Arhiva

Ni štrajkovi ne smeju zaustaviti Vladu

Milan Ćulibrk | 20. septembar 2023 | 01:00
Ni štrajkovi ne smeju zaustaviti Vladu


Aleksandar Vlahović je pre više od decenije jedva izbegao linč kada je pokušao zaposlenima u kragujevačkoj Zastavi da objasni da država više ne može iz budžeta da pokriva sve njihove gubitke, da prekobrojni moraju da odu uz otpremninu i da se reforme ne smeju odlagati. Sa sličnim otporima, uveren je predsednik Saveza ekonomista Srbije i bivši ministar za privredu i privatizaciju u Đinđićevoj vladi, suočiće se i novi kabinet budućeg premijera Aleksandra Vučića.

Očekujem da će biti otpora, protesta i štrajkova, ali na to vlada ne treba da se obazire. Naravno da je potreban stalni dijalog sa sindikatima, a u budžetu se mora predvideti novac za tranzicioni fond iz koga će se isplaćivati otpremnine onima koji će ostati bez posla. Sindikati moraju da pokažu odgovornost, a ne samo da insistiraju na nečemu što se ne može ispuniti, kaže Vlahović i Vučiću i budućoj vladi savetuje da do kraja istraje na reformama.

Ako popuste i prevagne stani-kreni pristup, ako se otvore dileme da sve može i drugačije, da štednja i reforme javnog sektora nisu potrebne, bojim se da ćemo najviše za šest meseci udariti u zid, upozorava Vlahović, uz opasku da mu se, ipak, čini da postoji konsenzus da su strukturne reforme neophodne.

Šta su dometi i ograničenja ekspertske vlade?


Ključno ograničenje za svaku ekspertsku vladu je opasnost od odsustva političke podrške. Za razliku od Đinđićeve, ova vlada neće imati taj problem, jer SNS ima skoro dvotrećinsku većinu u parlamentu. U DOS-je bilo 18 stranaka, svaka je morala da se saglasi sa ključnim zakonima i to je značajno usporavalo reforme.

Da li je Srbija zrela za takvu vladu i hoće li Vučić moći sve eksperte da primi pod svoj kišobran i omogući im nesmetan rad?

Apsolutno, to je više nego dovoljno. Ujedno je i neophodno za sprovođenje najavljenog programa reformi.

Taj program, izgleda, Vučić piše sam. Je li tako radio i Đinđić ili ste svi zajedno u tome učestvovali?


I Đinđić je sam koncipirao ekspoze, ali je svako od ministara učestvovao, pogotovo za delove programa koji su bili iz njihovog resora. Teško je porediti vreme u kome je formirana vlada g. Đinđića sa ovim današnjim. Bez obzira na to što je i danas Srbija visoko zadužena, ima značajnu stopu nezaposlenosti, budžetski deficit, stanje u državi početkom 2000. je bilo daleko lošije.

Šta su argumenti za, a šta protiv ministara eksperata? Može li se izvući neka pouka iz slučaja Radulović?


U kriznim vremenima ekspertske vlade formirane su i u Grčkoj i Italiji...

Da, ali ovo je, ipak, Srbija?

Svejedno, nama je neophodna efikasna vlada, sastavljena od ljudi koji znaju posao i šta treba da se uradi. Dobro je što su u vladu pozvani ljudi koji imaju i akademsko znanje, ali i iskustvo u sprovođenju reformi.

U Vladi najveće otpore očekuju u javnim preduzećima. Je li tako bilo i u vaše vreme?

U Grupi Zastava je 2001. bilo formalno zaposleno 35.000 ljudi, od čega je 10.000 dolazilo na posao. Da to preduzeće tada nismo restrukturirali ne bi se kasnije započeo zajednički posao sa Fijatom. Te mere jesu bolne, ali alternativni put vodi u bankrot, a to znači daleko radikalnije rezanje troškova kasnije. U tom slučaju ne bi moglo da se izbegne ni smanjenje penzija, jer bi mere fiskalne konsolidacije tada manje zavisile od Vlade Srbije, a više bi ih diktirali spoljni poverioci.

Kada biste se kladili, da li biste novac uložili na to da će nova vlada sprovesti reforme ili da će pod pritiscima odustati?


Ne volim da se kladim, ali drugog puta i nema. Ako se odustane od reformi vrlo brzo će biti ugrožena spoljna likvidnost zemlje i suočićemo se sa krizom budžeta i javnog duga. Ako manjak u budžetu nastavi da raste, nećemo moći da nađemo novac za njegovo pokriće, jer će dalje zaduživanje na međunarodnom finansijskom tržištu biti sve teže, a ako se novac pozajmi od ovdašnjih banaka, za toliko će biti manje kredita privredi. Zato, ako ništa drugo, nužda će nas naterati na reforme, koje neće moći u celosti da budu završene za mandata ove vlade.

