Otac učmalog legalizma

Dva će datuma, kada se jednom definitivno bude ispisivala politička agenda Vojislava Koštunice, obeležiti njegovo delovanje. Ostaće sporno da li je zaista bio glavni kočničar svitanja 6. oktobra, kao što neće biti ničeg spornog u tvrdnji da je najveći krivac za odlazak DSS-a na političku marginu, 16. marta 2014. U svakom slučaju, kada sa scene silazi bivši predsednik države i premijer u dva navrata, konstatacija da se radi o kraju jedne epohe svakako ne zvuči pretenciozno. Reč je, razume se, o petooktobarskoj epohi koja je nasledila Miloševićevu, a čiji je i simbolički kraj označila činjenica da će DSS prvi put od 1993. godine biti vanparlamentarna stranka.

Teško da novija srpska politička istorija pamti da je jedan lider za tako kratko vreme proarčio skoro aklamativnu podršku kakvu je Koštunica imao nakon pobede nad Miloševićem. Štošta bi se moglo nabrojati kao razlog, ali je neupitno da je prethodnih gotovo deceniju i po Koštunica konstantno delovao kao čovek koga su nazori izvukli na veliku scenu i kao političar koji je jedva dočekao da ga ostave na miru. Nisam prihvatio kandidaturu zato što sam hteo već zato što sam morao, reći će, govoreći o oktobarskim danima 2000. godine. Hermetičnost, inertnost, tvrdo insistiranje na legalitetu, učinili su da Koštunica barata sa isto onoliko principa koliko ima rešenja. A njih, iskreno govoreći, nije bilo puno. Pokušaj da se na Kosovu rešavaju nasleđeni problemi bio je u njegovom slučaju samo igra sa vremenom koja je južnu pokrajinu sve više pretvarala u fluidni provizorijum na čiji se položaj sve manje moglo uticati.

Koštunicu će pratiti i činjenica da je nakon 5. oktobra na mestima načelnika Generalštaba i šefa DB-a zadržao Nebojšu Pavkovića i Radeta Markovića. Baš kao što će ostati zapisano da se protivio Miloševićevom izručenju Haškom tribunalu, što će izazvati prvi veliki sukob sa tadašnjim premijerom Zoranom Đinđićem. Ovaj sukob će svoju kulminaciju dostići u pobuni JSO koju je nazvao opravdanim štrajkom. To će otvoriti i priču da je bio jedan od kreatora atmosfere koja je dovela do atentata na Đinđića.
Parlamentarni život Koštunica završava kao veliki protivnik EU, još veći pristalica saradnje sa Rusijom, i u svakom slučaju, nakon Miloševića i Šešelja, kao još jedan primer da je svaka nacionalna politika, kada je reč o malim narodima, unapred osuđena na neuspeh.

1989.
Demokratska stranka
Zajedno sa grupom prijatelja među kojima su bili Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić, Borislav Pekić osniva Demokratsku stranku. Posle izbora 1990. postaje poslanik u republičkom parlamentu

1992.
Demokratska stranka Srbije
Zbog sukoba sa vrhom stranke u vreme DEPOS-a osniva Demokratsku stranku Srbije čiji je do danas predsednik. Sa DSS-om ulazi u parlament 1993. i do 1997 je narodni poslanik

2000-2003.
Predsednik SR Jugoslavije
Kao kandidat DOS-a pobedio Miloševića na predsedničkim izborima. Odbacio mogućnost održavanja drugog kruga izbora što je kulminiralo protestima 5. oktobra

2003-2007
Prvi put predsednik Vlade Srbije
Na vanrednim izborima u decembru 2003. postaje predsednik Vlade Srbije pošto je SPS podržao njegovu manjinsku vladu koju je osim DSS-a činio G17 Plus, SPO i Nova Srbija

2007-2008.
Drugi put predsednik Vlade Srbije
Zbog neslaganja sa DS-om oko pristupanja EU i rešavanja problema Kosova koje je proglasilo nezavisnost u maju 2008. gubi vlast na vanrednim parlamentarnim izborima