Izazovi dolazeće decenije

Krajem godine uvek se svode računi, ali se još većim žarom podgrevaju nade i želje, ponekad i strahovanja, da će naredna godina doneti nešto novo, bolje ili drugačije. Ovoga puta, čini se, u globalnom selu nema posebnog razloga ni za optimizam ni za pesimizam. Uz nezaobilazne političke i privredne tenzije, diplomatska zveckanja oružjem, sankcijama, protekcionizmom, terorizom, premeravanjem moći i uticaja, dolazak 2011. najviše obećava i vidljivije začetke promena koje tek slede u godinama nakon dolazeće. Mnogo je pitanja oko neposredne budućnosti. Da li će na korejskom poluostrvu višedecenijske čarke dva suseda eskalirati u nešto žešće? Da li će napon između SAD i Kine još dublje zagrebati u tenzije slične hladnoratovskim? Da li će svet zaista postati bezbedniji posle najnovije runde saglasnosti bivših hladnoratovskih rivala koja vodi ratifikaciji programa START, a kojim dve strane smanjuju svoj nuklearni arsenal, ili će se nuklearna opasnost dodatno iskomplikovati iranskom i tvrdoglavošću “malih” vlasnika fatalnog oružja? Da li će Evropa uspeti da zauzda rastuće socijalne nemire i održi stabilnost evra? Da li će se Bliski istok primiriti? Da li će finansijska tržišta uspeti da se izvuku iz stagnacije u koju su upala nakon oporavka od svetske krize? Da li će svetska diplomatija uspeti da se složi u nekom od globalnih pitanja sa kojima se već godinama rve? Jedno pitanje koje odudara od utabanih staza predviđanja jeste - da li zaista svet više neće biti isti zbog Vikiliksa i DŽulijana Asanža, kako to mnogi ocenjuju u iščekivanju pravog buma obelodanjivanja tajnih dokumenata u 2011. godini? Asanž je, koristeći sve blagodeti tehnologije i informacionog globalizma, kao i proklamovanih ali u realnosti sapetih medijskih sloboda, probudio milione Robin Hudova i DŽejms Bondova na svim meridijanima. Ma šta ko mislio o aferi „Asanž“, Vikiliksova otkrića su već uzdrmala svetsku diplomatsku scenu, a tek predstoji da se vidi pun opseg njihovih posledica. Nije nimalo čudno što je američka administracija “pobesnela”, jer kao svestka supersila čiji naj-rejting već puca po nekim šavovima, sa poslednjom serijom otkrića njenih tajnih dokumenata suočava se i sa novim problemom - nepoverenjem ostatka sveta u domenu kojim je vedrila i oblačila. I mada se u ovom trenutku čini da je priča o Vikiliksu samo priča o SAD i udaru na američku nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku, ne treba zaboraviti da je do sada objavljen samo mali deo raspoloživih dokumenata i da će se uskoro i vlade drugih zemalja, velike i moćne korporacije, kao i mediji, naći prozvanim. Možda je još važnije da Vikiliks nije vrh brega, već samo početak novog i drugačijeg odnosa prema informacijama koje ne samo da sada putuju brže, već ne poznaju prepreke realnog vremena. Bez ikakvog prejudiciranja, ali iz ugla tih otkrića čije je postepeno objavljivanje najavljeno u prvim mesecima 2011, pitanje je da li će i koliko ona neposredno uticati na zbivanja i neke pomake na svetskoj političkoj i ekonomskoj sceni. Dok ti odgovori ne stignu, svet svejedno ima dovoljno posla. Iako je mahom prebrođen izazov nove velike depresije, tokom čijeg su se zauzdavanja neke druge strasti malo primirile, očekuje se da će tokom 2011. godine svet i dalje nositi sa posledicama tog perioda. Svi oni topliji vetrovi koji su joj prethodili, ekonomska intergacija, najave boljeg života, ostali su u prošlosti, ma