Kome će presesti kosovski presedan

Šta je zajedničko Kosovu, Kavkazu i Krimu? Odgovor glasi: pravo naroda na samoopredeljenje i ... interesi velikih sila.
Ukrajinska drama, koja je počela spornom odlukom predsednika Janukoviča da u minut do dvanaest otkaže potpisivanje sporazuma sa EU, da bi se nastavila masovnim protestima prozapadno raspoloženog dela Ukrajinaca i krvavim sukobima sa policijom, koji su doveli do pada Janukoviča, ovih dana doživljava krešendo zahtevima za otcepljenjem Krima većinski naseljenim ruskim stanovništvom. I tu se stiglo do dva pitanja koja su i za Zapad i za Rusiju (i za svetsku politiku u celini) postala bitna posle Hladnog rata: suvereniteta država i prava naroda na samoopredeljenje. Pitanja koja su obeležila građanski rat u Jugoslaviji gde su Amerikanci i Evropljani postavili presedane kojih bi se u ukrajinskoj krizi rado odrekli.

Ona, zapravo, i nisu novina. SAD i SSSR su ih još 1975. ugradili u Helsinšku povelju u članovima 3 (nepovredivost evropskih granica) i 8 (pravo naroda na samoopredeljenje). I dok je Leonid Brežnjev verovao da članom 3 međunarodnopravno sankcioniše posleratnu podelu Evrope, Amerikanci su verovali da je nacionalizam jedina sila koja može srušiti komunizam i zbog toga su insistirali na članu 8. Kontradiktornost Helsinške povelje izbila je na površinu u prvoj posthladnoratovskoj krizi građanskom ratu u Jugoslaviji kada su najpre evropske zemlje a potom i SAD čvrsto stale na stranu otcepljenih republika.

Prvi presedan je učinjen 1991. kada je prihvaćena doktrina da je Jugoslavija nastala udruživanjem njenih republika koje su zadržale pravo na razdruživanje koje su iskoristile te godine. Ni Robera Badintera ni ostale zapadne pravnike pri tome nisu mnogo interesovale ni Povelja UN ni odredbe jugoslovenskog ustava o pravu na samoopredeljenje kao ni katastrofalne posledice koje je otcepljenje zapadnih republika imalo na ostatak zemlje, pre svega na Bosnu i Hercegovinu. Drugi presedan je učinjen 2008. godine kada je napušteno i Badinterovo arbitražno mišljenje (ono je priznavalo samo pravo na samoopredeljenje jugoslovenskih republika) u cilju primene Ahtisarijevog plana i priznanja ograničene nezavisnosti Kosova. Već u to vreme bilo je mnogo onih koji su upozoravali da je time otvorena velika breša u međunarodnom pravu koja će imati nesagledive posledice zbog toga što će Kosovo postati presedan za sve separatističke pokrete u svetu.

Za postsovjetsku Rusiju i Vladimira Putina lično, kosovski presedan je bio i presedan u razvoju međunarodnih odnosa posle Hladnog rata. Danas gotovo proročki zvuče reči koje je izgovorio juna 2007. godine povodom Kosova: Mi se zalažemo za dijalog i primenu međunarodnog prava, što podrazumeva poštovanje teritorijalnog integriteta država. Ukoliko odlučimo da damo prednost načelu etničkog samoopredeljenja nad teritorijalnim integritetom, tako se mora postupiti svuda u svetu, naročito u Južnoj Osetiji, Abhaziji i Transdnjestrovlju. Na Zapadu, takvo rešenje bi oslobodilo separatizme u Evropi. Pogledajte Škotsku, Kataloniju, Baskiju... Ne smatram da bi evropski narod kakav su Srbi trebalo ponižavati u nastojanju da se baci na kolena. Mi moramo biti strpljivi mogućnosti za postizanje kompromisa još uvek nisu iscrpljene.

DŽordžu Bušu mlađem i njegovoj administraciji se, međutim, žurilo da sprovedu Ahtisarijev plan i Kosovo je februara 2008. godine jednostrano proglasilo nezavisnost, koju su ubrzo priznale SAD i većina članica EU ali i veći broj njihovih saveznika u svetu. Svega šest meseci kasnije, u avgustu 2008, Južna Osetija i Abhazija su proglasile nezavisnost, Rusija je vojno intervenisala, Zapad je ovog puta protestovao zbog ugrožavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Gruzije ali se Putin već tada pozvao na kosovski presedan i kriza je okončana u korist Rusije. Pored Južne Osetije i Abhazije, gruzijski vojni potencijal je uništen, NATO više nije razmišljao o pozivima Gruziji i Ukrajini da mu se pridruže a i u jednoj i u drugoj zemlji prozapadne snage su zamenili lideri skloni kompromisu sa Moskvom.

I sve bi, možda, ostalo na tome da ambiciozni Evropljani nisu poželeli da iskoriste nedoumice Obamine administracije o savremenoj ulozi SAD i NATO-a i poveli NATO u vojnu intervenciju u naftom bogatoj Libiji, a zatim pokušali nešto slično da učine i u Siriji. Naišli su na šarolik, ali čvrst politički front koji je predvodila Rusija a u kome su bili još Iran i Kina. Bliski istok i svet su se u jednom trenutku opasno približili oružanom sukobu ali je kriza na kraju rešena pod ruskim uslovima i Putin je zabeležio svoju do tada najveću pobedu. To je, očigledno, dolilo ulje na vatru već zaoštrenih odnosa Zapada i Putinove Rusije i sporna odluka ukrajinskog predsednika bila je dovoljna da zapali varnicu do sada najvećeg sukoba Zapada i Rusije posle Hladnog rata.
Posledice presedana koji je učinjen na Kosovu ne mogu se izbeći na Krimu kao što nisu mogle na Kavkazu niti će moći da se izbegnu drugde i njegovu cenu Vladimir Putin je još jednom nedvosmisleno predočio svojim zapadnim partnerima.