Vučić više nema izgovor

Jutro nakon završenih izbora i rezultata po kojima je Aleksandar Vučić i njegov SNS osvojio apsolutnu vlast Srbijanka Turajlić komentariše kako je Srbija, kao i devedesetih, glasala za populizam i poverovala da je dobila mesiju. Kao i uvek kritična prema političkim autoritetima, u razgovoru za NIN objašnjava da je poverenje koje je dobio Aleksandar Vučić posledica nepoverenja u ljude koji su do 2012. vodili Srbiju: To je posledica katastrofalne vlasti u ovoj zemlji posle 5. oktobra 2000, posebno od 2004. naovamo, koja je Srbiju dovela u stanje beznađa, a u stanju beznađa se čeka mesija. Za takvo stanje je kriva i takozvana demokratska javnost koja je sebe zvala drugom Srbijom, koja je, uz mali broj časnih izuzetaka, prećutala čitav niz stvari zato što su ih radili naši, pa kad su ih radili naši onda se njima može progledati kroz prste. Dakle, mi sad plaćamo cenu naših ćutanja i cenu potpune razgradnje institucija onih koji su bili na vlasti.

Šta je za vas veće iznenađenja, apsolutna većina koju su dobili naprednjaci ili debakl opozicije?

Ono što je meni zanimljivo jeste odnos rezultata Beograda i Srbije. Jer ni u Beogradu se nije glasalo za gradonačelnika nego za stranke kao što se glasalo u Srbiji i rezultati su znatno drugačiji. Možemo da konstatujemo da su rezultati između Beograda i Srbije bili značajno drugačiji tokom devedesetih godina, da je Srbija stigla Beograd tek 2000. Tu je negde odgovor na pitanje i u čemu opozicija greši, zašto Beograd ima drugačiji stav o vlasti, jer 16 odsto koliko je DS dobio u Beogradu nije samo učinak Đilasa kao gradonačelnika, nego je odnos Beograda prema populizmu, prema nasilnoj smeni gradonačelnika, prema onome na šta Srbija nije reagovala. Ono što je Boris Tadić uradio DS se takođe vidi na izborima u Beogradu, jer mu glasači ne mogu oprostiti takvu vrstu ponašanja zarad sitnog komada vlasti.

Šta govori podatak da je odziv na izborima manji nego 2012, iako je Vučić pozivao birače da masovno izađu?

Moj utisak je da su svi koji su hteli da glasaju za Aleksandra Vučića glasali. Ostali nisu mogli da odluče za koga će. Jedan broj ljudi, koji nije ni mali, glasao je za Sašu Radulovića, čak i sa punom svešću da on neće preći cenzus, zato što sebe nije mogao da vidi kako zaokružuje Đilasa ili Jovanovića.

Dinkić je saopštio da se povlači iz politike jer nije prešao cenzus. Da li očekujete da i drugi lideri opozicije učine slično?

Ne očekujem, ali mislim da bi bilo dobro i važno za te stranke koje treba sada da ojačaju kao opozicija.

Verujete li da će tako uraditi Koštunica, Jovanović, Đilas?

Ne verujem, ali ako treba da im poverujemo da se zalažu za nekakve demokratske principe, onda je prirodno da lideri stranaka koji su sada loše prošli na izborima preuzmu odgovornost i da podnesu ostavke. Mi smo sada imali lidersku kampanju. Na bilbordima niste mogli da vidite ideju, niste imali stav stranke, već sliku lidera koji je trebalo mene da ubedi da glasam za njega. Ni za jednu zemlju nije dobro da neko ima apsolutnu vlast, jer ona preti da se pretvori u diktaturu. Srbiji je potrebna ozbiljna jaka opozicija koja može da se suprotstavi nekoj potencijalnoj bahatosti vlasti, a plašim se da svaka apsolutna vlast uvek vodi u bahatost.

Mnogo je reči bilo o odgovornosti koju Vučić sada preuzima. Da li je on politički zreo za to? Vidite li ga kao lidera koji može sa većinom koju ima da donosi neke krupne i važne odluke?

