Prestiž loše investicije

Svetski dan poezije, 21. mart, ove će godine u Beogradu i Novom Sadu biti obeležen pod sloganom Mi (ni)smo vaša deca. Mada su organizatori njime prevashodno želeli da pokrenu polemiku o odnosima starih koski i mladih lavova pesništva, iz njega se lako izvlače i druga pitanja. Ako na ulici presretnete deset slučajnih prolaznika reprezentativnog uzorka, različite dobi, raznovrsnih profesija i sličnog, i navedete ih na razgovor o književnosti što je zadatak neizvesnog ishoda, poput pisanja nije nimalo izvesno da ćete i od jednog čuti jednostavno da, čitam poeziju. Društvo, dakle, ovu svoju decu mahom zanemaruje, pa je sasvim umesno da ga poete bar na rođendan podsete da jesu njegova deca (bez zagrade), a ako ni to ne pomogne, da se roditelja odreknu (sa zagradom).

Deci pored pažnje treba i hrane, a u razgovoru sa učesnicima ovogodišnje beogradsko-novosadske proslave, brzo se zaključuje da im trpeza nije baš bogata ni u bogatijim zemljama. Nemačka književnica Monika Rink kaže za NIN da većinu izdavača poezija ne zanima, to jest da su zainteresovane samo male izdavačke kuće, što znači i mala sredstva.

U Rusiji nije teško izdati zbirku pesama, ali je tiraž obično mali, kao i publika. Imamo poetsku zajednicu, ali nju uglavnom čine ljudi koji i sami nešto pišu, pa čovek stiče utisak da izdaje samo za braću pesnike i kritičare, dodaje ruski pesnik i romanopisac Aleksej Makušinski.
Ništa utešnije ne može se čuti ni od milanskog pesnika Umberta Fjorija, kome je predavanje filozofije u školi verovatno prevashodni izvor prihoda. Fjori veli da u njegovoj zemlji kultura već decenijama gubi prestiž, i da Italija poeziju posmatra kao lošu investiciju.
Treba li onda stvarno nekoga pitati kako izgleda objavljivati poeziju na domaćem terenu?

U Panoniji nije teško objaviti zbirku pesama, čak to nije ni previše skupo, nekoliko stotina evra i evo knjižice stihova. Samo je pitanje čemu to, ko će to da čita, osim nekolicine prijatelja ili rođaka. Naravno, izdavačke kuće nisu zainteresovane, ali šta će vam izdavačka kuća koja ne može da proda nijedan primerak vaše knjige. U najširoj publici postoji prezir, čak i odvratnost prema poeziji. Imati emocije, osim trijumfal(u)stičkih, u ovom mačističkom agoničkom svetu sramotno je. Osetiti ranjivost, slabost, nedopustivo je, a i dosadno. Ali kada se o tome peva u Folk paradi, onda to prolazi i prihvatljivo je, pošto je medijski upakovano, kondomski posredovano. Jedan mačo momak najviše se plaši da se susretne sa svojim emocijama u samoći, sa knjigom u ruci, da se susretne sa svojom lirskom, dakle, ženskom, prirodom. Sa devojkama je isti slučaj, savremena devojka je vrlo slična savremenom mladiću, gotovo da nema razlike, objašnjava Slobodan Tišma, dobitnik NIN-ove nagrade.

Nije osobito čudo što neke sagovornike NIN-a samo poštovanje prema Šeliju sprečava da kažu da je veliki romantičar lupetao kada je pesnike nazvao nepriznatim zakonodavcima sveta.
Drago mi je da je u većini zemalja zakonodavstvo demokratska procedura, a ne domen pesnika. Vidite u knjizi Despoti pišu poeziju eseje o pesnicima poput Musolinija, Staljina, Karadžića, Sadama Huseina Bilo bi neobično glupo reći: Oh, ja pišem o ljubavi, i vidite ljudi se zaljubljuju. Ja pišem o smrti i ljudi umiru. To se jednostavno događa istovremeno. Da, znamo: izum romantične ljubavi u 19. veku, itd. Ali ako bi svaki pesnik na svetu prestao da piše, ljudi bi i dalje i umirali i zaljubljivali se, smatra Monika Rink.
I Makušinski sumnja da je Šelijeva opaska ikada bila tačna.

Vizija pesnika kao zakonodavca, proroka i tako dalje veoma je romantična. Od tada je poezija postala mnogo trezvenija. Treba samo da pišeš najbolje što možeš. Nije zbilja potrebno da se opterećuješ bombastičnostima poput, svetskog zakonodavstva.
Ipak, neki se gosti Beograda i Novog Sada trude da Šelija podupru, pre svega podsećajući na to da je jezik i dalje njihov domen. A mariborski pesnik Tibor Hrs Pandur, recimo, kaže da je možda jedina sloboda sloboda mog jezika, koji može slobodno da kaže nešto što ne bi smelo da se kaže.
Pesnik je uvek u sukobu sa zakonima i normama jezika u kojem se formirao, on želi da ih pervertira, želi da ih iznutra, iz samog jezika, igrajući se njima, iznova osmisli i da na taj način interveniše u političko. NJegove intervencije u jeziku su pesničke samo ako produkuju revolucionarne efekte u političko-ideološkom polju. Pesnik koji svojim jezikom ne proizvodi novu formu političke subjektivnosti, nije pesnik. On nije neki razbarušeni majmun koji luta svetom i ustanovljava nekakve metafizičke regulative, ne on odlučuje da učestvuje u realnim borbama u društvu u kom živi, smatra mladi beogradski (i mostarski) pesnik Vladimir Tabašević.

I Dejan Ilić iz Fabrike knjiga kaže da je posao pesnika i danas da govori ono što se nijednim drugim žanrom ne može reći, da ne bude pretenciozan, ali da bude pogled i uđe u korak sveta. Kada je već tako, uzimajući u obzir koliko toga ima da se kaže, pametnog ili ne svejedno, zanimljivo je i pitanje zašto poezija nije poput proze rodila popularno potomstvo, tipa Dena Brauna. Ili možda jeste?

Mi (ni)smo vaša deca

Svetski dan poezije će od 20. do 22. marta sarađujući obeležiti kulturni centri Beograda i Novog Sada, Biblioteka grada Beograda, Gete institut, Francuski institut, Ustanova kulture Parobrod i drugi. Poeziji će pokušati da dodaju megafon javnim čitanjima, performansama, koncertima i predstavljanjem autora koji ukrštaju poeziju sa izvođačkim umetnostima, poput Umberta Fjorija, rokera i pisca libreta, i Monike Rink, koja stvara u radijskom formatu.