Rešenja po fazama

Kada su počeli sukobi u bivšoj Jugoslaviji, jedna od najčešće upotrebljavanih reči bila je „enklava“. Postoji više definicija te reči, ja se u ovom članku opredeljujem za tumačenje dato u „Velikom rečniku stranih reči i izraza“, Novi Sad 2006. godine. Prema tom Rečniku enklava je „nacionalna manjina koja živi na kompaktnom prostoru izvan matične države“. Albanci na Kosmetu su nesporno nacionalna manjina. Smatram da se problem Kosmeta može rešiti na principima kakve imamo u Vojvodini. Neću sada iznositi detalje, ali je dovoljno da kažem da postoje sela u kojima neki stanovnici ni do kraja života ne nauče srpski jezik jer objektivno za to nemaju ni potrebu... Dok Srbija još ima kakvu-takvu podršku u svetu, predlažem da se problem Kosmeta reši po fazama. Prvo, svim Srbima, Albancima i crkvama država mora da vrati zemlju i imovinu koju su komunisti konfiskovali i/ili nacionalizovali. Na bazi toga definišu se etničke enklave koje bi imale pravo svakovrsne međusobne komunikacije, pravo na nepovredivost teritorije, kao da je u pitanju teritorija strane ambasade, i pravo širenja putem kupovine zemljišta ili dobrovoljnim prilozima od susednih enklava. Promena granice enklave moguća je samo ako zainteresovane enklave postignu dogovor bez pritiska i pretnji. Puteve, putnu infrastrukturu, pruge i vodene tokove od jedne do druge enklave održava svaka enklava u dužini koja odgovara broju stanovnika te enklave. Granice enklava su nešto čvršće od sadašnjih granica opština. Prostor za pisma čitalaca mi ne dozvoljava više detalja, ali je suština ove ideje rešiti problem na principu „više od autonomije, manje od države“.