Merlinkini ožiljci

Uprkos milionima reči inspirisanih njome, Merilin Monro je ostala velika enigma. Danas, skoro pola veka posle njene smrti, objavljuje se senzacionalna zbirka njenih ličnih zapisa - dnevnici, pesme i pisma. Mesečnik „Veniti fer” sada ekskluzivno objavljuje delove knjige „Fragmenti” u kojoj autor pokušava da uđe u um legende: ožiljke izazvane seksualnim zlostavljanjem i bolom od psihoterapije, izdajom njenog trećeg muža, Artura Milera, konstantnu muku naslednog ludila, ali i čvrstom odlučnošću da svoju umetnost dovede do savršenstva. Merilin je svoj arhiv, zajedno sa svojim ličnim stvarima, ostavila svom profesoru glume Liju Štrasbergu, ali za rešavanje njene ostavštine bile su potrebne godine. Štrasberg je umro februara 1982. godine, nadživevši svoju najčuveniju učenicu za više od dve decenije, a njegova udovica i treća žena, Ana Mizrahi Štrasberg, prodala je na aukciji u Kristiju najveći deo Merilinine zaostavštine zaradivši više od 13,4 miliona dolara. Nekoliko godina pošto je nasledila kolekciju, Ana Štrasberg pronašla je dve kutije u kojima se nalazila arhiva o kojoj je sada reč i organizovala je njihovo objavljivanje, do kojeg je, konačno, došlo ove jeseni pod nazivom „Fragmenti: Pesme, intimni zapisi, pisma”. Ovo predstavlja senzacionalno otkriće za Merilinine biografe i ljubitelje koji i danas žele da je sačuvaju od ljage koju nosi samoubistvo, od optužbi za vulgarnost, od slojeva nerazumevanja i izvrtanja koja su o njoj napisana tokom proteklih godina. Sada, napokon, imamo knjigu koja pruža nefiltrirani uvid u njen um. Merilin je privatne časove kod čuvenog profesora glume Lija Štrasberga počela da uzima marta 1955, ohrabrena renomiranim pozorišnim i filmskim rediteljem Elijom Kazanom, sa kojim je imala ljubavnu aferu. „Kazan je rekao da sam najveselija devojka koju je ikada upoznao”, napisala je ona svom analitičaru Ralfu Grinsonu u poslednjem i možda najvažnijem pismu pronađenom u arhivi. „Verujte mi, poznavao ih je mnogo. Ali, mene je voleo godinu dana i uspavao me je jedne noći kada sam bila na velikoj muci. On mi je, takođe, preporučio da idem na analizu i kasnije mi je tražio da idem da radim sa njegovim učiteljem, Lijem Štrasbergom”, navela je ona. Za Merilin, koja je odrastala seleći se iz jedne hraniteljske porodice u drugu, Štrasberg je postao voljena očinska figura, autokratska, ali istovremeno brižna i njegovo prihvatanje ojačalo joj je samopouzdanje i pružilo priliku da poboljša svoje glumačke sposobnosti. Ovo ju je pretvorilo iz filmske zvezde u istinskog umetnika. Nekoliko godina kasnije, međutim, Kazan je ocenio da je „Štrasberg u Merilin našao svoju idealnu žrtvu - obožavateljku”. Ova arhiva otkriva ženu koja traga za samom sobom prolazeći prvi put kroz bolno iskustvo psihoanalize, na Štrasbergov zahtev. Ključni igrači u ovom poduhvatu su sam Štrasberg i troje njenih psihijatara - Margaret Hohenberg, Marijana Kris i Ralf Grinson - kao i njen treći muž, Artur Miler. U jednom dokumentu od pet i po stranica, Merilin se osvrće na svoj prvi brak sa DŽejmsom Dafertijem, inteligentnim i atraktivnim muškarcem pet godina starijim od nje, sa kojim se venčala juna 1942, kada je imala svega 16 godina. U ovom spisu, ona opisuje svoja osećanja usamljenosti i nesigurnosti u ovom, na brzinu sklopljenom, braku koji je manje bio pitanje ljubavi, a više način da Merilin, tada Norma DŽin Bejker, ne ode u sirotište pošto su se njeni tadašnji staratelji, Grejs i Ervin Godar, preselili u Kaliforniju. Merilin tehnički nije bila siroče, jer je njena majka Gledis Monro Bejker nadživela svoju kćerku, ali je bila šizofreničarka koja je godinama