Budžet zreo za popravku

Kada pogledam ekonomske programe stranaka i čujem izjave političara, ostaje mi samo da molim boga da se ta njihova obećanja ne sprovedu, ko god da dođe na vlast, kaže za NIN Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta. Sva ta obećanja, objašnjava, svode se na povećanje rashoda, dodatne subvencije, dalje održavanje u životu propalih državnih preduzeća, na sve što je neodrživo i nerealno.
Srbija, nažalost, nema mogućnost da bira između štednje i investicija radi podsticanja privrednog rasta. To možda zvuči lepo i sviđa se glasačima, ali je neodrživo, upozorava Vučković.

A argumenti da to rade i Nemačka i SAD i da je sada čak i MMF promenio ploču i stavio rast ispred štednje?

To je kao poređenje Marsa i Zemlje. Amerika se zadužuje po kamatnim stopama koje su blizu nule, a mi po sedam odsto. Tamo taj novac ide u investicije, a kod nas u potrošnju. Zato taj recept za nas ne važi. Čak i da je moguće, a nije, da Srbija povoljno pozajmi 10 milijardi evra, u šta bismo taj novac investirali? Pa, nismo u stanju da iskoristimo ni već odobrene strane kredite za poljoprivredu i infrastrukturu, ni novac u budžetu namenjen za kapitalne investicije.

Ako štednja nema alternativu, kakav privredni rast u 2014. možemo očekivati? Nije li onda strah od recesije opravdan?

Ove godine veće su šanse da rast BDP-a bude nula nego planiranih jedan odsto, a uz neizbežne dodatne mere štednje, koje će negativno uticati na privredni rast, moguća je i recesija u Srbiji. Usporavanje rasta ili recesija ne smeju nas odvratiti od stezanja kaiša, s tim što su jednako važne i mere koje će podstaći privredni rast. U suprotnom, prihodi budžeta će i dalje padati i to neće moći da se nadomesti smanjenjem rashoda. Zato nova vlada, uz rebalans budžeta, odmah mora da usvoji set zakona koji su bili u proceduri i pre raspisivanja izbora, da poboljša privredni ambijent, jer čak i ako se odmah krene u reforme, rezultati će se u najboljem slučaju videti početkom 2015.

Da li je rebalans budžeta prvi zadatak koji čeka budućeg ministra finansija?

Rebalans će uslediti verovatno odmah po formiranju vlade, jer će se promeniti i ekonomska politika, u koju će biti ugrađene ideje novog ministra privrede. Da nije bilo izbora, još ne bi bilo potrebe da se priča o rebalansu, iako postoje rizici da će manjak u budžetu biti veći od planiranog. U odnosu na prethodni period, prihodi nisu namerno precenjeni, a u budžet su konačno uključeni svi rashodi. S druge strane i MMF i Fiskalni savet procenjuju da su potrebne dodatne uštede od još 400 miliona evra. Nažalost, prostor za uštede je toliko sužen da je jedino ostalo da se smanje plate i penzije. Ovi rashodi su prema različitim kriterijumima izuzetno visoki i neodrživi za budžet. Ministarstvo finansija je najavilo izradu platnih razreda, što bi za budžet moglo da ima čak i veći efekat od solidarnog poreza koji je verovatno samo privremena mera, ali je naša procena da nećemo moći bez smanjenja plata i penzija. Pitanje je samo za koliko. Ranije smo predlagali da se za 10 odsto smanji iznos penzija veći od 25.000 i plata iznad 40.000 dinara. Nažalost, rupa u budžetu je u međuvremenu produbljena tako da će uštede morati da budu veće.

Da li je realno to očekivati od nove vlade?

To će svakako biti veliki izazov. Ako je suditi po onome što se ranije obećavalo, a kasnije nije sprovodilo, onda nema puno razloga za optimizam. U Ministarstvu finansija su svesni da javni dug i deficit budžeta nikada nisu bili veći, a videćemo da li će to biti politički prihvatljivo i za celu vladu.

Kome će u novoj vladi biti gore, ministru privrede ili finansija?

Ministru finansija, jer on će biti zadužen za štednju. Ministar privrede će morati da umesi tortu sa malo jeftinih sastojaka, što je teško, ali je moguće. Ovde se i sa nekoliko miliona evra mogu osmisliti dobri projekti za podršku malim i srednjim preduzećima. Važno je da se u kampanji ne šalju signali da možemo nastaviti da živimo kao do sada. Uostalom, iako su Rumunija i Bugarska u EU, plate, a naročito penzije tamo su niže nego kod nas. Mnogi toga kao da nisu svesni.

Može li se štedeti na još nečemu, osim na platama?

U 2013. su se rashodi prilagođavali nižim prihodima od očekivanih. Sreća u nesreći je što nam je država toliko neracionalna da je bilo prostora za smanjenje rashoda. Time je, međutim, već sužen prostor za dodatne uštede u 2014. Možda se još može nešto uštedeti na javnim nabavkama i, silom prilika, na kapitalnim investicijama. Pozitivno je i što se u Ministarstvu finansija vidi spremnost da se prizna realnost, da se svi rashodi stave na sto i temeljno analiziraju. Nema uljuljkivanja kao početkom 2013. kada se deficit budžeta proglašavao suficitom i velikim uspehom.

