Gresi moskovskog gradonačelnika

Jurij Luškov, gradonačelnik Moskve, moraće, po svemu sudeći, uskoro da napusti fotelju u Tverskoj ulici. Razlog je, da u najkraćem citiramo Sergeja Mironova, predsednika Saveta federacije, „zato što je izgubio osećaj za realnost“ i konfrontirao se sa predsedničkom administracijom. „Rat“ je počeo još letos, dok se Moskva gušila u dimu, a Luškov se odmarao u Austriji. Iako je odmor prekinuo posle samo šest dana, nije mu oprošteno što je uopšte odlazio. Kad se vratio, još se i pohvalio da je Putin zadovoljan organizacijom spasavanja Moskve od dima. I tako je sam uspeo da okrene Kremlj protiv sebe lično pomogavši opoziciji koja godinama govori o „gresima moskovskog gradonačelnika“. I još, na molbu predsedničke administracije da u tekstu u „Rosijskoj gazeti“ objasni zašto autoput Moskva - Peterburg treba da prođe kroz šumu podmoskovskog grada Himki, a ne kroz neku drugu, što je izazvalo velike proteste ekologa i dela građana, Luškov, između ostalog, u nekoliko reči kritikuje postupke predsedničke administracije, a situaciju na političkoj sceni naziva mučnom, ne zaboravljajući da naglasi da ima podršku premijera Putina. Odgovor je stigao munjevito – od „neimenovanog visokog činovnika predsedničke administracije“ – neki ljudi iz gradske skupštine su preterali u pokušajima da „zabiju klin“ između predsednika i premijera. Uskoro će stići i direktna poruka od Medvedeva - oni koji misle „tako“ (kao Luškov), treba da odu u opoziciju. To kao da je bio signal za ruske državne medije da krenu u kampanju kakva nije viđena u Rusiji nakon dolaska Putina na vlast. Najpre je u emisiji televizije NTV „oživeo“ Sergej Dorenko, najpoznatiji „TV kiler“ devedesetih godina, koji je dao svoje viđenje rada gradonačelnika Moskve. Takva vrsta „novinarstva“ kada su lažima, falsifikatima i najprljavijim izmišljotinama diskreditovani protivnici, bila je „moderna“ devedesetih godina, ali se verovalo da je zauvek zaboravljena. Već sutradan su i druge državne televizije sručile svoje optužbe protiv moskovskog gradonačelnika. U suštini, nije rečeno ništa o čemu se već mnogo puta nije govorilo – Jurij Luškov optužuje se za zloupotrebu položaja – omogućavanje svojoj ženi Jeleni Baturini da tokom njegovog mandata postane najbogatija žena u Rusiji, za loše planiranje moskovskih puteva što dovodi do neverovatnih gužvi u saobraćaju, za uništavanje kulturnog jezgro grada, za korupciju - najbolje gradsko zemljište daje investitorima-prijateljima, pa čak i svoj hobi, gajenje pčela, plaća iz gradske kase... i tako redom. Gradonačelnik je u svemu tome odmah „prepoznao“ narudžbinu „odozgo“, i na sastanku moskovskog štaba „Jedinstvene Rusije“ zapitao se: „Možete li da zamislite takvog gradonačelnika idiota koji gajenje pčela plaća državnim novcem?“ Nisu mogli, pa su izdali saopštenje o bezrezervnoj podršci svom najuglednijem članu. Tako se desilo još nešto neuobičajeno u dosadašnjoj praksi – regionalni organ partije donosi odluku, iako prvi čovek partije kaže da ne treba žuriti, „situacija nije jednostavna“. Luškov je ponovio da ostaje na svom položaju. Podrška 7,5 miliona glasača zlata vredi i retko bi je se koja partija lako odrekla, pa iznervirani „neimenovani“ kremaljski činovnici šalju novu poruku: Nije Luškov taj koji odlučuje o svojoj sudbini već je ona, po Ustavu, u rukama predsednika. Odmah zatim predsednika Medvedeva obaveštavaju da je 1993. godine doneta odluka da se u elitnom delu Moskve sagradi desetak ambasada. Ambasade nisu izgrađene, a zemljište je pre dve godine prodato firmi Jelene Baturine koja će tamo izgraditi biznis centar. Predsednik traži da se preduzmu sve mere „uključujući i sudske“, jer je Moskva time „narušila međunarodne obaveze“. Videvši da je đavo odneo šalu, gradonačelnik odlazi u Kremlj i sa činovnicima se dogovara da uzme tajm-aut i iskoristi šest od skoro 360 dana odmora koliko mu je ostalo neiskorišćeno tokom godina rukovođenja Moskvom. Kremlj je ovog puta zadovoljan i veoma blagonaklon: „Jurij Mihajlovič sada preživljava nimalo jednostavan period u svom životu i njemu, naravno, treba vremena da razmisli.