ŽIVOT JE ZANIMLJIVIJI

Autor: LJiljana Šop, Naziv: „Oslonjeni na prazninu” Dereta, Beograd, 2009; Autor: Miroslav Josić Višnjić Naziv: „Ratna pošta i komentari”, Službeni glasnik, Beograd, 2009; Autor: Dragan Velikić, Naziv: „O piscima i gradovima”, Akademska knjiga, Novi Sad, 2010; Autor: Aleksandra Mančić, Naziv: „Moje telo nije obmana mašte”, Službeni glasnik, Beograd, 2009. Kao i drugde, i u srpskoj književnosti se tokom minule decenije težište čitalačkih interesovanja polako pomerilo sa romana na nefikcionalnu prozu. Tome ima više razloga, a prvi je svakako taj da je promenjen društveni i ideološki kontekst pisanja: u starom sistemu roman je, često, predstavljao neku vrstu intelektualnog, slobodnomislećeg azila, i bio otmen, elitistički način da se prema stvarnosti ispolji i zauzme odgovarajuća metaforička, kritička distanca, svejedno da li govorimo o Andrićevoj „Prokletoj avliji”, Selimovićevom „Dervišu” ili Mihailovićevim „Tikvama”, dočim je danas on postao široko rasprostranjena, populistička, hiperinflatorna, zabavna i ne naročito obavezujuća forma (čast izuzecima!). Kako god, svakog jutra sa strepnjom otvaram kompjutersku poštu pitajući se ko li mi je ovoga puta poslao rukopis svog novog romana u elektronskom obliku, sa kratkom porukom: evo, ja završio, nije obimno, 300-400 strana, ako možeš pročitaj do naredne nedelje i javi da (li) je dobro i gde bi se to moglo objaviti. Osim promene sociokulturnog konteksta, omasovljenja produkcije, gibitka opšteg značaja (i značenja) književnosti i ulaska u tranziciju u kojoj je roman sve više kakva-takva „robna marka” sa mogućnošću ostvarenja makar i siromaškog profita, a sve manje „fikcionalna projekcija saznavanja sveta”, kako ga je svojevremeno definisao jedan teoretičar, porast interesovanja za ovdašnja recentna nefikcionalna dela treba, jednostavno, tumačiti njihovom – zanimljivošću. Kako nam je stvarnost uzbudljiva toliko da je pomalo neumesno u njoj još i izmišljati (a i nema se vremena!), pisci nefikcionalnih knjiga izdašnije i provokativnije koriste prednosti oslobođenog govora i svedoče život na prijemčiviji i neposredniji način nego što to čine romansijeri (opet čast izuzecima!). Ne mislim samo na memoarsku i autobiografsku prozu koja je, po tradiciji, važna, a uz priču i temeljna forma srpskog pripovedanja, nego i na ostale, sve moguće, najrazličitije oblike nefikcionalnog narativa: esej, putopis, dokumentarnu prozu, dnevnik, hroniku, prepisku, intervju, poetički ili politički komentar, kolumnu, polemiku, književnu publicistiku... Sve to se, nekako, čita nepretenciozno i slobodno (nelinearno, na parče), jer je zavodljivo i pametno, i u svakom slučaju je intrigantnije i interesantnije od većeg dela romaneskne lavine koja nam se svakodnevno sručuje na glavu ostavljajući nas blaženo ravnodušnim. Sve što sam do sada rekao, kao i ponešto od onoga što nisam, potvrđuju knjige koje, svaka na svoj način, i sa snažnim autorskim pečatom, nude odgovarajuće uvide u teme kojima se bave. Zajednička im je nestandarnost pristupa oblikovanju teksta (ukrštanje više tipova govora i iznalaženje novih), a različito sve ostalo, uključujući i jasno definisan stav o izabranom predmetu, bez kojeg nema kreativnog mišljenja. Postepeno napuštajući uobičajenu formu novinske i časopisne kritike, a baveći se njome duže od tri decenije (što je za pohvalu, ne samo zbog upornosti i doslednosti, nego i zbog spremnosti da se u tom poslu opstane uprkos svim okolnostima), LJiljana Šop je razvila sopstveni, prepoznatljiv prozni oblik, koji sadrži elemente književnog, kritičkog i političko-poetičkog komentara, memorabilije, rasprave o mentalitetu i o