Predizborne slagalice

Svetska ekonomska kriza u ionako siromašnoj i ojađenoj Bosni, treba li govoriti, ima učinak cunamija. Pa ipak, pred predstojeće opšte izbore, trećeg oktobra, ekonomske i socijalne teme nisu u prvom planu, već, kao i pre, predizborna kampanja protiče u znaku sveopšte galame o unutrašnjoj organizaciji, ustavnim promenama i slično. Sve relevantne bošnjačke političke partije gotovo se zaklinju da će promeniti sadašnju ustavnu konstrukciji i to tako da se ukine ili bar obesmisli Republika Srpska. Sve, i leve i desne, političke opcije govore o „normalnoj građanskoj državi, normalnom građanskom društvu“, što Srbi i Hrvati razumeju kao šifru za majorizaciju. Iz brojnih istraživanja jedino je jasno da kod partija bošnjačke provinijencije nema izrazitih favorita i da su snage Lagumdžijinog SDP-a i Tihićeve SDA prilično izjednačene. Sve ozbiljnije se nameće Savez za bolju budućnost medijskog tajkuna Fahrudina Radončića, dok Silajdžićeva Stranka za BiH ima sve manje poverenja biračkog tela. To je priličan paradoks jer sam Haris Silajdžić slovi za favorita za bošnjačkog člana Predsedništva BiH. Konkurenti su mu sin Alije Izetbegovića, Bakir, koga je kandidovala SDA i spomenuti Fahrudin Radončić. U novinarskim i krugovima političkih analitičara spekuliše se da bi prevagu mogla doneti podrška vrhovnog verskog poglavara reisa Mustafe Cerića. Kod Hrvata, kad je o parlamentarnoj snazi reč, nema neke veće neizvesnosti. Za favorita slovi HDZ BiH, ali velika muka je oko hrvatskog člana Predsedništva BiH. Lagumdžija je opet kandidovao Željka Komšića koji je i pre četiri godine pobedio zahvaljujući bošnjačkim glasovima i to niko i ne krije. Lagumdžija ovim demonstrira da je „građanska država u BiH moguća“, a Hrvati kukaju nad vlastitom sudbinom i objašnjavaju da je „majorizacija na delu’’. Oficijelni Zagreb, koji je pre četiri godine na tu situaciji oćutao, sada je poslao neku vrstu poruke da oni konstrukciju Bosne shvataju tako „da u Predsedništvu BiH treba da sedi ne samo Hrvat, već politički predstavnik Hrvata“. U Republici Srpskoj je mnogo zanimljivije – od ozbiljnih analiza do štokakvih kafanskih i kućnih gatanja glavno pitanje je: može li Dodik, odnosno njegov SNSD, ponoviti rezultat od pre četiri godine kada je u parlamentu osvojio natpolovičnu većinu i odneo pobede na svim pojedinačnim pozicijama. Sve političke opcije u RS u najglobalnijem smislu pričaju iste priče i samo je pitanje ko će za birače biti najverodostojniji. Dodik koji je i kandidat za predsednika Republike Srpske svoju političku platformu je formulisao u rečenici koju ponavlja na svim predizbornim skupovima: „Republika Srpska zauvek, Bosna dok mora“. Još je naložio da se markira međuentitska linija razdvajanja, posao koji se niko nije usudio sasvim precizno uraditi posle Dejtona. Vrlo primetno, u profilaciji njegove i kampanje njegove partije nema ozbiljnijih napada na najjaču opozicionu partiju SDS, što većina posmatrača ovde razume kao poruku „spremni smo za veliku postizbornu koaliciju“. U većini analiza to se doživljava kao „Dodikova strategija“ koja bi trebalo da obezbedi komotnu parlamentarnu većinu, jer sledi novi zahtev Brisela i Vašingtona za promenu Ustava BiH koji će značiti smanjivanje vlasti Republike Srpske. SNSD, međutim, oštricu napada je usmerio na Ivanićev PDP i novoosnovanu Demokratsku partiju bivšeg predsednika RS Dragana Čavića. SDS, međutim, u kampanji ne štedi SNSD, čak ih sumnjiče da blefiraju kada govore o čuvanju Republike