kako bliskoj. SAD su, posle verovatno već proživljenog vrhunca unipolarnosti, sada suočene sa kineskim izazovom na skoro svim frontovima. Rusija nije pravila dramu oko gubitka svoje uloge iz doba Hladnog rata, već se prestrojila u hodu i okrenula nekim drugim sferama uticaja, nastojeći da se izvuče ispod budnog oka Vašingtona. Evropska unija se, nakon perioda rasta i fanfara, sada suočava sa mangupima u svojim redovima, i samom sobom, odnosno s neslaganjem oko sopstvenog jedinstva. Zemlje u razvoju, pre svih u Latinskoj Americi i Aziji, ekonomski su ojačale i postale politički uticajnije, i sada ostaje da se vidi da li će i koliko svoju postojeću snagu ojačati u eventualnom jedinstvu na svetskoj političkoj sceni. Jednom rečju, 2011. godina bi trebalo da bude putokaz kojim putem će se svet kretati u budućnosti. Verovatno su u pravu oni koji veruju da, na osnovu trenutnog pogleda u globalno selo, u narednoj godini ne bi trebalo očekivati ništa spektakularno. Faktori rizika, čija analiza obično predstavlja uvod u dvanaestomesečno razdoblje koje sledi, relativno su poznati. Najvećim faktorima rizika po svetsku političko-ekonomsku scenu u 2011. godini, jednodušno se smatraju američko-kineski odnosi, tenzije na korejskom poluostrvu, i odnosi unutar EU. Nije novost da se o zatezanju kinesko-američkih odnosa govori kao o rađanju nove podele u svetu, nalik nekadašnjoj hladnoratovskoj. Od Klintonove administracije naovamo Vašington je pokušavao da pružanjem ruke Pekingu i jačanjem saradnje zadrži sve snažnijeg “zmaja” na uzdama i pod svojom kontrolom. Kina je svo to vreme ekonomski (i vojno) jačala, i sada kada je postala motor svetskog privrednog rasta, postala je rizik za globalnu ekonomiju, mada i problem samoj sebi. Muke sa inflacijom, rastom cena, sve većim nezadovoljstvom među najsiromašnijim delovima stanovništva Peking je i do sada relativno uspešno kontrolisao, pa se čini i u buduće će, ali je pitanje kako će u 2011. godini nastupiti na međunardonoj sceni, pre svega u odnosima sa SAD. SAD, koje 2011. godine očekuju sa mešavinom optimizma i pesimizma, ionako imaju previše problema kod kuće, pa im osim Kine i dešavanja na međunarodnoj sceni samo dodatno zagorčavaju život. Prevelika očekivanja od promene u Vašingtonu istopila su se u protekle dve godine. Obamina administracija, primorana na kohabitaciju sa republikancima, koji su u odlazećoj godini osvojili većinu u Kongresu, primorana je i da pravi ustupke i odstupi od obećanja datih pre nego što je zasela u Belu kuću. Najzaduženija zemlja sveta ne samo da nije smanjila dug već ga je i podebelo uvećala i nastavlja to da čini. Pritisnut nezavidnom ekonomskom situacijom u zemlji, neposredno pred kraj godine Obama je opet posegnuo za zaduživanjem, zadržavši politiku stimulansa i jačanja potrošnje, produživši pri tom život do juče spornoj Bušovoj poreskoj politici. Istovremeno, američke korporacije sede na kešu, ali ne investiraju u sopstvenu zemlju. Patriotizam očigledno ustupa pred mentalitetom zaduživanja, a s obzirom na neizvesnost oko evra i balansa sa kineskim juanom, pitanje je da li će američka privreda ostati da tapka u mestu tokom 2011, ili će iskoračiti u nekom pravcu, i kom? Američki ekonomisti upiru prst u Kinu i njenu politiku juana potcenjenog dolaru, okrivljujući Peking za visoku nezaposlenost u SAD. Ali, valutna preganjanja i problemi u trgovini nisu jedini klipovi u točkovima – ekonomski rivalitet