kulture ne spada u „važna“ svedoči procenat koji se i od BND odvaja za kulturu. A društvu u kome propadne kultura, neće moći da pomognu ni „jaka“ ni „važna“ ministarstva, ni vojska ni policija... Uprkos svim lošim predviđanjima, onih koji se kulturom bave, onih „zaluđenih“, biće uvek. U generaciji koja stiže na kulturnu scenu Srbije među njima će biti otvorenih, drskih, beskompromisnih, pa i bezobraznih. Mislim da političarima s njima uopšte neće biti lako. Ta mlada generacija će probati da promeni nešto u skladu sa sopstvenim osećanjem sveta i vremena, u suprotnom će otići tamo gde će im biti bolje. A to je definitivno najgore što može da nam se desi. Hajde da pretpostavimo da je Marina Abramović svoj performans izvela u Beogradu, recimo u Muzeju savremene umetnosti. Možda izgleda da je ta ideja utopistička, ali i da nije, koji bi mogao biti rezultat? Ne bi morao da bude spektakularan. Za početak - bilo bi dovoljno da njenu poruku neko u Srbiji čuje, i razume. Umetnik je prisutan.