Srpske i da tako prekrivaju korupciju i nedostatak ekonomske vizije. Još žešće Dodika napadaju Ivanić i Čavić. Svaki na svoj način govore da je reč o „vrlo kriminalizovanom režimu kojem nacionalne teme služe za pokriće brojnih promašaja“. I još, da će „politika inaćenja dovesti Republiku Srpsku u vrlo težak položaj“. Dodik odgovara da su ova dvojica „projekt međunarodnih krugova koji ne žele ništa dobro Republici Srpskoj“. Veliki izborni obračun je i za poziciju predsednika Republike Srpske i srpskog člana Predsedništva BiH. Protivkandidat Dodiku za mesto predsednika RS je tridesetšestogodišnji banjalučki advokat Ognjen Tadić. On je i potpredsednik SDS-a a njegovu kandidaturu su podržali i Ivanićev PDP i Srpska radikalna stranka. Istraživanja govore da je Dodik favorit, ali opozicija tvrdi da reč o nameštenim rezultatima. Kako u Republici Srpskoj postoje i dva mesta potpredsednika, i ona su rezervisana za predstavnike druga dva naroda. Najzanimljivija bitka je za potpredsednika iz reda Hrvata. Tu se najveće šanse vide za politikologa, univerzitetskog profesora Emila Vlajkija, koji je u celom svetu poznat kao antiglobalista, čovek koji poslednjih dvadeset godina tvrdi da Vašington i Brisel na Balkanu primenjuju dvostruke standarde i da su unapred Srbe odredili za krivce. Takvo svoje mišljenje je izneo u brojnim tekstovima u najprestižnijim svetskim časopisima, objavio je i nekoliko knjiga sa istom tezom. NJega je kandidovala jedna mala srpska politička partija, ali u usponu– Narodna demokratska stranka. Za srpskog člana Predsedništva nadmeću se drugi čovek SNSD-a, Nebojša Radmanović, koji je i sada na toj poziciji, i lider PDP-a Mladen Ivanić iza čije kandidature su stali SDS, SRS i DP. Ta bitka je, procenjuje se, znatno neizvesnija, za ovdašnje prilike, jer je reč o dva politička teškaša. Ivanić je na čelu relativno male partije, ali prilične lične harizme. Uostalom, još pre rata, u vreme SFRJ, kao omladinac bio je član Predsedništva tadašnje BiH, a posle rata premijer RS i ministar inostranih poslova BiH. Slovi za čoveka čiju mudrost niko ne dovodi u pitanje. Veruje da se dobra pozicija za RS može ostvariti bez prevelike galame. Radmanović se doživljava kao vrlo smiren čovek koji nije sklon bilo kakvim incidentima, dugo traje u politici i uvek je u usponu. Za razliku od nekih ranijih vremena kada su Vašington i Brisel, pogotovo ovi prvi, pokazivali mnogo veće interesovanje za izbore u BiH, sada su oni, bar javno, prilično rezervisani, ali vrlo primetno i vrlo otvoreno, prvi put, u celu priču su uskočile Turska i Rusija. Predsednik Turske, Abdulah Gul, uoči same predizborne kampanje je boravio u Sarajevu i izjavama i protokolom dao do znanja da stoji iza Harisa Silajdžića, ali i svih nauma bošnjačkih političkih elita. Da li kao odgovor ili je reč o nečem drugom, ali i Rusija je povukla barem tri poteza koja su se ovde razumela kao vetar u leđa Dodiku i Republici Srpskoj. Ambasador Aleksandar Bocan Harčenko je u medijima podržao neke „tvrde odluke vlade RS“, a onda je Dodik u Moskvi potpisao neke ugovore o privrednoj saradnji u ruskoj vladi i kod gradonačelnika Moskve, a odmah potom, evo u završnici kampanje, u RS je stigao izaslanik predsednika Medvedeva, koji govorio o „interesima Rusije u Republici Srpskoj“. Ovdašnjoj javnosti naviknutoj, gotovo dresiranoj, na diktate Vašingtona i Brisela ove činjenice su, dabome, zbunjujuće i krenule su priče o „velikoj igri“ - o odmeravanju snaga velikih i o novim geopolitičkim slagalicama.