ozbiljno je, između ostalog, dopunjen kineskim snažnim uticajem u svom okruženju i čestim diplomatskim neslaganjima sa Vašingtonom, naročito oko Severne Koreje i Irana. Trenutno stanje odnosa dveju sila možda je najbolje prokomentarisao britanski nedeljnik „Ekonomist“ ocenom da su dve zemlje ušle u period “strateškog nepoverenja”, i da će prestojeća poseta kineskog lidera Hu Đintaoa Vašingtonu, krajem januara, “dati ton” celoj godini koja je pred nama. Spekuliše se da će, ukoliko Kina ne učini makar minimalni ustupak slabom dolaru, Obama eventualno posegnuti za protekcionističkim merama, što bi bio samo uvod u dodatne komplikacije na širem planu - rivalstvu o mnogim pitanjima od svetskog značaja, u UN, G20… Još jedan od neposrednih testova za odnose dve zemlje je i situacija na korejskom poluostrvu, sa kojim svet ulazi u narednu godinu. Podeljeno poluostrvo, na kome sever ima saveznika u Kini, a jug u SAD, nalazi se pred mogućnošću rata, a svetske sile još nisu osmislile kako da se ophode prema trenutnoj krizi. Mnogi poznavaoci prilika veruju da do “namernog” rata neće doći, jer ga praktično niko ne želi, ali postoje strahovanja da dalja eksalacija naraslih tenzija, nakon razmene vatre u novembru i za sada nepredvidiv proces tranzicije vlasti u Severnoj Koreji, u kojoj i sama ekonomska situacija može da dovede do ozbiljnih izazova režimu, čak i od strane vojske, može izmaći kontroli. I nedavna otkrića o postrojenjima za proizvodnju obogaćenog uranijuma na severu, mogu da doprinesu eventualnoj unutrašnjoj eksploziji na severu, što većina analitičara smatra verovatnijim scenarijom od samog rata. U oba slučaja, na poluostrvu bi moglo biti opasno. U Evropi, naredna godina se iščekuje sa posebnom pažnjom s obzirom na to da je prethodna završena u vrlo disonantnim tonovima između malih i velikih članica EU o tome kako spasavati posrnule ekonomije evrozone i kako očuvati stabilnost evra. Glavni ispit za evrozonu mogu biti Španija i Portugal koji će, ako budu primorani da zatraže pomoć, dokazati da sadašnjih 750 milijardi evra, koje je fondom spasa stavljeno na raspolaganje privredama u krizi, nije dovoljno da ih zakrpi. Rastući socijalni bunt širom Unije zbog naloženih mera štednje samo će dodatno zakomplikovati situaciju, a kako 2012. godine mnogim evropskim zemljama predstoje izbori, sasvim je realno očekivati da će vlade zemalja-članica sve više pažnje obraćati sopstvenim, a ne interesima koje im Brisel propisuje. Od velike je važnosti i da li će naredne godine Nemačka istrenirati strogoću do kraja ili se prikloniti zajedničkim interesima većine – pritisak za uvođenje zajedničkih evropskih obveznica, na primer, svakim danom raste, upkros protivljenju Bona. Rusija, koja poslednjih godina uživa u neutralnom statusu u odnosu na blokova vremena, ali čuva taj imidž, vodi politiku shodno sopstvenoj viziji. Do sada je uspela da relativno uspešno izbegne zamke dužničkih problema i krize sa kojom se suočava Evropa u celini. Na ekonomskom planu ne očekuju se promene. Međutim, etničke tenzije postaju sve prisutnija realnost ove zemlje i prepliću se sa korupcijom po kojoj je Rusija već stigla i do etikete mafijaške države. Ima onih koji upozoravaju da se talasi nemira iz ostatka Evrope pre ili kasnije mogu preliti i na ruske ulice, pogotovo ako ih povede marginalizovana omladina, mada mnogi veruju da će se Vladimir Putin, aktuelni premijer a verovatno i ponovo kandidat za