Nažalost, ne vidim. Po svemu što je do sada radio pokazuje da misli da jedino on sve zna, sve može i sve ume. S druge strane, ono što vidite oko njega kao potencijalne kadrove je potpuno strašno. Poslednjih šest meseci nisam čula nijednog pripadnika te stranke koji je na bilo koje pitanje ozbiljnog novinara odgovorio drugačije nego: ja nisam siguran, ali to zna predsednik Vučić. Ti ljudi ne ulivaju nadu da nešto mogu da urade. Da li Vučić ima neke rezervne kadrove koje mi još nismo videli, odakle on misli da ih izvuče, ja zaista ne znam. Iskustvo sa Sašom Radulovićem govori da on nije čovek koji će napraviti tim koji će da deluje mimo onoga što je on odlučio, on rekao i on hteo. Ja iskreno nisam sigurna kako je on spavao noć posle izbora. Možda je u prvo vreme bio veoma zadovoljan, a onda se verovatno neprijatno probudio jer on više nema izgovora. Ne postoji više prethodna vlast. Prethodna vlast je njegova vlast. I sadašnja je njegova vlast. Sve što treba da se uradi, SNS može da uradi sam, ne može da se izgovara na koalicione partnere, a stvari koje treba da uradi su veoma neprijatne.

Sa većinom koju ima može veoma lako. Ima, na primer, dovoljno ljudi koji će da glasaju za promenu Ustava.

SNS može da promeni sve što hoće i najstrašnije je ako počnu da menjaju Ustav sami kako im se prohte. S druge strane, teško da im se može prigovoriti jer je i prethodni Ustav donet onako kako su dvojica ljudi htela ne pitajući nikoga. Mi smo prethodni Ustav doneli ne poštujući nijednu demokratsku proceduru i ono što je strašno jeste to što će sada da graknu svi koji su prošlog puta to prećutali. I zato mislim da je velika šteta što u parlamentu nemamo LDP, koji je jedini bio dosledan po tom pitanju, i mislim da bi bilo važno da se i dalje čuje njihov glas. Zbunjujuće je i što nemamo DSS, a bilo bi legitimno da i njihov stav bude zastupljen u takvoj raspravi.

Mislite li da je paradoks da sada imamo u parlamentu SPO, a ne Koštunicu?

Ne razumem zašto se ta nekolicina članova SPO-a koji su na listi, ili Rasim LJajić, ponižavaju i sede zarad par mandata kao potpune lutke, kao figure, bez ikakvog uticaja, bez prava glasa. Velju Ilića razumem jer držim da je čovek koji nema nikakve kriterijume. Šta je to magično u mandatu u Skupštini što vas na to tera, pa valjda se može zaraditi plata i na neki drugi način?

Vlast?

Nema tu vlasti, to je samo jedno besmisleno ponižavanje da bi se dobile privilegije, a ja zaista mislim da ima mnogo časnijih poslova od igranja fikusa u SNS-u.

Ivica Dačić je u izbornoj noći delovao, čini se, najpribranije. Kako to da neko ko je prošao kroz toplog zeca u kampanji i pre nje, zadrži svoje birače?

Zato što on ima svoje standardno biračko telo koje ga očigledno neće napustiti. PUPS i Palma nose neke glasove, van svake sumnje, a zašto nesrećni penzioneri veruju da od PUPS-a zavise njihove penzije, to ne razumem. Dačić svakako razume šta je politika, u tome vešto pliva i pošto je bio premijer u ne preterano uspešnom periodu a zadržao glasove, ima mnogo razloga da bude zadovoljan. On ispunjava očekivanja svojih birača, za razliku od lidera ostalih stranaka koji su razočarali svoje potencijalne glasača. Imamo krizu u liderima. DSS je od osnivanja u parlamentu, sa svojih stabilnih 7, 8 odsto. Očekivalo se da će posle Briselskog sporazuma, predaje Kosova, pregovora sa Evropskom unijom, svi evroskeptici pojačano glasati za DSS jer ih je SNS razočarao. Govorilo se kako je SNS razočarao svoje birače, da ih je slagao jer je u kampanji 2012. govorio jedno a uradio drugo. I sad bi svi očekivali da će to biti kažnjeno. Neće. Ili zato što to zapravo nikoga ne zanima ili zato što birači ne veruju da je DSS stranka koja može bilo šta da uradi.

