Pet firmi u blokadi 326.081.719 €

U jeku kampanje i obećanja o novim radnim mestima, tamni oblaci nadvili su se nad glavama skoro 6.000 radnika u pet velikih privatnih kompanija, u kojima je već pokrenut, ili se ovih dana sprema unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR), za koji sagovornici NIN-a tvrde da je poslednja šansa pred likvidaciju. Iako su do pre godinu dana dobijala priznanja za najuspešnija preduzeća, a njihovi vlasnici i direktori proglašavani biznismenima godine, Beohemija Željka Žunića, Interkomerc Gorana Perčevića, Luka Beograd Milana Beka i Inter-kop Radeta Nikolića već su usvojili, a u Farmakomu Miroslava Bogićevića očekuju da će ovih dana poverioci dati zeleno svetlo za već čuveni UPPR, neku vrstu predstečajnog postupka, sa samo dva moguća ishoda. Prvi je ozdravljenje, a drugi rasprodaja imovine!
Dugo rezervisan za državna, društvena i preduzeća u kojima je poništena privatizacija, UPPR je sada hit za vlasnike privatnih firmi, koje su doskora bile najveće, pa su im kreditori bili i EBRD i ogranak Svetske banke, Međunarodna finansijska korporacija.

Mesecima su računi pet nabrojanih kompanija blokirani zbog neplaćenih, a dospelih obaveza od 37,8 milijardi dinara ili 326.081.719 evra. Računi Koncerna Farmakom zamrznuti su od 16. aprila 2013, a dug je dostigao 8,6 milijardi dinara. Blokirane su i Fabrika akumulatora Sombor (duguje četiri milijarde), Mlekara Šabac (3,35 milijardi), Industrijski kombinat Guča (1,29 milijardi), Rudnik Lece Medveđa (749,7 miliona) i PIK 7. juli iz Debrca (442,5 miliona). Ove godine su im se pridružili Livnica Požega (8,86 miliona), Rudnik olova i cinka Suva reka (162,6 miliona) i Farmakom Ritejl (660,6 miliona). Kada se sve sabere, ukupan dug svih Bogićevićevih firmi je 19,35 milijardi dinara ili 167 miliona evra. I to je samo deo ukupnih dugova, jer Bogićević za NIN kaže da bankama duguje 230-240 miliona, dobavljačima 50 miliona, a zaposlenima četiri miliona evra, dok se nezvanično procenjuje da je dug mnogo veći. Vlasnik Farmakoma očekuje da će za nekoliko dana banke usvojiti UPPR i da će mu računi biti odblokirani, uz obrazloženje da od banaka nije tražio oprost dela duga, već samo duži rok otplate.

Bogićević ne deli mišljenje Vladislava Cvetkovića, direktora za razvoj poslovanja Prajsvoterhaus-Kupersa i bivšeg direktora Agencije za privatizaciju da bi neke od firmi u problemima mogle dobiti nove vlasnike. Po mojim saznanjima, u nemalom broju slučajeva, upravljanje firmama preuzeće većinski poverioci, jer smatraju da jedino tako mogu da zaštite svoje legitimne interese i spasu svoj novac. I tamo gde dosadašnji menadžment dobije šansu da popravi stvari, konačnu reč opet će imati poverioci, kojima je cilj prodaja preduzeća da bi se naplatili i da se spasi šta se još spasiti može, ističe Cvetković.

Vlasnik Farmakoma smatra da nema rezona da neko drugi preuzme upravljanje njegovim firmama. Uostalom, UPPR-om je predviđeno da svim poveriocima isplatim ceo dug. Zato ne vidim zašto bi neko tražio promenu menadžmenta. Uz to, Farmakom nema problema sa biznisom, jer smo već ugovorili izvoz od 400 miliona evra, kaže on.

Ako se osnovnim sredstvima ne upravlja dobro, trebalo bi promeniti upravljače, s tim što se u Srbiji vrlo često mešaju funkcije vlasnika i menadžera, kaže za NIN predsednik IO Erste banke Slavko Carić i ističe da banke kao poverioci mogu i da prodaju dužnika. Ako slovenačke banke prodaju Merkator, zašto naše ne bi neku firmu iz Srbije, pogotovo što je bolje da se prodaje preduzeće koje funkcioniše i nešto radi nego mrtva imovina, kaže Carić, naglašavajući da je to ključni razlog zašto banke pristaju na UPPR.
Krajem januara UPPR su usvojili poverioci Interkomerca, na čijem je čelu Goran Perčević. Dug se već popeo na 6,87 milijardi dinara, bez zavisnih firmi, Interkomerc-eksporta i Interkomerc-investa po 28,9 miliona, Interkomerc-importa (5,5 miliona) i Interkomerc agrara (703,3 miliona). Sve zajedno 7,64 milijarde dinara.