Jedna od ideja da se deo zaposlenih iz javnog prebaci u privatni sektor. Je li to realno s obzirom na to da su i mnoge velike privatne kompanije na rubu bankrota?

U poslednjih šest godina bez posla je ostalo približno 400.000 ljudi, uglavnom u privatnom sektoru i teško da on može da apsorbuje viškove iz javnog sektora. Uz to, budući razvoj ne bi ni trebalo da se oslanja na postojeću privrednu strukturu. Da je ona dobra i konkurentna ne bi ni postojala potreba za strukturnim reformama!

Kakva se poruka šalje budućim ministrima-ekspertima ako Zorana Mihajlović, potpredsednica najjače političke stranke dve godine ne uspeva da reorganizuje Srbijagas? Ko će njih da sluša?

Pretpostavka uspešnog funkcionisanja ekspertske vlade je politički konsenzus i jaka politička zaleđina. U ovom slučaju ministri-eksperti imaće političku podršku premijera, pod uslovom da to bude deo plana reformi, koji će predočiti u svom ekspozeu. Uz to se promenio i odnos snaga u parlamentu, čime su stvoreni preduslovi za restrukturiranje svih javnih preduzeća, uključujući i Srbijagas.

A kako u jeku najava oštrih reformi zvuči vest da je u RTB Bor dan pre izbora za stalno primljeno 500 novih radnika?

Verovatno toga ima, ne tako masovno, i u drugim javnim preduzećima i to je razlog više za njihovu hitnu reorganizaciju. Budući premijer je izgleda čvrsto rešen da se u tim preduzećima uvede red i zaslužuje podršku ne samo koalicionih partnera, već i sindikata, poslodavaca i stručne javnosti.

Šta mora da bude u reformskom paketu nove vlade, šta su tri ključna problema srpske ekonomije i kako ih rešiti?

Prvi potez mora biti hitna kratkoročna fiskalna konsolidacija. To traže i MMF i Fiskalni savet, jer do sada preduzete mere nisu obuzdale rast budžetskog deficita. Ako se on ne smanji teško ćemo pronaći jeftine realne izvore za njegovo finansiranje. Zato je potrebna dodatna štednja i ohrabruje najavljeno smanjenje plata u javnom sektoru, ali nisam siguran da će to biti dovoljno.

Šta onda?

Moraće da se nađu i drugi načini za uštede. Jedino ne bi bilo dobro da se štedi na kapitalnim investicijama. One su u kriznim vremenima katalizator ekonomske aktivnosti i koriste se kao instrument anticiklične ekonomske politike. To posebno važi za našu privredu koja je u permanentnoj stagnaciji ili recesiji.

Ali već godinama su samo izdaci za kapitalne investicije manji od planiranih...

To je pogrešno, kao što je bila pogrešna i odluka da se 2008. povećaju dotacije iz budžeta za penzije. To je cena, koju je tada platila DS za koaliciju sa SPS-om i PUPS-om. Mora se štedeti na potrošnji, a ne na investicijama. Štednja podrazumeva i restrukturiranje, departizaciju i delimičnu privatizaciju velikih javnih i lokalnih javno-komunalnih preduzeća, čije se poslovanje bazira na subvencijama iz budžeta i garancijama za kredite, koje na kraju vraćaju poreski obveznici. Tu su moguće najveće uštede - umesto da dobijaju subvencije, te firme mogu da pune budžet. Za početak bio bih prezadovoljan da se ta preduzeća profesionalizuju i počnu da, umesto gubitaka, prave profit. I za mene nema dileme, menadžere bih birao na međunarodnom tenderu.

Da, ali ko će se prijaviti za platu od 1.000 evra?

To je populizam. Plata uspešnih menadžera mora da bude približno jednaka kao u sličnim preduzećima bilo gde u svetu, ako želimo da naša javna preduzeća prave profit a ne gubitke. Ovako, plata direktora od 1.000 evra nije nikakva ušteda. Nasuprot tome su ogromni gubici, koje, čast izuzecima, pravi većina javnih preduzeća zbog toga što se njima loše upravlja. Uz to, reformisana, efikasna javna preduzeća mogu najviše da doprinesu privrednom rastu, jer će njihov rast i razvoj povući za sobom i veliki broj malih i srednjih preduzeća. Ovako kako sada rade, doprinose samo rastu minusa u državnoj kasi. Važno je istaći da cene usluga i proizvoda javnih preduzeća ne mogu biti niže od troškova proizvodnje. Pri tome, budžetska socijalna politika treba da omogući subvencionisanje najsiromašnijeg dela stanovništva, onih koji ne mogu da plate punu ekonomsku cenu.



