Arhiva

Oštrije kazne za funkcionere

Sandra Petrušić | 20. septembar 2023 | 01:00
Oštrije kazne za funkcionere


Na mesto direktora Agencije Tatjana Babić je došla posle skandala koji je bio iznenađenje čak i za naše uslove prethodna direktorka zadužena za borbu protiv korupcije je razrešena zbog narušavanja ugleda tog tela. Aleksandar Vučić je već najavljivao finalni obračun sa korupcijom, vlast po običaju nije bila oduševljena činjenicom da postoje nezavisne institucije zadužene da je kontrolišu, a tri krivične prijave koja je Agencija podnela od svog osnivanja nisu baš bile preporuka da se radi o ozbiljnoj kontrolnoj instituciji.

Možda je to i bio razlog što je sagovornica NIN-a čekala godinu dana da bi dala svoj prvi veliki intervju. U međuvremenu je radila. Tokom njenog mandata je podneto devet krivičnih prijava, a Agencija je izradila i 31. maja ove godine javnosti predstavila Prvi izveštaj o kontroli troškova političkih subjekata - izborne kampanje nakon izbora održanih 2012. godine. Agencija je pokrenula postupke protiv 64 poslanika, dva ministra, 11 pomoćnika ministra, 13 državnih sekretara i četiri savetnika predsednika RS... Nešto od toga se, izgleda, nije svidelo Ministarstvu pravde.

Kako tumačite izjavu ministra pravde Nikole Selakovića da je potrebna reforma Agencije za borbu protiv korupcije i snažna parlamentarna kontrola te institucije?

Zbunjuje me kontekst u kome je ta izjava data. Naravno, nijedna institucija nije i ne sme biti izuzeta od kontrole, pa ni Agencija za borbu protiv korupcije. Svaka zamerka na rad Agencije, pod uslovom da je utemeljena, treba da bude javno iznesena. A na čemu je utemeljena ta izjava, pitanje je za ministra Selakovića. Pristup Agencije rešavanju problema korupcije je iznad svega sistemsko-institucionalnog karaktera, a to znači postavljanje Agencije na temeljne postavke koje neće moći da pomeri trenutak i prolaznost svake vlasti. Moj utisak je da je ovo stremljenje Agencije prepoznato i u domaćoj i u međunarodnoj javnosti. Prema ovogodišnjem istraživanju UNDP, Agencija u kontinuitetu beleži rast kao institucija koju građani vide kao nosioca borbe protiv korupcije, a mi u Agenciji to najbolje vidimo kroz ogroman porast broja primljenih predstavki građana. Samo Ministarstvo pravde je više puta pokazalo da ne razume najbolje mesto i ulogu Agencije, što je meni lično na neki način i razumljivo, imajući u vidu da između izvršne vlasti i nezavisnih institucija koje imaju nadzornu i kontrolnu ulogu uvek postoji jedna vrsta tenzije koja je i prirodna. U tom kontekstu zanimljiv je skorašnji navodni lapsus ministra pravde kada me je pozdravio kao direktorku Kancelarije za borbu protiv korupcije na jednom od zvaničnih skupova kojem sam prisustvovala. Ne liči više ni na neslanu šalu, već izaziva bojazan da možda neko ima ideju da čitav proces vrati unazad, iako je novom Strategijom predviđeno upravo suprotno - jačanje ovlašćenja i kapaciteta Agencije.

Postoji li mogućnost da je pod tom reformom imao u vidu da vam pruži pomoć u onim problemima na koje ste ukazivali: kontroli previše funkcionera sa premalo i ljudi i ovlašćenja?

Kao što sam rekla, ne razumem tu izjavu ali se nadam da je izrečena u pozitivnom kontekstu. Da bismo mogli da obavimo tako zahtevan posao potrebno je, pre svega, više ljudi. Navešću samo kao primer zaposlene u Sektoru za predstavke koji trenutno imaju svaki po oko 500 predmeta u radu, što je, mislim da će se svako složiti, ogroman broj. Toliki posao uspevamo da obavimo samo zahvaljujući predanosti zaposlenih, koji rade prekovremeno, pa i vikendom. Ma koliko to nekome ko posmatra sa strane izgleda kao neveliki pomak unapred, za nas u Agenciji, s obzirom na resurse koji su nam trenutno na raspolaganju, to je maksimalna brzina kretanja.

Da li je tačan broj koji se pojavljivao u medijima da Agencija kontroliše 23.000 funkcionera?