pojedinačnim, a tipičnim slučajevima i naravima, potom i putopisa i publicističko-esejističke glose. Reklo bi se da je to previše za tako malo prostora koliko je određeno višom uredničkom voljom, ali nije. Nizu knjiga koje su nastale kolekcioniranjem i naknadnom orkestracijom prethodno objavljenih tekstova LJiljana Šop sada dodaje novi nastavak spontane hronike našeg doba pod naslovom „Oslonjeni na prazninu” (posveta hrvatskom pesniku Nikoli Šopu koji je između dva svetska rata objavljivao u Beogradu). Knjiga počinje osvrtima na domaće spisateljice, nastavlja se pronicljivim, na trenutke jetkim raspravama o domaćim i svetskim kulturnim fenomenima, a završava izveštajima sa putovanja po bližim i daljim zemljama. Određujući, ne bez dobro dozirane ironije, svoju poziciju posmatrača, pa i učesnika onoga što nam se zbivalo i što nam se zbiva, kategorijom „zbunjenosti kao pogleda na svet”, što je em poštenije em prirodnije od celomudrenosti samoproklamovanih eksperata kojima je odmah sve jasno, i po pravilu im ništa ne valja, LJiljana Šop iskazuje danas sasvim retku privrženost svetu književnosti kojem i sama pripada, pa se njeni kritički komentari, i oni afirmativni i oni cinični, uzimaju kao razložni i promišljeni, makar se s njima svakad ne saglašavali. Na desetogodišnjicu NATO bombardovanja Miroslav Josić Višnjić objavio je drugo izdanje „Ratne pošte” dopunjeno komentarima. Bez sumnje, jedan od najznačajnijih događaja u novijoj srpskoj istoriji, a za svet samo kratkotrajna, medijski atraktivna epizoda, u međuvremenu ili zaboravljena ili prećutana, u Josićevoj knjizi prepiske, koja nikada neće biti čitana na način traženja i nalaženja „zadovoljstva u tekstu”, vidi se iz donjeg, svakidašnjeg rakursa, kao skup iskidanih, nesnađenih monologa običnih ljudi koji ne prestaju da se pitaju šta nas je tada bilo snašlo i – zašto? Ovakvih je knjiga tokom bombardovanja sigurno napisano na stotine i na hiljade, jer je rat, ako je to bio rat, dobrim delom vođen kao kompjuterska igrica sa stvarnim žrtvama, postao glavna tema i na netu. Miroslav Josić Višnjić imao je strpljenja da svoje imejl sanduče sačuva i sistematizuje, i da njegov sadržaj snabdeven dodatnim objašnjenjima objavi kao dokument koji će, možda, u nekim budućim vremenima, ukoliko ih bude, poslužiti kao podsetnik ili građa za neke nove romane koje svakako niko neće čitati. Rekao bih da je novo izdanje „Ratne pošte” objavljeno upravo nasuprot tom preovlađujućem osećanju sveopšte uzaludnosti koju svaki od običnih, normalnih ljudi, a takvi su, na sreću, uvek većina, oseća pred stihijom sveta. Ima nečeg nepopravljivo starovremskog, i duboko etičkog, u Josićevom uverenju, demonstriranom i u „Ratnoj pošti”, da se knjigama mogu sačuvati i ružne, upozoravajuće uspomene i da knjige služe da bi se njima izneo odgovarajući moralni nauk. Knjiga Dragana Velikića „O piscima i gradovima” sklopljena je od tri tematske celine: prvu čini donekle prustovski intonirana evokacija minulih vremena i postepeno dolaženje do onog nivoa svesti u kojem čovek počinje sebe da opaža kao biće među drugim bićima. Rečenicu po rečenicu opisuju se psihološke, društvene, kulturne i političke implikacije koje nam donosi osvešćeni susret sa svetom. U drugom zglobu Velikić se bavi stvaralačkim figurama Aleksandra Tišme, Ernesta Sabata, Vladimira Nabokova i Itala Zveva, prema čijim delima oseća mnogo više od zanatskog poštovanja. Upravo mu je to poštovanje od pomoći da u osnovnim crtama i sa naglašenim nijansama odredi mentalni i prostorni koordinatni sistem važan i za sopstveno pisanje. Velikić ne želi da piše akademski postavljenu studiju o omiljenim mu autorima, bolje