“ Gradonačelnik Moskve će, kada se vrati, moći, najverovatnije, da bira - ili da podnese ostavku ili da čeka da ga predsednik Medvedev smeni. Ova druga varijanta nije baš česta u političkoj praksi Rusije. Pogotovu kada su u pitanju ljudi tako velikog političkog značaja kao što je Jurij Mihajlovič Luškov. Obično se, u situacijama kad se pojavi nerazumevanje između vrhovne i lokalne vlasti, postiže džentlmenski dogovor – lokalni moćnik podnosi ostavku „po sopstvenoj želji“ a Kremlj mu daje odlikovanje za dosadašnji rad. Luškov, navikao da ga, kako kaže, „svake godine ispraćaju“ i da uvek iz sukoba izlazi kao pobednik, jedini je odlučio da se suprotstavi. Računao je, najverovatnije, na svoj ugled, podršku premijera sa kojim je u vrlo korektnim odnosima iako mu je svojevremeno bio jedini protivnik na izborima 2000. godine. Sigurno i na činjenicu da je jedan od osnivača „Jedinstvene Rusije“ na čijem je čelu Putin, a Medvedev je podržava. A ni sa Medvedevom nikad nije bilo neslaganja. I on je, kao i mnogi analitičari, poverovao da je reč o borbi činovnika iz okruženja dvojice ruskih lidera za uticaj. Ili o želji nekoga da se dočepa Moskve, u kojoj je svaki kvadratni metar izvor ogromnog bogatstva. Izgubio je iz vida samo jedno – dosad se nikad nije konfrontirao sa predsednikom. Svi oni koji su makar i na trenutak poverovali da bi zbog njega Putin mogao ući u sukob s Medvedevom, su, koliko se za sada vidi, pogrešili. Putin se, jednostavno, bar javno, ne meša. Tako je još jednom razočarao brojne političke analitičare sa Zapada koji su po ko zna koji put ugledali „pukotinu“ između dva ruska lidera i ocenili da je sudbina Luškova lakmus papir na kome treba da se ocrta rešenje dileme koja ih muči od dolaska Medvedeva na vlast – ko će se 2012. godine kandidovati na predsedničkim izborima. Tvrde da, ako ostane Luškov, to je kraj Medvedevu, a ako ode – predsednik je nadvladao premijera. To, međutim, deluje krajnje uprošćeno - ni jednom od dvojice ruskih lidera ne odgovara da danas otkriva karte, jednostavno zato što bi onaj ko se odrekne predsedničkih ambicija odmah ostao i bez uticaja i bez autoriteta. Uostalom, oni su, sasvim sigurno, pre kandidovanja Medvedeva za predsednika Rusije, svoje odnose vrlo precizno definisali. U dogovor spada i to da javnost ne treba da zna za njihova, eventualna, neslaganja. I do sada je zaista tako bilo. Sve što iskače iz tog dogovora rezultat je borbe dve administracije koje se nadmeću u tome koja je od njih uticajnija. Malo je verovatno da se pre nego što je dat signal za „odstranjenje Luškova“ ruski lideri nisu o svemu dogovorili. I zato je sudbina moskovskog gradonačelnika, po svemu sudeći, definitivno rešena. A Putinu je sada, verovatno, važnije da se pobrine da zbog toga ne dođe do raskola u partiji. Posle svega, postavlja se pitanje zašto je potrebna sva ta teška artiljerija i zašto je toliko teško smeniti Luškova? Isto kao što se osnivanje grada Moskve pre više od osam vekova vezuje za Jurija Dolgorukog, tako se poslesovjetska Moskva vezuje za njegovog imenjaka Luškova koji rukovodi gradom punih dvadeset godina. U trenutku kada ga je, kao službenika „Mosovjeta“, Jeljcin zadužio da brine o snabdevanju potpuno prazne Moskve Luškov je, rizikujući svoju karijeru, a često i slobodu (još su vladala sovjetska pravila) počeo da uvodi inovacije koje će uskoro koliko-toliko napuniti prodavnice, a njegov posao će postati i kontrola privatnih preduzeća koja su tek počela da se osnivaju. Luškov im je izdavao dozvole za rad. Sve što je u Moskvi poslednjih dvadesetak godina urađeno, bilo je ili na njegovu inicijativu ili uz njegovo odobrenje. Sve male firme prošle su kroz njegove ruke i osnivane uz njegovu dozvolu. Sve velike firme su nastale iz malih, koje je Luškov blagoslovio... On koncentriše vlast u svojim rukama, daje