I poverioci Beohemije usvojili su UPPR sredinom januara, jer je firma Željka Žunića od 23. oktobra 2013. u blokadi zbog duga od 5,3 milijarde, s tim što fabrika deterdženta iz Zrenjanina, Beohemija-Inhem duguje još 2,36 milijardi. Spisak velikih dužnika u UPPR-u ne bi bio potpun bez šabačkog Inter-Kopa, koji je u blokadi već 570 dana zbog duga od 2,2 milijarde dinara, a u 2012. je imao veći gubitak od ukupnog prihoda!?

Miodrag Kostić, vlasnik MK grupe i odskora većinski vlasnik AIK banke, kaže za NIN da nikada ne bi podržao UPPR za firmu koja ne može da održe poziciju na tržištu, ili još gore ako joj je kapital negativan.
Gde god UPPR može da obezbedi da firma izađe iz krize i da opet postane likvidna, mi smo glasali za to, ali nećemo podržati ni jedan plan kojim se samo produžava agonija. Naprotiv, takve firme odmah treba likvidirati, jer su kao kancer za ostala preduzeća i banke. NJihovim održavanjem u životu smanjuje se kapacitet bankarskog sistema da finansiraju one koji mogu da prežive. Moraju da se odvoje oni koji znaju, umeju i mogu od onih koji ne znaju. Što pre treba likvidirati sve firme čiji vlasnici i menadžeri nisu sposobni da se bave biznisom. Od toga zavisi spas celog bankarskog sistema, kategoričan je Kostić. On kaže da se još ne mogu proceniti razmere problema ako banke ne budu mogle od pet najvećih dužnika da naplate oko milijardu evra odobrenih kredita. To ne mora biti nepremostiv problem i sve zavisi od toga kakva su sredstva obezbeđenja za te kredite. Ako ne postoji adekvatno obezbeđenje, tih milijardu evra će biti čist gubitak za banke. Ne bih licitirao, ali ako se ispostavi da je tako, to bi mogao da bude ozbiljan udarac za bankarski sistem, konstatuje Kostić.

Cvetković kaže da bi UPPR kao alternativa stečaju trebalo da pokaže da preduzeće više vredi ako normalno radi nego ako se rasproda njegova imovina. U velikom broju slučajeva UPPR je još jedna šansa i od poverilaca zavisi da li će se taj instrument iskoristiti kao amortizer problema, ili će se to svesti samo na kupovinu vremena posle čega će na kraju te firme morati da odu u stečaj, kaže Cvetković.



Iako bi to bilo najlakše, svi problemi ne mogu se opravdati globalnom krizom. Uostalom, EBRD je odobrila kredit Beohemiji u novembru 2012, a te godine je ta firma povećala prihode za 26 odsto! Još veći rast prihoda imali su Farmakom i Interkomerc, a samo nekoliko meseci kasnije računi su im blokirani. Kako je tako brzo sve otišlo dovraga?
Kada se prašina malo slegne moraćemo da vidimo o čemu se tu radilo. Ne bih do kraja isključio ni mogućnost da su bilansi tih firmi bili preduvani u želji da se stvari prikažu i boljim nego što su bile. Uz to, pre krize banke su sve firme vukle za rukav da im daju kredite tako da u ovoj priči nema nevinih, smatra Cvetković, uz konstataciju da će sada morati da trpe svi - kreditori, dobavljači, zaposleni... Uz to, malu ekonomiju poput srpske i posrtanje pet-šest velikih kompanija može da uvuče u recesiju.