Kako ipak ocenjujete da nijedna stranka konzervativne pa ni desne orijentacije nije prešla cenzus, osim DSS u Beogradu?

Niko ne ume da tačno plasira desnu ideologiju. Dveri to rade prilično, rekla bih, primitivno, a DSS neproduktivno. Davanje glasa DSS-u ovog momenta znači da ne očekujete da se bilo šta u ovoj zemlji uradi jer nisu delotvorni. Zašto je u Beogradu prošao DSS? Mislim da je to jedna od ključnih razlika Beograda i Srbije. Beograd ima viši standard, pristojnije se živi nego u ostatku Srbije. I kada se pristojnije živi, onda vi razmišljate i o drugim stvarima, gledate ko može da vam nešto da u kulturi, ko može nešto da donese u obrazovanju i kriterijumi su vam drugačiji. Onog momenta kada dođete do nivoa golog preživljavanja, onda glasate za mesiju. Ima još jedna razlika. U malim mestima, i to objašnjava ove izbore, evidentno je za koga se glasa. U Beogradu se ne može širiti strah od posledica jer je teško ustanoviti ko je za koga glasao, dok u jednom malom mestu gde se sve zna, stići će ih sankcije centralne vlasti.

Da li je naše društvo postiglo konsenzus oko toga da treba ići ka EU, da treba sprovesti Briselski sporazum, jer su sada u parlamentu samo stranke koje imaju baš te ciljeve?

Ovo društvo Kosovo apsolutno ne zanima. Možda neke političke stranke to nisu shvatile, ali građani Srbije znaju da je na Jarinju granica. Ko god da je probao da je pređe zna da je prelazio granicu kako god se ona zvala. Tu realnost su građani Srbije prihvatili kao elementarnu nepogodu, a nisam sigurna šta su uopšte očekivanja od Evropske unije. To je prihvaćeno kao neminovnost, svi su oko nas u EU, Srbija ne može biti izolovano ostrvo i tu nema spora.

Gde vidite razlike, gde vidite prostor za debatu, i u parlamentu ali i u javnosti?

Najvažniji zadatak ove zemlje, važniji od ekonomskih reformi, jeste da se utvrde institucije. Nema te ekonomske politike koja bi mogla da donese nešto ovoj zemlji ako nema čvrstih institucija na kojima će se ta i bilo koja druga politika zasnivati. Mi moramo da napravimo ozbiljno pravosuđe, ozbiljne službe bezbednosti, da prestane da se preko štampe najavljuje ko će biti uhapšen, da se formira ozbiljna komisija koja bi napravila pristojan ustav ove zemlje. To ne može da bude delo jedne stranke i opozicija bi mogla da natera vladajuću stranku da na tome radi. Narod veruje da bi, ako Vučić uhapsi sve tajkune, odjedanput svi imali šta da jedu. To nije tačno. Da bi svi imali šta da jedu mora da se vodi jedna normalna razvojna ekonomska politika i to se parama tajkuna ne može namiriti. Plašim se da ćemo mi na kraju nekima od ovih tajkuna plaćati nadoknadu za dane provedene u zatvoru, osim ako pravosuđe ne prekrši čak i važeće zakone i ne osudi ih na kazne bez pravih pravnih argumenata. Da je sadašnja opozicija napravila institucije, mi danas ne bismo imali ovakve rezultate glasanja jer populizam ne bi mogao da se primi na način na koji se primio.