predsednika zemlje na izborima 2012, lako obračunati sa neposlušnicima, po uzoru na sopstvenu dosadašnju praksu obračuna sa neistomišljenicima. Ako do toga dođe, pitanje Rusije ponovo će biti aktualizovano. Na Bliskom istoku, najveći problem ostaće tenzije oko iranskog nuklearnog programa. Iako se Tehearan posle više od godinu dana pauze vratio pregovaračkom stolu i već u januaru ga očekuje naredna runda, i dalje ne odstupa od načela da obogaćivanje uranijuma nije tema za pregovore. SAD i Izrael i dalje ne isključuju vojnu intervenciju ako sankcije Iranu na urode plodom, nadajući se da će socijalne tenzije unutar zemlje i rastuće siromaštvo primorati iranske pregovarače da popuste. Sve u svemu, od dogovora sa Teheranom u 2011. godini verovatno neće biti ništa. Krajem naredne godine, trebalo bi i formalno da bude završena poslednja faza američkog neuspešnog 7,5 godina dugog rata u Iraku, kada se očekuje povlačenje poslednjih 50.000 američkih vojnika sa iračke teritorije. Osim ako Bagdad, koji kuburi sa sastavljanjem nove vlade, ne zatraži produžetak od Vašingtona. Sledeća godina svakako je početak velikih promena u svetu, analitičari zato ukazuju da je najvažnije da svetski lideri započnu globalni dijalog i prema svetu se postave kao prema celini. Najvažniji svetski događaji u 2010. godini Haiti je u januaru pogodio zemljotres magnitude 7, 0 u kome je nastradalo oko 230 000 ljudi. Nekoliko meseci kasnije, 10. aprila, dogodila se još jedna katastrofa – došlo je do izlivanja nafte na platformi Dipvoter Horizont u Meksičkom zalivu. Tri meseca je bilo potrebno da se zaustavi ekološka katastrofa koja je zagadila oko 9.900 kvadratnih kilometara. Savet bezbednosti UN usvojio je u junu paket sankcija za Iran. Dvanaest članica Saveta, uključujući Kinu i Rusiju, podržalo je novu rezoluciju, Liban se uzdržao, a Brazil i Turska bili su protiv. Rezolucija se odnosila na restrikciju uvoza materijala potrebnih za navodni iranski nuklearni program. Iran je uzvratio porukom da neće odustati od daljeg obogaćivanja uranijuma Američke vlasti uhapsile su krajem juna deset ruskih agenata osumnjičenih za špijunažu. Oni su u julu razmenjeni na aerodromu u Beču za 11 američkih agenata. Po dolasku u Moskvu dobili su najviša državna odlikovanja. Pakistan su u avgustu pogodile katastrofalne poplave. Oko 1.600 ljudi je izgubilo život, više od četiri miliona ostalo je bez doma, a osam miliona je bilo ugroženo. Voda je porušila veliki broj kuća, poplavljeni su putevi, a bujica je odnela mnogo stoke. Početkom oktobra izvučena su tridesettrojica rudara, koji su dva meseca bili zarobljeni u urušenom rudniku u Čileu. Za izvlačenje je upotrebljena specijalna kapsula koja je morala da se spusti na dubinu od 625 metara na kojoj su rudari ostali zarobljeni posle urušavanja. Severna Koreja je ispalila granate na ostrvo Jeonpjeong, u zoni sporne granice sa Južnom Korejom. Dva južnokorejska vojnika i dva civila su poginula, 18 ljudi je ranjeno, a pričinjena je velika materijalna šteta. Incident je u novembru doveo do ivice rata, a napetost između dve države još uvek nije splasnula. Sajt Vikiliks obeležio je celu godinu. U aprilu je objavio snimak incidenta u kome američki vojnici ubijaju civile u Iraku. Snimak je napravljen 2007. godine, a njegovo objavljivanje izazvalo je buru i skrenulo pažnju svetske javnosti na ovaj sajt. Bio je to, međutim, tek početak. U julu su pušteni dokumenti o Avganistanu, a do