boravila u psihijatrijskim bolnicama, tako da su Merilin uzdizale različite hraniteljske porodice. Dafertiju se dopala ideja da spasi stidljivu, lepu devojčicu koja je napustila srednju školu da bi se udala za njega, ali ne iznenađuje što je taj brak propao i njih dvoje se razveli 1946. „Moja veza sa njim je u osnovi bila nesigurna od prve noći koju sam provela sama sa njim”, napisala je Merilin u dugačkoj, nedatiranoj zabelešci verovatno načinjenoj posle analize. Neki, međutim, tvrde da je to napisano u trenutku kada je Merilin imala 17 godina i još uvek bila u braku sa Dafertijem. Radi se o vrlo intrigantnom dokumentu punom pravopisnih grešaka, u kojem se prošlost i sadašnjost prepliću, otkrivaju scene iz tog braka i njena ljubomora na Dafertija. Jedan od najvećih strahova u tom braku jeste osećaj da Daferti više voli svoju bivšu devojku, što je kod Merilin izazivalo osećaj bezvrednosti i ranjivosti u odnosu na muškarce: „Moj prvi osećaj nije bio bes, nego tup bol odbijanja i povređivanja zbog uništavanja neke vrste idealističke slike prave ljubavi. Moj prvi impuls bio je potpuno podređivanje i ponižavanje, samovoljno usamljivanje (zbog svih ovih misli i pisanja, ruke su počele da mi drhte). “ U ovoj arhivi nalazi se i nekoliko crnih, tankih svezaka obloženih kožom marke „rekord”, koja je tada bila omiljena među piscima. Prva od njih počinje rečima: „Sama! Sama sam, uvek sam sama, šta god da se događa.” Merilin je počela da beleži svoje misli, po svemu sudeći, oko 1951. Dve godine ranije, slomnjena i očajna, ona je naga pozirala fotografu Tomu Keliju za jedan kalendar. Pošto je potpisala novi ugovor sa Foksom, decembra 1950. i pošto su ove fotografije izašle u javnost, Merilin je kritike odbacila rečima da je prihvatila taj posao jer je „bila gladna”. Javnost joj je oprostila. Posle 1954, kada je već bila na vrhuncu slave, Merilin je na savet Štrasberga počela da posećuje Margaret Hohenberg čak pet puta nedeljno. Ova doktorka psihijatrije, lična Štrasbergova prijateljica, imala je zadatak da prodre u Merilininu podsvest i prouči njeno teško detinjstvo. Između sesija sa Hohenbergovom i Štrasbergom, počela je da beleži svoje uspomene uključujući i one na seksualno zlostavljanje. Sećanje na ovo u potpunosti dolazi do izražaja u zapisu načinjenom oko 1955. godine. U jednoj pesmi ona je zapisala: „Na bini neću biti kažnjena zbog toga, ili bičovana, ili zastrašivana, ili nevoljena, ili poslata u pakao da gorim sa lošim ljudima, osećati se da sam toliko zla, ili biti uplašena od svojih genitalija, ili biti posramljena, izložena i viđena, ili posramljena zbog mojih senzitivnih osećanja.” Pošto je upoznala svog trećeg muža, Artura Milera, odmah je postala potpuno obuzeta njime. Miler je imao sve one crte koje su nju najviše fascinirale - intelektualno i umetničko ispunjenje, ozbiljnost. Venčali su se 1956. i Merilin se preobratila u judaizam. U prvo vreme bila je presrećna zbog povratka u NJujork sa svojim novim mužem. Zapisala je: „Tako sam zabrinuta u želji da zaštitim Artura. Volim ga i on je jedina osoba, ljudsko biće, koje sam ikada upoznala a koje bih mogla da volim ne samo kao muškarca koji privlači sva moja čula, nego je on i jedina osoba kojoj verujem koliko verujem i sebi.” Posle putovanja u Englesku sa Milerom, međutim, stvari su počele da se kvare. Merilin se do tada osećala potpuno ispunjeno i ostvareno kao umetnica, sve do slučajnog otkrića koje je podrilo njeno krhko samopouzdanje i poverenje u muža. Merilin je, naime, naišla na zapis u Milerovom dnevniku u kojem se on žali na svoju „razočaranost” njome i poverava da je se ponekad stidi pred prijateljima. Ovo