Veoma je širok krug funkcionera koje kontrolišemo, ali je problem u tome što još uvek ne znamo tačan broj. Svaka institucija ima obavezu da obavesti Agenciju kada je funkcioner stupio na funkciju i kada mu je ona prestala, ali veoma često ne ispunjavaju tu obavezu pozivajući se na nepoznavanje zakona. Nepoznavanje kao opravdanje za neispunjavanje obaveze je nedopustivo. Zbog toga smo prinuđeni da izričemo sve mere iz naše nadležnosti da bi registar funkcionera bio što pre kompletiran: pokrećemo postupke, izričemo mere rukovodiocima koji nam ne dostavljaju takva obaveštenja i podnosimo zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka. Na prekršajnim sudovima je da pooštravanjem kaznene politike uozbilje funkcionere. To je odgovor na pitanje zašto se još ne zna ko sve spada u funkcionere, pri čemu je ono što mene uvek iznova čudi da nadležno ministarstvo nema taj spisak.

Kontrolom funkcionera vi kontrolišete i tokove novca. Kako se u to uklapa činjenica da nemate kontrolu nad funkcionerima firmi koje otvaraju državna preduzeća?

Narodna skupština donela je nedavno autentično tumačenje zakona kojim je praktično osporen stav Odbora Agencije da i lica koja obavljaju funkcije u privrednim društvima čiji su osnivači javna preduzeća (ćerke firme) imaju status funkcionera. Iako se ovaj stav može pravno osporavati, Narodna skupština je, nažalost, propustila priliku da u zakonsku definiciju funkcionera eksplicitno uključi i ova lica. Da jeste, to bi značajno doprinelo kontroli korišćenja javnih resursa i smanjenju rizika na korupciju. Agencija će svakako insistirati na tome da i ova odredba Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije bude izmenjena u tom pravcu.

Zašto su propustili da to urade? Da bi postojalo bezbedno mesto za lov u mutnom sa državnim kapitalom?

Narodni poslanici su mogli i bilo bi dobro da su pokazali političku volju da svi koji su odgovorni za korišćenje javnih resursa budu podložni kontroli Agencije. Ne znam zašto to nisu učinili.

Agencija je ove godine podnela oko 400 prekršajnih prijava, a izrečeno je samo 15 kazni. Zašto?

Broj rešenih slučajeva i nije toliko mali ako imamo u vidu da su to zahtevi koji su podneti ove godine i ako znamo u kojoj meri su sudovi preopterećeni. Mi smo zatražili od sudova da nas obaveste u kojim su fazama ti postupci po našim zahtevima.

Među licima protiv kojih ste podneli prijave je 64 poslanika, nekoliko ministara, nekoliko pomoćnika ministara.... Da li ti predmeti stižu na red?

Polako stižu, ali je kaznena politika prilično blaga, a kazne koje se izriču su na granici zakonskog minimuma. To ne deluje preventivno ni na funkcionera koji je povredio zakon, ni na druge funkcionere.

Ako kaznena politika ne rešava problem, da li bi ga rešila javnost? Recimo, održite konferenciju za štampu i navedete ko su ministri a ko poslanici koji ne poštuju zakon?

Možda i bi, ali nas zakon u velikoj meri ograničava u tome. Kada se postupak pokrene, sve dok se ne okonča mi ne možemo da kažemo da je taj i taj povredio zakon. Čemu bi služio postupak ukoliko bismo nekoga unapred proglasili krivim? Sasvim sigurno da je javnost najveći saradnik Agencije, ali moramo biti oprezni balansirajući između zaštite prava lica protiv kojih se vodi postupak i prava javnosti da zna.

Agencija je na pripremnim razgovorima sa Evropskom komisijom ukazala na postojeće nedostatke zakonskog okvira u borbi protiv korupcije. Šta sad kada smo dobili datum za početak pregovora?

Korupcija je jedan od najvećih problema ne samo u Srbiji, a borba protiv korupcije je jedan od ključnih uslova za pridruživanje. Na primerima Hrvatske i Crne Gore smo videli da glavni izazov nije preuzimanje propisa EU u nacionalno zakonodavstvo, već primena tih propisa. To je naglašeno i u Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2012. godinu - da je Srbija uglavnom postigla dobre rezultate što se tiče zakonodavnog okvira za borbu protiv korupcije, ali da primena zakona tek predstoji.

Međutim, Agencija je radila analizu više zakona i ustanovila da mnogi kriju koruptivne elemente?

Problem sa većinom naših zakona je to što su nedovoljno jasni i ostavljaju prostor za različita tumačenja, a neretko kontradiktorni jedni sa drugima. To je ono što daje mogućnost slobodnog ocenjivanja da li neku zakonsku obavezu treba poštovati ili ne. To je nedopustivo, zakon se mora poštovati, a zna se koja je procedura za njegovu promenu.

