Kad nemaš elitu

Gledam Tomu Nikolića na konvenciji SNS i sećam se nekih davnih vremena. Toma čita, a publika aplaudira, kao onomad, na kongresima SKJ. I poruke su iste. „Da investicije budu ravnopravno raspoređene između centara i unutrašnjosti zemlje“. Aplauz. „Borićemo se protiv kriminala, mita i korupcije!“ Aplauz. „Hoćemo da smanjimo glomaznu vladu koja mora da bude manja i efikasnija“. Aplauz. Pa opet, nije sve ostalo isto. Evo, na primer, drug Tito u Tominim godinama nije čitao govore. Niti je ustupao govornicu suprugama ljudi sa poternice, da nam prenose pozdrave iz egzila. Kad bolje razmislim, nije bilo ni poternica. Samo je borba protiv „mita i korupcije“ ostala podjednako aktuelna, jer izgleda niko nije ukapirao da je to jedno te isto. Pa kad zarate protiv korupcije, ponestane im ljudi za borbu protiv - mita, i tako stalno ukrug... Ali nije stvar u jezičkim finesama, već u uverenjima. Kako može neko da obećava da će oduzimati samo „nepošteno stečene fabrike“, dok se za ruku drži sa suprugom čoveka koji je svoje prve trilione dolara zaradio u doba hiperinflacije, ratova i bede i koji je i sam, poput Jezde i Dafine, imao piramidalnu banku koju je punio novcem iz primarne emisije? Da, problem je zaista u nedostatku uverenja, i to ne samo u SNS, već „i šire“. Mogu da garantujem da ćemo iste ove parole o glomaznoj vladi, zapostavljenom selu ili o korupciji čuti i na konvencijama DS-a, G17 plus ili bilo koje druge stranke. Kao što će nam sigurno poručiti da je i njima ovih nepravdi preko glave, ali da su oni tu nemoćni. I reći će - pa eto, zar ne vidite i sami da je ovo koaliciona vlada, i s kojim lopovima mi delimo vlast, zar nije jasno kao dan da su nam ruke vezane. Nego glasajte vi opet za nas, samo sada u još većem broju, pa kad mi koji smo na vlasti opet dođemo na vlast, videćete kako ćemo kao od šale da se izborimo sa „mitom i korupcijom“ i svim ostalim problemima. I onda se čovek pita - je li tako svuda u svetu, da su uverenja političara sve slabija i slabija, dok ono malo uverenja sputavaju koalicione vlade? Pa i nije, ako bolje pogledamo. Evo, Barak Obama se izborio da svi Amerikanci dobiju zdravstvenu zaštitu i tako stekao moćne neprijatelje među najbogatijima (kojima je najdublje zavukao ruku u džep). Ili, možda još manje očekivan događaj - da koaliciona (da, da, koaliciona) vlada Velike Britanije objavi kako će iz državne službe da otpusti 490.000 ljudi! Sračunato za zemlju veličine Srbije, to bi bilo isto kao kad bi Mlađan Dinkić objavio da će otpustiti 60.000 ljudi iz državne službe, a dobro znamo šta se desilo sa njegovom objavom iz aprila prošle godine da će za devet meseci biti otpušteno 8.000 državnih službenika. Nije se desilo ništa, kao što se već poslovično ništa i ne dešava sa obećanjima datim MMF-u. Koliko se puta samo bivša šefica Pirita Sorsa besna vraćala u Vašington! Jedno se dogovorimo, a posle se već nađe razlog da se dogovor izigra. A da stvar bude još gora, naša politička elita već tradicionalno izlazi pred narod prvo sa jednim, pa zatim sa totalno drugačijim merama ekonomske politike! Na primer, kažu, privatizovaćemo NIS. A posle kažu - nećemo da privatizujemo NIS. Ili, otpustićemo osam hiljada službenika, a tek neki mesec posle toga kažu - nismo ludi da otpuštamo ljude usred recesije! A savetnici nam onda objašnjavaju kako stvari stoje, kao da su portparoli Vlade, a ne kreatori tih mera! Ali dobro, je li to otpuštanje zaista prava mera za lečenje recesije? Englezi su uvereni da jeste i planiraju da otpuste pola miliona ljudi, kao što nameravaju da smanje budžete državnih fakulteta za čitavih četrdeset odsto (!!!), da skrešu vojni budžet za osam odsto, i sve tako. Kad ih pitate kako će to izlečiti recesiju, reći će vam da će državne uštede povećati privatne investicije, da će tako nastati nova radna mesta a da će sve to izazvati rast „zdrave“, to jest neinflatorne potrošnje. S druge strane Atlantika, opet, predlažu da se nastavi sa ubacivanjem svežeg novca u privredu i u potrošnju, uvereni da to ipak neće dovesti ni do inflacije, niti drugih negativnih posledica (a lako se može desiti da ih bude). Ipak, uprkos tome što vode dijametralno različitu ekonomsku politiku, ovi američki i britanski političari imaju nešto zajedničko - a to je iskrena namera vlasti da iskoristi krizu za sprovođenje dubokih reformi - pa i po cenu da sruše „američki san“ ili da pola miliona ljudi oteraju na ulicu. Nebitno je sada ko je u pravu i ko će bolje proći. Bitno je nešto drugo - taj svet se neće za mesec dana predomisliti i ubeđivati narod u nešto sasvim suprotno, samo zato što su ankete o popularnosti pokazale da se narodu to baš i ne sviđa. Što nas svakako vraća na pitanje - ima li bilo koga u srpskoj politici da ima bilo kakva uverenja? Hoće li se ovde ikada desiti da neko podnese ostavku zato što se duboko ne slaže sa politikom ostalih članova Vlade? Ima li barem među ekonomskim savetnicima nekoga kome su uverenja dragocenija od savetničkog statusa? Upravo po tome se zemlje razlikuju - po političkoj eliti. Ovde, jednostavno, ona ne zaslužuje to ime. I zato ovde svaka reforma ima tako neslavan završetak.