Sa nejedinstvenom vladom nema napretka

Pre početka pregovora sa EU, prvi pravi test za Vladu Srbije moglo bi biti sastavljanje pregovaračkog tima, koji treba da ubrza ovaj proces. Kao jedna od ključnih osoba u timu, na mestu glavnog ekonomskog pregovarača, pominje se Kori Udovički, direktorka Centra za visoke ekonomske studije i bivša ministarka energetike i guverner NBS. U razgovoru za NIN, Udovički potvrđuje da je bilo razgovora na tu temu, kao i da sa Tanjom Miščević ima odličnu saradnju.

Najvažnije je da smo potpuno saglasne da je za uspešne pregovore vrlo važno da Srbija ima jasniju viziju svog razvoja. Dakle, ne isključujem mogućnost da budem glavni ekonomski pregovarač sa EU, ali treba sačekati jer pregovarački tim još nije formiran, objašnjava Udovički i napominje da će konačan sastav srpskog tima biti poznat do 20. januara.

Kako gledate ne trenutnu ekonomsku situaciju u zemlji i šta nas čeka u ovoj godini?

Nama stalno visi Damoklov mač dužničke krize nad glavom. Ipak, ne verujem da će do toga doći ove godine. Očekujem da ovo bude godina u kojoj se neće desiti ništa naročito vidljivo za standard građana Srbije jer se dešavaju dva procesa - s jedne strane izvoz će nastaviti da raste, a s druge se, po svemu sudeći neće rešavati pitanje opšte nelikvidnosti, paralize u bankarskom sistemu i međusobne zaduženosti privrede. Na standard građana će delovati te dve kontradiktorne sile i ostaviće nas otprilike tu gde smo. Ako hoćemo osetniji boljitak moramo zbiti redove i raditi na duži rok, ali to zahteva da i političko vođstvo i građani budu spremni na hrabre poteze.

Kako ocenjujete budžet za 2014. sa ukupnim deficitom od čak 7,1 odsto BDP-a?

Mislim da budžet već sada izgleda dosta rizičnije nego u oktobru kada je izrađivan. Nisam očekivala, niti je bilo realno i fer očekivati da već u 2014. mogu da se postignu veliki rezovi. Ovaj budžet je trebalo da pripremi takve rezove i oni su najavljeni za 2015. i 2016. Verujem u volju, bar ekonomskog dela Vlade, da ih sprovede. Međutim, u međuvremenu, inflacija pada vrlo nisko, a pada i naplata poreza, pa mislim da je već pod znakom pitanja da li će se ostvariti planirani prihodi. Znamo i da je na strani rashoda mnogo rizika, pre svega Srbijagas i druga javna i državna preduzeća. Za Srbiju je problem ovako niska inflacija i ne bi trebalo da težimo da idemo ispod pet odsto. Sa malo većom inflacijom bi se budžet i fiskalna politika komotnije planirali.

Ali NBS se hvali rekordno niskom inflacijom.
To nije dobro za Srbiju. Moći ćemo ozbiljnije da smanjimo inflaciju tek kad odradimo strukturne reforme koje godinama čekaju. U međuvremenu insistiranje na veoma niskoj inflaciji dolazi po previsoku cenu, kako za privredni rast, tako i po prostor da se država prilagodi na manje bolan način.

Misija MMF-a u februaru dolazi u Srbiju. Imamo li šanse da dogovorimo novi aranžman i šta će biti glavne prepreke?

Mislim da je MMF imao razumevanje za činjenicu da ovaj budžet nije smanjivao deficit, jer je bar pošteno pristupio njegovoj proceni, što je prvi korak. Ali MMF će sad tražiti napredak ka ozbiljnijim, dugoročnijim reformama. One traže pripreme, koje je teško videti, pa ne mogu da procenim ima li pomaka. Volja nije isto što i vidljiv napredak. Teško da će ga napraviti nejedinstvena Vlada, pa bi me iznenadilo da dođe do aranžmana u februaru.

Javnost je čula najavu Aleksandra Vučića da ćete za Vladu raditi plan privrednog razvoja Srbije. Da li je taj projekat zaživeo i jeste li razgovarali sa Vučićem?

Imali smo dijalog upravo na temu kako popraviti kapacitete države da planira na period duži od jednog mandata. I mislim da je Vučić bio vrlo zainteresovan za to. Počeli smo razgovore o mogućem projektu, ali to za sada stoji.

Zašto stoji?

Ne znam, ali pretpostavljam da je kapacitet planiranja i ove, kao i prethodnih vlada - državne administracije - u tako slabom stanju da im hitne stvari odlažu ono što je važno.

Kako gledate na zakone koje je predložio ministar privrede Saša Radulović, ali i na ukidanje SIEPA i transformaciju Fonda za razvoj?