kulminacije je došlo u novembru kada je objavljeno oko 250.000 tajnih dokumenata koji su otkrili svetu mnoge diplomatske tajne. DŽulijan Asanž, osnivač sajta, iznenada je optužen za seksualni prestup. Budućnost pripada njima Mila Turajlić (31) Umetnost subverzivnija od politike Mila Turajlić retka je mlada osoba iz Srbije koja je radila na filmovima najpoznatijih imena svetske kinematografija. Završila je filmsku produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i politiku i međunarodne odnose na univerzitetu “London School of Economics”, gde je iz oblasti medija i komunikacije završila i master studije. Tokom studija osnovala je nevladinu organizaciju koja je na Beogradskom univerzitetu podučavala skupštinskoj debati i osvojila je nagradu najboljeg govornika na debatnom šampionatu evropskih univerziteta u 2001. godini. Politička realnost “postrevolucionarne” Srbije potpuno ju je, kako kaže, okrenula umetnosti, koja će, veruje Mila, uvek biti subverzivnija od politike. Sa „Majkl Pikok“ stipendijom nastavila je master studije u Londonu i specijalizirala dokumentarni film na univerzitetu “La Femis” u Parizu. Sarađivala je sa dvostrukim dobitnikom Oskara u kategoriji kratkog dokumentarnog filma Tonijem Švarcom u NJujorku, a potom, kao asistent režije i koordinator produkcije, na filmovima Mela Gibsona, Olivera Parkera, Rajana DŽonsona, Luka Besona. 2005. godine bila je jedan od osnivača festivala dokumentarnog filma “7 veličanstvenih”. Posle godina provedenih u Engleskoj, Americi, Francuskoj i Meksiku, odlučila je da živi u Beogradu. Tako je napravila svoj prvi dokumentarac “Cinema komunisto”. „Film upravo kreće na svoju turneju po svetu, a ja se polako okrećem sledećem, koji će, takođe, obraditi život u Srbiji“, kaže Mila. U Parizu, Mila planira da upiše doktorske studije.  Nikola Nešić (27) Prednosti dva sistema Nikola Nešić (27) završio je Fakultet političkih nauka kao student generacije (prosek 9,89) dobivši u međuvremenu i niz drugih priznanja i nagrada. Između nekoliko ponuđenih programa odabrao je Globalne studije na Univerzitetu u Lundu (Švedska). „Master studije u Lundu bile su prava priprema za istraživački rad jer se tamo insistira na strogim metodološkim pravilima, što je suprotnost u odnosu na naš način rada, koji sa druge strane daje odličnu teorijsku osnovu. Veoma je značajno iskoristiti prednosti oba sistema.” Objavljivao je radove u oblasti globalnog civilnog društva, humanitarnih intervencija i nacionalnog identiteta. U Srbiji privodi kraju master međunarodne politike i ozbiljno razmišlja o doktorskim studijama. “Tema mog doktorata bila bi vezana za postkomunistički svet i stoga deluje logično da ga uradim u Srbiji, ali ovde nema sredstava za školarine doktoranada. Stoga se kao izbor nameću poznatiji univerziteti gde, sa druge strane, može doći do razilaženja u pristupu problemima”, smatra on. Iako je za usavršavanje u inostranstvu dobio stipendije i Švedskog instituta i Fonda za mlade talente Republike Srbije, budućnost mu na tom polju nije baš tako bezbrižna kao što možda deluje. Kao stipendista Fonda, formalno ima prednost prilikom zapošljavanja u zemlji, što je uostalom više puta reklamirano kao veliko ulaganje u talente i nauku. U praksi u Zavodu za zapošljavanje pak, nisu ni čuli za tako nešto. Ni za rad u državnim institucijama konkursa nema. „Žao mi je što se posle velikog ulaganja sve jako malo zavisi od mene“, kaže Nikola Nešić.