Pokeraško lice Angele Merkel

Jedan od najzanimljivijih događaja u predstojećoj godini biće rasplet u evro-zoni. U predbožićnom ambijentu, lideri zemalja Evropske unije odlučili su da spasavanje perifernih članica evro-zone poput Grčke i Irske ozakone promenom Lisabonskog sporazuma. Predviđa se formiranje nove institucije koja je, slično privremenom rešenju, nazvana Evropskim stabilizacionim mehanizmom. Tom izmenom EU želi da ponovo pošalje signal da će ostati dosledna u odbrani perifernih zemalja evro-zone u slučaju pretećeg bankrota, a time i evra. No, znatno pre nego što formalne promene (pošto suštinskih gotovo i da nema) stupe na snagu, postojeći model spasavanja biće na ispitu možda već početkom nove godine. Prvo u slučaju Portugala, a nešto kasnije, možda i u slučaju Španije. Ulog je visok, a ishod neizvesan. Šta će biti s evrom? Iako je na kratak rok rizik u evro-zoni dosadašnjim intervencijama u vidu pozajmica Grčkoj i Irskoj smanjen, na srednji rok, pošto se mehanizam ustali kao „osiguranje od bankrota“, on može dovesti i do raspada evro-zone, bar ove u postojećim granicama. Problem je što se spasavanjem neodgovornih podstiče moralni hazard. Naime, zemlje članice evro-zone biće u stanju da rizik svog neodgovornog ponašanja (nakon novih izmena i trajno) prebace na druge, a takva mogućnost je uvek primamljiva. Drugi problem je nedostatak kredibiliteta onih koji treba da vrše kontrolu. Članice evro-zone su se nekoliko puta obavezale da će ograničiti svoj budžetski deficit na tri odsto BDP. I pored toga je značajan broj članica bez opravdanja kršio ovo ograničenje, a sankcije nikada nisu izricane. U odnosu na prethodni sistem, spasavanje članica evro-zone sada podrazumeva rigorozne uslove i nadzor nad primenom programa à la MMF. Ipak, ostaje sumnja ne samo u verodostojnost primene već i u sprovodljivost predviđenih mera. Evo i zašto. Iako su osnovni uzroci krize drugačiji – u Grčkoj budžetski deficit, u Irskoj ruinirani bankarski sektor, u Portugalu ogromni dug privatnog sektora, posledice su slične. Sve pomenute, ali i druge ranjive zemlje evro-zone, sledećih godina beležiće ili pad ili jedva vidljiv rast BDP-a. Sve one, ako već nisu počele, moraće da primene drastična prilagođavanja. Pošto to ne mogu da čine deprecijacijom domaće valute, jedini način da se poboljša konkurentnost je kresanje penzija, plata i drugih izdataka. Niske stope rasta i recesioni karakter predviđenih mera dodatno dovode u pitanje dugoročnu održivost fiskalne pozicije pomenutih zemalja. I bez ovog pritiska u zadnjih deset godina, kumulativni rast privreda zemalja članica EU iznosio je mizernih 14 odsto. Drugi problem je odsustvo stvarnog restrukturiranja dugova perifernih zemalja. I pored drastičnog smanjenja budžetskih rashoda, u uslovima produžene recesije i pada fiskalnih prihoda, bez restrukturiranja javni dug ostaje relativno nepromenjen. Problem je tako rešen samo kratkoročno. Održivost fiskalnog položaja zahteva restrukturiranje dugova, a to znači i njihov delimičan otpis. Problem je što su među poveriocima i banke iz „zdravog“ jezgra evro-zone. U slučaju restrukturiranja one bi bile primorane da ponovo otpisuju potraživanja. Novi otpisi zahtevaju još jednu rundu spasavanja banaka u vodećim zemljama EU i nove budžetske izdatke. Bez prethodnog restrukturiranja i dodatnog čišćenja bilansa banaka, čini se da su šanse perifernih zemalja da sprovedu programe svedene na minimum. To znači da će i banke u vodećim zemljama morati kad-tad da vrše otpise. Ako ne otpišu na ćupriji, otpisaće na mostu! O(p)stanak u evro-zoni će u perifernim članicama prouzrokovati visoku nezaposlenost i političku nestabilnost. U tom slučaju je izlazak iz evro-zone svakako bolja opcija, pod uslovom da svaka od zemalja koja izađe iz evro-zone može ponovo da aplicira za članstvo. Ovog puta prijem bi podrazumevao striktno ispunjavanje svih, a pre svega fiskalnih uslova, i nemogućnost lažiranja podataka o veličini deficita kao što je to učinila Grčka prilikom ulaska u evro-zonu. Ipak, od ovog rešenja se (ponovo) odustalo. Moguće objašnjenje je da i čvrsto jezgro evro-zone i periferne članice vide korist od opstanka evro-zone u postojećim granicama i spremne su da preuzmu rizik od raspada. S jedne strane, ako bi Grčka ili Portugal napustili evro-zonu, njihov dug bi i dalje bio denominovan u evrima i svaka deprecijacija „nove drahme“ ili „novog eskuda“ značila bi probleme u servisiranju dugova. Nešto slično onome što imamo i mi sa dinarom. S druge strane, smanjenje evro-zone bi pogoršalo i položaj Nemačke, jer bi povratkom poverenja ubrzo došlo do jačanja nečeg što bi mogli nazvati „evromarka“, čime bi nemački izvoz bio ugrožen. Umesto politike privremenog izlaska, EU se opredelila za strategiju koja podrazumeva visok rizik i blefiranje. Nakon Portugala, prva ozbiljna partija biće verovatno Španija. Neuspeh u toj partiji bi značio da evro-zona implodira svodeći se na manji broj članica, a isti rezultat mogao se ostvariti mnogo bezbolnije, pomenutim privremenim izlaskom iz evro-zone. Štaviše, propuštena je šansa daljeg pomaka u stepenu evropskih integracija u pravcu fiskalne unije. Preostaje nam da gledamo novu partiju pokera. Na sreću, gospođa Merkel deluje hladnokrvno iako su joj podeljene loše karte.