otkriće dotuklo je Merilin. Jedan od njenih najvećih strahova, da će razočarati one koje voli, ostvario se. Posle ovoga, Merilin više nije mogla da radi i pozvala je doktorku Hohenberg da iz NJujorka dođe u London. Imala je probleme sa snom, koje je rešavala uzimanjem barbiturata. Jedne noći, pošto je Miler legao u krevet, zapisala je: „Na potpuno crnom ekranu pojavljuju se oblici monstruma, mojih vernih kompanjona. I svet spava. Oh, mire, toliko si mi potreban. Čak miran monstrum.” Do leta 1957. godine, i preostala ljubav u ovom braku je nestala, ali je Merilin stajala uz svog supruga u teškim trenucima lova na komuniste u SAD i verovatno ga svojom popularnošću spasla. NJen osećaj razočaranosti i gubitka, međutim, nije nestao: „Od sutra brinuću se o sebi, o svemu onome što zaista imam i što sam ikada imala. Pokušala sam da zamišljam leto tokom čitave zime. Ovde je, a ja se još uvek osećam beznadežno. Mislim da mrzim ovo ovde jer više nema ljubavi...” „Kada neko želi da ostane sam, kao moja ljubav (Artur), to znači da se ovaj drugi mora skloniti”, zapisala je potom. Vratila se u Los Anđeles 1958. U to vreme radila je na filmu „Neki to vole vruće” i uprkos problemima koji su je pratili tokom ovog snimanja, film je postao hit. U to vreme, pod naslovom „Posle jedne godine analize”, zapisala je: „U pomoć, U pomoć! Osećam da se život približava, a sve što želim jeste da umrem.” U ovo vreme, na analizu je išla kod novog psihijatra, doktorke Marijane Kris, čija je pacijentkinja ostala sve do 1961, kada je na njenu preporuku prešla kod Ralfa Grinsona, istaknutog psihijatra koji je lečio mnoge slavne ličnosti uključujući DŽudi Garland i Frenka Sinatru. Ubrzo mu je postala surogat kćeri i on bi je često odvodio svom domu. Viđali su se svakodnevno, a sesije su znale trajati i po pet sati. Novembra 1961, pošto se razvela od Milera, Merilin je upoznala DŽona Kenedija. Februara naredne godine, kupila je svoj prvi dom i počela snimanje svog poslednjeg filma. Zbog hroničnog kašnjenja i nedolaženja na snimanja, dobila je otkaz. Četiri meseca kasnije, 5. avgusta 1962, pronađena je mrtva. Ova smrt ostaje misterija, uprkos otkrićima koja donose ovi zapisi. Za one koji veruju da je njena smrt zaista samoubistvo, postoje mnoge indikacije njene emocionalne krhkosti i opisi prethodnih pokušaja samoubistva. „Oh, Pola. Želela bih da znam zašto sam ovoliko ucveljena. Mislim da sam možda luda, kao što su bili ostali članovi moje porodice. Kada sam bila bolesna, bila sam sigurna da sam bolesna. Toliko mi je drago što si ovde sa mnom”, napisala je jednom prilikom Poli Štrasberg. Sa druge strane, za one koji veruju da je umrla od slučajnog predoziranja, pomešavši prepisane barbiturate sa alkoholom, ovi zapisi sadrže dokaze optimizma, njenog osećaja da je počela da se oslanja na samu sebe i da kroz rad rešava svoje probleme, pravi poslovne planove za budućnost. Na kraju, ima dokaza i za one koji su skloni teorijama zavere, jer iz jednog intrigantnog zapisa proizlazi da je Merilin bila nepoverljiva i da se čak plašila Kenedijevog zeta Pitera Loforda, koji je poslednja osoba s kojom je razgovarala preko telefona. „U poslednje vreme imala sam osećaj nasilja, plašila sam se Pitera, da bi mogao da me povredi, otruje. Čemu čudan pogled u njegovim očima, čudno ponašanje? U stvari, sada mislim da znam zašto je bio ovde tako dugo, jer je potrebno da se plašim, a ništa me u poslednje vreme nije plašilo, osim njega. U njegovom prisustvu sam se osećala veoma nelagodno. Stvaran razlog što sam ga se plašila je jer verujem da je homoseksualac... Piter bi želeo da bude žena i da bude poput mene. Mislim.”