stanove, rešava sva životna pitanja. Uživa ogromno poverenje građana. U presudnim trenucima kad su komunisti pokušali da smene Gorbačova u avgustu 1991. godine i kad je Jeljcin odlučio da to ne dopusti, tek pošto mu se Luškov pridružio, moglo se sa sigurnošću računati da je Moskva uz Gorbačova. Pošto je 1992. godine postao gradonačelnik Moskve, on je nametnuo model ponašanja moskovskim biznismenima, stavio im do znanja – ako ništa ne uradite za grad, nećete se dobro osećati u njemu, nećete preživeti. Stvorio je politički mehanizam koji je usmerio vlast i imovinu – svoju sopstvenu ogromnu vlast nad ogromnim resursima Moskve – na obnovu grada. Za vreme njegovog rukovođenja Moskvom zakoni tržišta i državni zakoni bili su daleko ispod zakona gradonačelnika. Moskva se pretvorila u ogromno gradilište, otvorena su nova radna mesta, zarađivale su se plate, narod je svog gradonačelnika obožavao. Tri puta ga je birao na slobodnim izborima sa ogromnim procentom glasova. I još dvaputga je postavio predsednik (jer je zakon promenjen). Princip oduzimati od bogataša i graditi za narod, dao je neverovatne rezultate. Luškov je pokazao na delu kako treba da izgleda nova Rusija i kakav treba da bude domaćin grada ili države. Kao domaćin, on je blokirao masovnu privatizaciju u Moskvi, tvrdeći da u zemlji nema para i da bi to značilo prodaju preduzeća u bescenje. Nove kapitaliste nazivao je predstavnicima “parazitskog kapitalizma”. Prezirao je ljude koji nisu ništa znali o fabrikama i proizvodnji, koji su prebacivali novac u švajcarske banke, kupovali vile u inostranstvu, jahte, avione. Tako je ušao u rat sa Čubajsom, ”ocem privatizacije”, koji je morao da razreši sam Jeljcin naredivši vladi da “ostavi Moskvu na miru”. Pet godina posle dolaska Luškova na vlast, Moskva je u državnu kasu uplaćivala 30 odsto od ukupnih poreza u celoj zemlji iako je u njoj živelo samo 6 odsto stanovništva. U Moskvi su se plate redovno isplaćivale, penzioneri su imali besplatan gradski prevoz. Grad je postao čistiji nego ikad ranije, gradile su se nove metro stanice, asfaltirali putevi, otvarale pijace i što je najvažnije – gradili stanovi. On je prodavao stanove bogatima i za te pare gradio za desetine hiljada ljudi koji su stan čekali godinama. Moskva je postala bleštavi grad ogromnog bogatstva, grad kazina, diskoteka, restorana, elektronike, reklama, butika i srednje klase koja se rađala... I kažu danas mnogi – da je umeo da na vreme ode, trebalo bi mu postaviti spomenik i ulicu nazvati njegovim imenom. Ali, nije tako bilo. Luškov se, pošto mu je 1988. umrla žena, oženio svojom mladom saradnicom Jelenom Baturinom koja će uskoro pokrenuti sopstveni biznis. Najpre se bavila plastikom, a potom i građevinarstvom. NJene firme učestvuju na tenderima koje raspisuje grad i često pobeđuju. Baturina je danas jedna od najbogatijih žena na svetu a njeno bogatstvo godinama bode oči Moskovljanima. I mnogo drugih njegovih postupaka izaziva nezadovoljstvo građana. Ali broj onih koji zbog toga žele smenu Luškova, nije onoliko veliki koliko bi se moglo očekivati, prosto zato što svi vide da nije problem personalnog karaktera, nego sistema – kad bi se „patrijarhalna“ vladavina Luškova mogla zameniti nekom drugom, evropeiziranom, modernizovanom, verovatno bi mnogo više ljudi bilo „za“. Ali malo ko veruje da će to biti takva promena, već će se samo promeniti akteri. Umesto Jelene Baturine kajmak će skupljati neko drugi, što pokazuje i način na koji se vodi kampanja. Neko je ovih dana duhovito rekao da „naručeni TV napadi izgledaju gore nego sam Luškov“. I još nešto, veoma važno – Luškovljeva Moskva, takva kakva je, sa ulicama zakrčenim automobilima, preskupim kulama koje deru oblake, sa svim manama koje se navode, najuspešnije je preduzeće koje postoji na teritoriji Rusije za poslednjih 20 godina. I kad se ozbiljno razmisli, teško je zamisliti nekog anti-Luškova sa takvim stepenom sigurnosti, samostalnosti, iskustva i organizacionih sposobnosti.