Svi znamo za ozbiljne probleme i u SIEPA i u Fondu za razvoj, i sjajno je to što ministar konačno insistira na transparentnosti i smanjivanju samovolje u industrijskoj politici. Ali bilo bi delotvornije da to radi mekšim metodama. Što se tiče predloženog paketa zakona, to je nešto što se odavno čeka u Srbiji, a sad kad se krenulo, dijalog izgleda nije dovoljno dugo i strpljivo trajao. U pogledu Predloga zakona o planiranju i izgradnji, ljudi koji tu problematiku poznaju kažu da ne treba da se menja zakon, već da se reše problemi u sprovođenju postojećeg, a moglo je i prethodnog. No, želim da naglasim da ne vidim da se bavimo najhitnijim problemom, a to je nagomilavanje nelikvidnosti i neraščišćenih finansijskih odnosa. Radulović se - i to je visoki prioritet - bavi preduzećima u restrukturiranju koja su možda najbitniji izvor nelikvidnosti. Ali postoji problem i u privatnom sektoru. Banke imaju sve veći udeo nenaplativih kredita, a velikom brzinom raste i broj preduzeća u blokadi. Kada se ne raščišćavaju finansijski odnosi znači da dozvoljavamo da loši uvlače u vrzino kolo dobre.

Kako to rešiti?

Tu postoje dva problema. Jedan imaju sve zemlje u tranziciji, a to je da je tržište kapitala nerazvijeno pa nema ko da kupuje preduzeća i da ih preuzima u onim slučajevima kad je potreban bolji vlasnik i svež kapital. Pored toga, mi imamo dodatni problem, a to je sistem blokada računa preduzeća. Kod nas poverioci čekaju i računaju da će kroz blokade i menice nekako da reše svoj problem, a u stvari dolazi do odlaganja i nagomilavanja problema. Bilo zbog odlaganja dogovora među poveriocima, bilo zbog samih blokada koje dužnicima ne dozvoljavaju da postupaju strateški, preduzeće koje se moglo spasiti biva uništeno. Naš sistem blokade računa postoji samo još u bivšoj Jugoslaviji. Ali promena zahteva pažljivo promišljen paket zakona o kome nema reči.

Kako gledate na napore ministra privrede da sprovede poresku reformu koja podrazumeva smanjenje opterećenja rada za 30 odsto? Je li to realno i može li povećati zaposlenost?

Mene zabrinjava predstava da bi smanjenje opterećenja na rad nekako moglo da dovede do povećanja zaposlenosti, što je prijemčiva predstava. To su isprobani recepti još iz Reganove ekonomije, koji ni tada u Americi nisu dali rezultate. Drugo, opterećenje zarada u Srbiji nije veće nego u uporedivim zemljama i treće, istina je da bismo mogli da budemo manje regresivni, ali ukidanje doprinosa za zdravstvo nije promena regresivnosti već radikalna promena poreske strukture i celog sistema. U pravu je ministar kad kaže da je problem u nedovoljnoj proizvodnji, ali je to zato što nam je država loš partner privredi. Naš najveći problem je činjenica da se već godinama steže kaiš i štedi, a zapravo samo stežemo prostor sredstava pomoću kojih se stvaraju uslovi za privredni rast -nema prostora za investicije, za servisiranje privrede i građana, niti da se plati promišljanje problema i politike. Reforme nam zato kroje strani donatori.

Kako da se oslobodi taj prostor za privredni rast, pošto smo stalno u dilemi štedeti ili trošiti i u šta da se ulože sredstva?

Mora da se radi na dva koloseka, jednom koji će davati rezultate odmah, pokazati zbijanje redova i spremnost na žrtvu, i drugom koji bi pripremio dublje promene na duži rok. Ozbiljnu reformu javnog sektora nismo ni započeli, i za nju treba više godina. Verujem da bi nam međunarodna tržišta i kreditori oprostili činjenicu da ne možemo da smanjujemo javni dug u kratkom roku, pa čak i mali rast duga, ali samo pod uslovom da vide da se ozbiljno na tome radi. Prvi kolosek je obezbeđivanje malo većeg prostora kroz malo hrabriji pristup platama, penzijama i subvencijama nego što smo ga pokazali do sada, uz jasnu spremnost da se opredelimo za neke prioritete, zacrtamo ih u dokumentima koji obavezuju sve delove Vlade, i da krenemo da ih sprovodimo. Na tom hitnom koloseku mora i vidljivo da se radi na uvođenju reda, jačanju odgovornosti da se sredstva ne rasipaju, kroz identifikaciju očiglednih slučajeva institucija koje odavno služe samo za to da se zaposlenima plaća socijalno osiguranje ili nešto gore. U međuvremenu, na drugom koloseku treba da se uradi funkcionalno preispitivanje države - mnogi njeni delovi moraju da narastu, ne treba samo da se reže. Za to nam treba da se prethodno upitamo šta ona treba da radi, a za to pak šta i kakvi mi želimo da budemo? Kakvi nam kadrovi trebaju, i u privredi i u javnom sektoru? Mislim da ne mora da dolazi do mnogo otpuštanja - ako naterate ljude da stvarno rade, mnogi će sami otići. Tamo gde su institucije suvišne, moraju se ukinuti ili restrukturirati, a zaposlenima se može dati minimalna plata i prilika da steknu nove veštine. Tek ako odbiju ili nikako ne mogu da zadovolje uslove novih poslova kakvi su nam potrebni, moraju da se daju paketi otpremnina. Ali u tome moramo biti dosledni.