Uz opasku da kod nas sve što je dobrovoljno, nikada ne profunkcioniše, Slavko Carić smatra da bi u Srbiji trebalo primeniti hrvatski recept. Naši susedi su u oktobru 2012. usvojili zakon po kome svaka firma čiji je račun blokiran duže od 60 dana mora da krene u postupak predstečajne nagodbe, a svi poverioci imaju rok od 90 dana da se dogovore da li će svoja potraživanja reprogramirati, deo možda i otpisati ili pretvoriti u kapital. Ukoliko se nagodba ne napravi u tom roku, firma automatski ide u stečaj, vlasnici ostaju bez kapitala, a poverioci se naplaćuju iz stečajne mase. Carić ističe da su mnoge kompanije prezadužene kod banaka i to nije održivo na duži rok.

Procena hrvatskog ministra finansija Slavka Linića je da će kroz predstečajnu nagodbu proći 50-60 odsto firmi, pa će i menadžment u tim firmama proći kroz sito i rešeto i opstaće samo najsposobniji. To je i nama neophodno, jer smo generalno pokazali da smo loši menadžeri, nismo dovoljno fokusirani na osnovni biznis, na finansije. Ma, kod nas je i država finansijski nedisciplinovana, kaže Carić.

UPPR nekih privatnih imperija mogao bi da zatrese i banke. Kombinacija nekoliko faktora doprinela je da se kreditni balon preduva do granice pucanja. Deo kredita problematičnim firmama odobren je pre krize, novac je potrošen, a projekti nisu realizovani, već su u nekoj fazi zamrznuti, kaže Dejan Janjatović, član IO Prokredit banke. Očito je, kaže, bilo grešaka i kada se procenjivala kreditna sposobnost, koliko duga te firme mogu da podnesu, a nije se pravovremeno reagovalo ni kada se videlo da ti biznis-
-modeli nisu održivi.

Čim neka firme ode u UPPR to za banke znači novo zamrzavanje imovine i rast rizičnih kredita, zbog čega moraju deo svog kapitala da rezervišu za pokriće tih plasmana. Automatski manje novca ostaje za nove kredite i za banke je to dodatno opterećenje, pogotovo što je kreditna aktivnost banaka u 2013. smanjena za 10 odsto, ili za milijardu evra. Za toliko je manje kupljeno nove opreme, koja je trebalo da doprinese povećanju proizvodnje i otvaranju novih radnih mesta. Nijedna zemlja u regionu nije imala toliki pad kreditne aktivnosti. To je možda čak i veći problem od visokog udela rizičnih kredita, objašnjava Janjatović.

Uz ocenu da je UPPR u principu dobar recept, on ne veruje da će sve firme uspeti da se toliko oporave da izmire sve dugove. Poverioci će, dakle, sigurno biti ošišani, samo je pitanje koliko. I njima je, međutim, bolje da spasu bar deo potraživanja nego da izgube sve. Zato se strogo mora voditi računa da se UPPR ne zloupotrebljava, da vlasnici firmi i dalje uzimaju profit, a da poverioci ništa ne dobiju. Uz dobar UPPR postoji šansa da se preduzeće oporavi, kao američki DŽeneral motors. Ako je to moguće u SAD, zašto ne bi moglo i kod nas, ukoliko se sve postavi na dobre osnove, pita Janjatović.

Za Darka Budeča, osnivača firme Bak i Preduzetnika godine za 2012, zajednički imenitelj svim firmama u problemima je što su jako osetljive na kretanja na domaćem tržištu, a tome valja dodati i greške menadžmenta. Za konkretnije zaključke trebalo bi videti da li su biznis-planovi tih firmi bili zasnovani na realnim tržišnim kretanjima, ili na nekim drugim elementima, a kada su oni nestali, onda je pao ceo sistem. Svaka od velikih kompanija u restrukturiranju sarađivala je sa bar još 100 ovdašnjih firmi i sve one će imati negativne efekte, jer ni do sada nisu bile u dobroj kondiciji, kaže Budeč.

S obzirom na to da je neizvesno kako će se okončati UPPR, neizvesna je i sudbina 5.780 radnika u pet velikih privatnih kompanija. Ostaje jedino nada da se neće ponoviti ono što se već desilo sa firmom Đorđija Nicovića, Irva investicije, u kojoj je u jesen 2011. usvojen UPPR. I dok je Irva 2009. zapošljavale 5.672 radnika, do početka prošle godine broj zaposlenih smanjen je na samo 227. S druge strane dosad je u Srbiji samo jedna firma, Futura plus, članica Centro štampa holdinga, i to posle četiri i po godine, uspela da izađe iz stečaja, čime je sačuvano 3.500 radnih mesta.