Tek nedavno čuli smo da u javnom sektoru ima 781.000, a doskoro se baratalo cifrom od 600.000 zaposlenih. Kako se ranije pravio budžet ako država nije znala ni koliko ljudi ima na platnom spisku?

Dok su ranije postojali zaista veliki propusti u pravljenju budžeta, u poslednjem kvartalu primetna je veća kontrola mase zarada, tako da je uspostavljanje centralnog registra zaposlenih u javnom sektoru dalo dobar rezultat. No, još uvek se budžetskim korisnicima veruje na reč da su im neki troškovi zaista opravdani. Umesto toga, trebalo bi pretresti čitav sistem i utvrditi objektivne rashode.

Očekujete li aranžman sa MMF-om i kada?

MMF zaista dolazi u neobično vreme, usred izborne kampanje. Oni će sačekati da vide plan nove vlade. Ni za nas ne bi bilo loše da MMF aranžman uslovi usvajanjem nekih zakona i sprovođenjem reformi. Aranžman sa MMF-om nije nedostižan, pogotovo što su i političari svesni da bi bez tog sporazuma pozicija Srbije bila mnogo lošija.

Da li je neozbiljno što se za pokrivanje deficita i plaćanje dospelih rata javnog duga računa i na krajnje neizvesne kredite UAE od tri milijarde i Svetske banke od 500 miliona dolara?

To jeste rizičan plan. Nije, međutim, prvi put da se planira jedan izvor, a da se onda deficit pokrije na drugi način. Početkom godine država se agresivno zadužuje na domaćem tržištu i očito će deo tih međunarodnih zajmova biti zamenjen domaćim. Ali, ne može se na taj način, zaduživanjem kod ovdašnjih banaka, pokriti rupa od 5,5 milijardi evra! I upravo iz toga proističu najveći rizici i potreba da se štedi i smanjuje deficit. U suprotnom, pitanje je da li ćemo uspeti da se zadužimo da bismo preživeli. Ako niko ne bude hteo da nam pozajmi toliki novac, moraćemo prinudno da prilagođavamo rashode, a to može biti dosta bolno i opasno.



A šta ako tog zajma od UAE uopšte ne bude? Hoćemo li morati da emitujemo evroobveznice i po kojoj kamatnoj stopi?

Mi već plaćamo ceh skupih kredita. Ove godine će za kamate otići 115 milijardi dinara i one polako postaju jedna od najvećih rashodnih stavki budžeta. Ako ne dobijemo kredit od Emirata i budemo prinuđeni da koristimo skupe zajmove, rashodi za kamate će još više rasti i ako jednog dana ne budemo u stanju da servisiramo te obaveze moraćemo da zatražimo reprogram dugova. Istovremeno bićemo primorani da još oštrije smanjujemo plate i penzije, njihova isplata počeće da kasni, imaćemo veći pad BDP-a, zatvoriće nam se vrata međunarodnog finansijskog tržišta Umesto mekog, imaćemo tvrdo prizemljenje.

Nije dobro ni što se u javnosti stvara utisak da su te tri milijarde od UAE dovoljne i za budžetsku rupu i za prevremenu otplatu ranije uzetih skupih kredita. To nije tačno. Ako tim novcem otplatimo deo duga, posle nekoliko meseci moraćemo ponovo da se zadužimo. A po kojoj ceni? Jer, šta smo uradili ako kreditom od UAE otplatimo ranije uzeti zajam, na koji plaćamo kamatu od pet odsto, ako ćemo za dva meseca da se zadužimo po kamati od sedam procenata?

Da li to onda znači da ne možemo bez prodaje Telekoma?

U Fiskalnoj strategiji se računa na privatizacione prihode veće od milijardu evra, a to između redova može da znači Telekom. I nemam ništa protiv. I zbog problema u budžetu, i zato što država ne ume da upravlja preduzećima, tako da postoji opasnost da će Telekom sve manje da vredi i da na kraju niko neće hteti da ga kupi, kao sada Galeniku.

A šta je sa ostalim javnim preduzećima?

Sva se moraju dovesti u red. Vlada je obećala da neće davati garancije za nove kredite javnim preduzećima, a onda smo videli da za neka, poput Srbijagasa, to ne važi. I kad se podvuče crta, vidimo da su sve mere, počev od uvođenja solidarnog poreza, preko smanjenih subvencija do ušteda u javnim nabavkama, poništene većim rashodima za javna preduzeća.

Kakav signal Vlada u ostavci šalje time što je posle pretnji štrajkom odobrila pozajmicu zaposlenima u EPS-u i isplatu zaostalih plata nekim firmama u restrukturiranju?

Ovde svako javno preduzeće ima neku svoju politiku i sprovodi šta hoće, bez ikakve kontrole. Epilog je da ne možemo uštedeti koliko državna preduzeća i banke mogu da potroše! Zato se narod s pravom ljuti. Na njima se štedi, a javna preduzeća se razbacuju. Isto je i sa državnim bankama, od kojih su neke propale, a s obzirom na to koliko loše stoje i neke velike firme, opravdan je strah da još neke banke mogu propasti.