Koja bi od javnih preduzeća trebalo privatizovati?

Svih ovih godina država je pokazala da je jako loš vlasnik i još lošiji menadžer. Otuda je neophodna privatizacija svuda tamo gde ne postoji jasan nacionalni interes za trajni vlasnički ostanak države. Telekom bi trebalo privatizovati, jer na dugi rok ne može da izdrži konkurenciju. Niko, naravno, neće predložiti privatizaciju Elektromreže, ali bi deo proizvodnje EPS-a, koji je i u drugim zemljama u privatnim rukama, mogao da bude predmet javno-privatnog partnerstva. Država mora da odluči i šta će sa bankama u kojima je pretežni ili manjinski vlasnik. Pre šest godina predlagali smo da se sve državne banke objedine, konsoliduju i onda prodaju strateškom partneru. Ta prilika je propuštena, a u međuvremenu su neke od tih banaka bankrotirale. DŽaba štednja na platama, eventualno i penzijama ako se značajno veći novac troši na sanaciju propalih banaka, ili na permanentne dotacije neefikasnim javnim preduzećima. Onda ni takva štednja nema smisla.

Izgleda da je već doneta odluka o smanjenju plata i broja zaposlenih u javnom sektoru. Hoće li to biti dovoljno ili će morati da se smanje i penzije, što Vučić bar za sada odbija kao opciju?

Trećina budžetskih prihoda odlazi Fondu PIO i smanjenjem penzija bi se teoretski moglo najviše uštedeti, ali bi se ugrozio standard penzionera. To sada nije neophodno, jer već dve godine penzije rastu sporije od plata i cena. Za njihovu isplatu odlazi 12,5 odsto BDP-a i neophodno je krenuti u reformu, postepeno povećati starosnu granicu, uvesti penale za prevremeno penzionisanje i stimulacije za one koji hoće da rade i nakon što ispune uslove za penziju, a trebalo bi videti da li je moguće da se poveća kapital Fonda PIO, da on sam stvara prihode, a ne da funkcioniše kao protočni bojler. Ako se uradi sve to i još poveća zaposlenost, čemu bi trebalo da doprinesu reformski zakoni i unapređeni privredni ambijent, automatski bi pao i udeo penzija u BDP-u. Paralelno bi trebalo povećati podsticaje za privatno, dopunsko penziono osiguranje.

Hoće li novi zakon o radu, kao što neki strahuju, olakšati otpuštanja a ne zapošljavanje?

Pa nije cilj poslodavca da otpušta, već da zadrži dobre radnike. Ogromna je greška što je za vreme vlade Vojislava Koštunice promenjen moderni zakon o radu iz 2001.

Zar to nije urađeno na zahtev SPS, koji je u to vreme podržavao manjinsku vladu DSS-a. Zašto bi SPS sada pristao na moderan zakon o radu?


Ne verujem da će bilo koja stranka, bila u vladi ili ne, biti protiv nečega što je korisno za Srbiju. To na kratak rok može da donese političke poene, ali na dugi rok oni bi time učinili medveđu uslugu svim građanima. Konačno, SNS ima 158 poslanika i uticaj drugih stranaka ne može da bude veliki kao 2004.

Kako je biti bivši ministar privatizacije u zemlji u kojoj se kao razlog za sve nedaće navodi pljačkaška privatizacija?

Ako ostavimo populizam po strani, za Svetsku banku je naš model bio bolji od svih primenjenih u drugim zemljama istočne Evrope, a dokaz je što ga sada primenjuje Belorusija, koja je poslednja krenula u ovaj proces. U Srbiji, osim privatizacije nije dosledno sproveden niti jedan reformski proces, pa je sve loše što se desilo pripisano privatizaciji. To ne znači da nije bilo nesolidnih kupaca. Međutim da je 2004. nastavljena započeta strukturna reforma, i da je taj posao uspešno završen do 2008, u periodu kada smo imali enormne prihode od privatizacije, danas bismo imali konkurentnu privrednu strukturu i znatno viši životni standard. Te reforme ni izbliza ne bi bile bolne kao što će biti sada. Deset godina ništa nije urađeno da se popravi ambijent za poslovanje, zakoni su još komplikovaniji i ne podstiču, već sputavaju razvoj preduzetništva i malih i srednjih preduzeća. Sa druge strane, nerealno je bilo očekivati da će sva tada postojeća preduzeća moći da nastave da rade kao do devedesetih, jer su mnoga bila u strateškoj krizi, bez tržišta. Konačno, ako se pogleda spisak 24 sporne privatizacije samo jedna je obavljena po Zakonu iz 2001. i za vreme Đinđićeve vlade.