Za to je potrebna jaka politička volja. Mislite li da je to moguće sa ovom vladom?

Ne verujem. Nisam sigurna ni da izbori mogu to da stvore, ali vredi probati jer mi se čini da raste svest o tome da je neophodno. Mora neka vlada da dobije mandat da se uhvati ukoštac sa činjenicom da mi sad nismo u stanju ni najosnovnije da usmeravamo delovanje tog velikog državnog aparata. To ne može da uradi vlada koja je izabrana uz slogane nećemo otpuštati tokom krize ili vreme je da se troši da bismo ubrzali privredni rast. Ne možemo da ubrzamo privredni rast kroz potrošnju, već samo tako što ćemo stvoriti državu koja kroz svoje servise podržava proizvodnju. A ako se ne dese reforme penzija i racionalizacija javnog sektora, dužnička kriza je samo pitanje vremena. Stalno smo na ivici, ali se preko te ivice očas posla pređe. Ne znate kad i zašto se desi.

Privreda Srbije sporo raste. Ako smo 2013. rasli na Fijatu, poljoprivredi i NIS-u, što je iscrpljeno, na čemu ćemo rasti u ovoj godini?

Nismo rasli samo na Fijatu. Istraživanja CEVES-a pokazuju da je mnogo širi spektar srpskih proizvoda koji se uspešno izvoze. Problem je u tome što je njihova proizvodnja mala i slabo vidljiva. Tu imamo prehrambene proizvode, drvnu industriju, elektronsku opremu, medicinske aparate, počinje i tekstilna, i slično. Ne samo da su naši proizvodi uspeli da zadrže postojeća tržišta, već prodiru jače i na rastuća tržišta Turske, Rusije i pomalo, prvi put i Dalekog istoka. U dobroj meri ovaj rast dolazi od malih i srednjih preduzeća čiji potencijal zapostavljamo. Imamo potencijala.

Kako da privučemo više stranih investicija i kakav je vaš stav o subvencijama za nova radna mesta?

Najveći neprijatelj investicija je neizvesnost. Bilo da se radi o domaćim ili stranim investitorima. I to je bila i ostala naša rak-rana. Generalno, kao država moramo da razvijemo sposobnost da odredimo i sprovodimo prioritete, kao i da se obavežemo i planiramo na duže od jednog mandata. I mora da se stvori etika po kojoj mere donosi država, a ne pojedinac. Znači, ako ste se obavezali prema nekoj politici, a da ne govorim o ugovoru sa investitorom, domaćem ili stranom, toga se morate pridržavati. Politike i zakoni moraju da se donose ili menjaju samo kroz složen dijalog, pa makar izgledalo sporije, sa jakim razlogom. A onda da se manje menjaju. Kod nas su politike vezane za pojedince i to stvara neizvesnost zbog koje investitori ne žele da se odvajaju od svog novca, da ne govorimo o rasipanju sredstava.

Kad je reč o subvencijama, nisam za nastavak dosadašnjeg samovoljnog i proizvoljnog davanja podsticaja ali je važno da država ispuni sve ugovorno ili moralno preuzete obaveze. Činjenica je da su one davane i kao neka vrsta kompenzacije investitorima za to što nemamo dobar privredni ambijent. Da ga imamo ne bismo ni morali da ih podstičemo. Subvencije su u nekim situacijama opravdane - onda kada smatrate da će investitor tim novcem realizovati veću dobrobit po šire društvo, nego što bi država mogla sa uloženim sredstvima, pre svega jer se obrazuju kadrovi i stvaraju žarišta rasta. Takav su primer NCR i Fijat, mada su možda mogli biti jeftinije plaćeni. Ali to treba da radite kroz unapred pripremljene kriterijume, a zatim javno pokažete da su zadovoljeni.

Kako ocenjujete efekte dosadašnjih subvencija za nova radna mesta, na koje je utrošeno 300 miliona evra, a investicije i zaposlenost padaju?

Poznato je iz međunarodnih istraživanja da takve mere retko daju rezultate. Daleko je značajnije da mi popravimo ambijent za ulaganja. Nemamo para za bacanje.