To je bila ključna kritika Vučića u poslednjih godinu i po dana, da ne jača institucije. Da li mislite da je ta kritika doprla do njega i da će sada to raditi?

Iz njegovog ponašanja se to do sada nije videlo. Onog momenta kada jedan čovek zaboravi da postoje spasilačke službe u ovoj zemlji, da postoje ljudi koji su trenirani da spasavaju zavejane i poveruje da je on taj koji to treba da radi umesto službi za spasavanje - kako vi očekujete da taj čovek uopšte ima osećaj šta je institucija, šta je profesija, šta je služba koja treba da radi svoj posao. U svemu što je Aleksandar Vučić do sada pokazao on nema ni svest o tome da postoje institucije. On ima svest o tome samo da postoji on.

Hoće li put ka EU i pregovori koji su u toku i tiču se upravo institucija na neki način pomoći da se njihova izgradnja ubrza i sprovede?

Nisam sigurna. Do god se ne zatvori priča sa Kosovom, dok se ne uredi Južni tok i sve što ima da se uređuje, Evropa se neće baviti našim institucijama. Ne znam zašto se stalno zaboravlja da je 1996. godine posle četiri meseca našeg hodanja, nama i našim liderima saopšteno da je Milošević garant mira na Balkanu jer je to bilo posle Dejtona i da moramo da ga ostavimo na miru. I mi smo ušli u kuće. Kada smo, 2009. imali reformu pravosuđa, poverenik za informacije, zaštitnik građana i neke NVO su se obraćale EU pokušavajući da spasu zemlju od te nakaradne reforme. A tek kada se vlast promenila, iz Evrope je stiglo da nam reforma ne valja, sve dotle su svi ćutali. Dakle, neće se oni baviti našim ključnim unutrašnjim pitanjima. Neće se baviti našom korupcijom. Verica Barać je umrla, a tek onda se Evropska komisija setila da postoji neki izveštaj koji je ona ipak za života napisala. Da je neko hteo da se time bavi, uzeo bi je u zaštitu i od vlasti Borisa Tadića. A nije, jer tog momenta to nije bilo bitno, trebalo je isporučiti haške optuženike, trebalo je otvoriti pregovore sa Kosovom. Sve drugo nije bilo važno. Dotle dok mi izvršavamo neke druge stvari koje jesu važne i za nas ali su njima prioritetno pitanje, biće spremni i da vlasti koja to radi progledaju kroz prste. I to je naša nesreća.

Pričali smo o vlasti i opoziciji, ali gde je kritička javnost? Ima li je uopšte?

Nažalost ima je sve manje a potrebnija je nego ikada baš zato što imamo oslabljenu opoziciju. Ali ta kritička javnost mora da postane objektivno a ne navijački kritična, mora da prestane da se deli na naše i njihove. Mi sada imamo jedan nestvarni, nerazumni oportunizam, to nije čak ni autocenzura već je još gore. LJudi se ustručavaju, ne žele da govore, ne žele da se zameraju. Šta god da kažete protiv Aleksandra Vučića, vi ste od njega osuđeni kao plaćenik tajkuna, govorite protiv volje 25 odsto stanovništva koliko je od ukupnog broja birača glasalo za njega, što nije malo, i osećate se u tome jako usamljeno. A ne znate ni na koji način da govorite. Kako kritikovati nekog budućeg ministra zaštite životne sredine koga će postaviti Aleksandar Vučić, a ćutali ste kad je ortoped bio ministar. Kako kritikovati partijsko zapošljavanje a niste kritikovali pre, jer su naši zapošljavali. Morate da povratite kredibilitet za kritiku. A to se ne može povratiti dok se ljudi koji su je zaslužili ne sklone. Svi ti lideri i bivši ministri treba da odu i ustupe mesto drugim ljudima koji sigurno postoje u njihovim strankama. Ako u Srbiji nema nikog drugog osim tih desetak ljudi koji godinama vode te stranke, onda je sve svejedno, jer tada za Srbiju i nema nikakve nade.