Beskarakterno srce mlačo-mena

“That was twenty years and two husbands ago.” (Li En Vomak) Da li je on srpski Vudi Alen ili DŽejms Braun na papiru? Regularni prozni desperados ili tajni agent pop kulture kome je dodeljena specijalna misija da srpski literarni kanon ili privatizuje, ili mu postane stečajni upravnik? Da li je on veliki nesporazum srpske scene: tek jedan smušeni gerilski intelektualac koji je pobrkao lončiće, pa književnost peva – a muziku čita? Ili je njegova saundtrek proza možda cinična i opaka mešavina južnjačkog, pomalo neotesanog i vazda razgunđanog derta i logoreičnog salonskog flerta? I šta uopšte znamo o njemu posle dvadeset godina čitanja i čuđenja? Kao u zašećerenoj kantri pesmici koja opisuje život dokone bogatašice pre dvadeset godina i dva muža, Zoran Ćirić je u dve decenije spisateljstvovanja preko glave preturio i knjige i razvode, mnogo strategija i poetika u pokušaju da postane i kult, i multimilioner. Od zbirke poezije Rio Bravo do zbirke priča Telesna straža Magični Ćira je gordo hodočastio, igrajući sve uloge koje je igrao bog u pesmama Emili Dikinson. Nišvilski melanholik bio je, što bi rekla ekscentrična žena iz Amhersta, i provalnik i bankar; od pop kulture, filma i rok muzike otimao je i kraduckao, gurajući liste pesama u svoje prozne knjige, semplujući muzičke motive i muzičke biografije, trpajući na korice knjiga DŽimija Hendriksa i Toma Vejtsa kao svoje poetičke apoene. U tih dvadeset godina pisao je avangardnu poeziju (višejezičnu zbirku “veselica” Pesme o zanatima) i harmsovske apsurdne anegdote (Zen Srbiana, takozvane “srpske herojske priče”), eseje i kolumne, romane i priče. NJegove su knjige bile, barem do NIN-ovom nagradom ovenčanog romana Hobo, najtanje u Srbiji, ali su se pojavljivale najčešće. Stvaralaštvo Magičnog Ćire rasprskava se u nekoliko pravaca: najpre, on piše nešto što bih nazvala rock’n’fuck proza, i tu spadaju toboganski logoreične pripovetke iz Vulvaša i Odbrane gradova, iz Solidnog srca i Telesne straže, prezasićene erotikom, psovkama i muzičkim frazama; potom, opseda ga deljanje žanrovske matrice, dosledno provedeno u romanima Hobo i Noć svih svetih; potpuno neočekivan eksperiment formom skaza nalazimo u foknerovskom kolažu Smrt u El Pasu i dnevniku NATO bembanja Prisluškivanju; nimalo nelogično, Ćirić piše i satirično-distopičnu esejistiku i aforistiku (gde spadaju Zen Serbiana i Gang of Four sa junacima od R. Mladića do D. Ćosića), a zbirka pop eseja Divlja horda svedoči o neiscrpnoj energiji da se novinske kolumne pišu unedogled, makar bile i “neobjavljene iz nepoznatih razloga”. Ćirić zvani Magični nepokolebljivo rukovodi žanrovskim preoravanjem srpske književnosti. Niški melanhomanični kauboj i pop-vladika (inače, suosnivač SPANU, gerilske tvrtke za prestravljivanje establišmenta) čini mnogo šta što nije za priču, već samo za čitanje i, eventualno, ogovaranje. Ovaj kolekcionar žestokih sudara i dodira je, po nepravdi, slabo prevođen na žive jezike, premda je prvi u nas skladao veselice na engleskom i hrvatskom; za neprevođenost se ljupko osvetio zbirkom priča Solidno srce, iskoristivši pogrešne prevode naslova pesama Marvina Geja kao narativne detonatore. Magični u deltu Nišave smešta polufiktivni grad Nišvil, potpuno raznizan od muzike, seksa ili metaka – kako u kojoj knjizi. U seksualno-akademskom trileru “Smrt u El Pasu” Ćirić opisuje višestruku “zloupotrebu čoveka” od strane vazda neprisutne stipendistkinje fonda “Doli Parton”, efektno gradeći alegorijski lik Književne Kritike: verolomne, neumoljive i smrtonosne. U Telesnoj straži, najnovijoj “kolekciji” priča objavljenoj u Novom Sadu, na istom onom Severnom frontu gde je, u Matičinoj “Prvoj knjizi”, Ćirićev literarni moleban i započeo, opet srećemo prividno nam dobro znane ispovesti o smrti, seksu i sportu (uz tenis kao inovaciju). Empatični pisac ulazi svojim junacima pod kožu i ovaj put: jedino što sada, kao i već duže vreme – negde od Tvrde ljubavi – put do srca junačkoga vodi pravo kroz otvorene rane. U pomno odslušanim i zabeleženim ispovestima (jer Ćirićevi su pripovedači oduvek bili pedantni evidentičari) sudaraju se različite vrste zavisnosti: od tuge, bluda i sporta. Čitaoci NIN-a setiće se možda priče “Jevanđelje po Vuči” koja u ovoj knjizi postaje, sasvim opravdano, “Jevanđelje po Magičnom”: u njoj se za najveći fudbalski trofej Istočnog sveta bore jerusalimski “Farisej Siti” i “Radnički” iz Vitlejema, čija je glavna zvezda Isus Hristos, plejmejker iz Nazareta. Posle ovog pripovednog manevra posumnjalo se da je Magični četvrto dete Ernesta Hemingveja, takoreći posmrče – istog onog Hemingveja koji je u retko čitanoj priči “Danas je petak” pustio tri rimska vojnika da nad lošim vinom raspravljaju o Isusovom sportskom držanju na krstu. Ženski glas u Ćirićevoj prozi već odavno je postao eksponent arogantne osnaženosti i odlučnosti, sila koja muškarca obeshrabruje i rastužuje. Navikao od svih seksualnih poza na onu pomijarsku (gde “kusa šta mu udrobe”), Ćirićev junak je sve češće ne solidno, već beskarakterno srce; ne mačo, nego više mlačo-men. Ali, kako kaže Selma Bebek iz Smrti u El Pasu, “glavna caka sa intimnim vešom jeste da bude neudoban, da čupa, steže i grebe jer te tako tera da se ispraviš, isturiš grudi i noge, digneš glavu i duboko dišeš.” Isti je slučaj sa intimnim proznim ispovestima: one su nov razlog za gordost, makar i pošto se potroši puno godina i nagomila previše starih ljubavi.