reći, ne teži egzaktnom odgovoru na pitanje o njihovoj sugestivnosti i uspešnosti, već čas na pripovedni, čas na esejistički način, oslanjajući se na kakav neobičan, indikativan, obećavajući empirijski ili biografski detalj, traga za onom dubljom tačnošću stvaralačkog saglasja. U trećem delu knjige „O piscima i gradovima” Velikić će ocrtanu duhovnu, poetičku mapu prostorno konkretizovati, smestivši je u prostor srednje Evrope (uz dodatak Berlina), presudno važan i za njegov romansijerski rad. Opet je, i tu, presudna krajnje lična perspektiva: Velikića zanima onaj trenutak neponovljivosti susreta sa gradovima u kojima je moguće na drugi način prepoznati samog sebe. Zato su ti „geopoetički” tekstovi pre introspektivna svedočanstva nego uobičajeni putopisi, jer je u gradovima u kojima se obreo na putovanju pisac u mislima već bio, i iz njih, pravo govoreći, nije ni odlazio – on svet oseća kao jedinstveni prostor koji na okupu drže saobraćajne transferzale. „O piscima i gradovima” jedna je od onih knjiga posle kojih bolje i dublje razumemo piščev primarni, u ovom slučaju romaneskni opus. Knjigu „Moje telo nije obmana mašte” Aleksandre Mančić, prevoditeljke „Don Kihota” i cele biblioteke dela najznačajnijih svetskih pisaca iz klasične starine i savremenosti, treba čitati s kraja, od „Hronološkog eseja”. U njemu nas autorka podučava o događajima koje je, „na osnovu svojih istraživanja i čitanja, izabrala kao značajne i vredne spomena da osvetle Servatnesovu ličnost i pojedine elemente u njegovom delu”, pre svega njegov poslednji roman „Persil i Sigismunda”. I istorijski kaleidoskop, i fragmentarna biografija pisca sa kojim počinje epoha modernog evropskog romana, i šifrarnik mnogih zatajenih ili nedovoljno poznatih mesta iz njegovog dela, i analitička studija krcata obiljem podataka najrazličitijeg mogućeg porekla, sa lepim dosluhom sa aktuelnim a neopterećujućim hermeneutičkim strategijama tumačenja teksta, knjiga „Moje telo nije obmana mašte” Aleksandre Mančić je, pre svega, lepo i zanimljivo pisana. Kao takva, ona stoji na tragu, i nastavak je njene takođe nadahnuto, sa fanatičnom odanošću pisane knjige „Vetrenjače na jezik: Dnevnik prevođenja ‘Don Kihota’” u kojoj se, kao i sada, pokazuje na koje je sve načine moguće pristupiti tumačenju kanonskih pisaca evropske i svetske moderne kulture i šta se sve tom prilikom mora znati. I nije tu posredi samo visok stepen obaveštenosti o ovom ili onom aspektu koji kao prioritetan iskrsne svaki put kada nešto treba prevesti ili to prevedeno, s lakoćom, bez svesti o pređenom putu u prevođenju, pročitati kao da je izvorno napisano. Biće ipak da je najpre reč o moći, što nije sinonim za umeće, da se ceo taj asocijativni spektar, svi izlazni signali teksta, uvedu u sistem, da postanu celina u stalnom dosluhu sa predmetom povodom kojeg se piše. Zato je knjigu Aleksandre Mančić najpodesnije definisati kao enciklopedijsku dopunu za čitanje Servantesovog dela, kao vodič po lavirintima mašte velikog pisca. Svaka pisana s razlogom, iz onog dubljeg poriva i unutarnjeg poziva bez kojih i nema istinske književnosti, ovde ukratko prikazane, raznolike nefikcionalne knjige savremenih srpskih autorki i autora pokazuju da roman više nije, niti može biti, niti treba da bude pojam koji je uzurpirao književnost. Naprotiv, ono najbolje što se na srpskom jeziku danas piše stanuje i u nefikcionalnim formama, i u poeziji, i u priči, i u drami. Izgleda da nam se imperativ velike mature obio o glavu. Pa, ukoliko je zaista tako, onda ni prigovori o prosečnosti savremene srpske književne produkcije nisu baš sasvim neumoljivi. Ili, možda, ipak jesu. Ko bi to mogao znati!?