Zna se, ali ste ipak veoma naljutili ministra Velju Ilića kada ste obelodanili koji su koruptivni elementi ugrađeni u nacrt zakona o izgradnji.

Nijedan ministar nema razlog da se ljuti, Agencija postoji da bi ukazivala na rizike od korupcije. To nam je posao. A mislim da je svakom ko primenjuje zakon, interes da zakonske odredbe budu u potpunosti jasne. Određeni stepen diskrecije mora da postoji, ali ga moramo svesti na najmanji mogući nivo da bi se smanjila mogućnost zloupotrebe.

Stiče se utisak da se u priči o korupciji zaboravilo na malu korupcija koja pogađa obične ljude. Šta je ono što vam građani prijavljuju i da li im hapšenje Miškovića nadoknađuje osećaj oštećenosti?

Sitnu korupciju ne vidim kao manji problem. Ona na najneposredniji način pogađa građanina, a po sve većem broju prijava koje svakodnevno pristižu u Agenciju može se zaključiti da je građanima dosta i da više nisu u stanju finansijski da je izdrže. NJeno iskorenjivanje je manje zahtevan zadatak jer se čak i samo pooštravanjem kaznene politike može relativno brzo smanjiti na prihvatljiv nivo, ako je o takvom nivou uopšte moguće govoriti kad je korupcija u pitanju.
Tu imamo još jedan problem. Recimo, građanin koji se suoči sa korupcijom u zdravstvu, predlogom da nešto uradi privatno ili očekivanjem da da mito, učiniće sve da bi tu uslugu koju traži dobio što pre ili dobio na vreme. To nije dobro, problemi se moraju rešavati tamo gde im je mesto. Ako uvek budemo išli linijom manjeg otpora, nikada to nećemo rešiti.

Vama u poslu pomažu uzbunjivači, ali vi imate veoma mala ovlašćenja u njihovoj zaštiti. Na koji način onda od njih možemo tražiti poverenje u institucije?

Mi sada imamo mogućnost da štitimo samo uzbunjivače koji su zaposleni u javnom sektoru i to samo kada prijavljuju sumnju na korupciju, a postoji i niz drugih nepravilnosti koje ozbiljno ugrožavaju javni interes. Tu Agencija ne može da pruži zaštitu. Ove godine se javio daleko veći broj lica sa zahtevom da dobije status uzbunjivača, a mi jedino možemo da ih zaštitimo od odmazde na radnom mestu. Nažalost, sankcije za poslodavca nisu propisane i zbog toga je Srbiji preko potreban zakon o zaštiti uzbunjivača.

U slučaju dr Bojane Bokorov, koja je dobila status uzbunjivača, jer je prijavila korupciju na Institutu za onkologiju u Kamenici, uspeli ste da joj sačuvate mesto na Institutu ali ne i na fakultetu gde je radila kao docent.

Agencija je učinila sve što je mogla. Upravo to što je Bojana Bokorov, i pored zaštite koju je dobila od Agencije, ipak trpela ozbiljne posledice govori u prilog tome koliko je normativni okvir manjkav. U tom smislu, pozdravljam napore Ministarstva pravde da u najskorije vreme bude donet zakon koji će adekvatno regulisati ovu oblast, a koji je Srbiji neophodan. Ohrabruje što vlast nije ravnodušna na probleme koje uzbunjivači kod nas imaju i raduje toliko interesovanje javnosti koje će, nadam se, doprineti da se njihov položaj poboljša.


Krivične prijave

Odeljenju za borbu protiv korupcije Republičkog javnog tužilaštva podnete su krivične prijave 9. 12. 2013. godine, protiv Nebojše Janićijevića, bivšeg člana UO JP Železnice Srbije i bivšeg člana Visokog službeničkog saveta i Slobodana Radosavljevića, bivšeg člana UO JP Železnice Srbije i člana Skupštine Železnice Srbije a. d. Beograd.
Agencija je takođe, po istom osnovu ranije (7. marta), podnela krivične prijave protiv Živojina Vuletića, bivšeg člana UO JP Elektroprivreda Srbije, Žike Stojanovića (26. marta), direktora Visoke poslovne škole strukovnih studija u Leskovcu, Jelene Trivan (22. maja), narodne poslanice, Radoslava Mojsilovića (4. jula), bivšeg narodnog poslanika, Tatjane Matijaš (26. jula), člana UO Kompanije Dunav osiguranje a. d. i Dejana Čokića (30. jula), predsednika gradske opštine Mladenovac.