Arhiva

Nepismeni sa diplomom

Sandra Petrušić | 20. septembar 2023 | 01:00
Nepismeni sa diplomom


Kada je pre nekoliko godina Ministarstvo prosvete odlučilo da formira ogledna odeljenja u srednjim stručnim školama ideja je bila da đaci steknu onoliko znanja i veštine koliko zahtevaju poslodavci. Probano je, ustanovljeno je da valja i da je ovo pravi trenutak da eksperiment postane naša stvarnost. Zbog toga će od septembra obrazovne vlasti otpočeti sa školovanjem dece kojoj neće biti potrebno opšte obrazovanje, koja neće učiti istoriju (verovatno se poslodavcima ne sviđa kada zaposleni imaju predstavu o uspešnim radničkim pokretima i borbama za humano radno vreme) i koji će biti osposobljeni samo i jedino za struku kojom će se baviti.

Sve to bi nekako bilo logično i prihvatljivo u kontekstu novih najavljenih ekonomskih mera, ali je jedan segment ostao nerazjašnjen zašto je u okviru intelektualnog onepismenjavanja doneta odluka da ono bude podržano i jezičkim onepismenjavanjem i to kroz ideju da se broj časova srpskog jezika svede na dva nedeljno i time izjednači sa brojem časova stranog jezika. Ako je neko bio susretljiv u neoliberalnim merama propraćenim velikim udvaranjem poslodavcima, to su bili Hrtvatska i Slovenija, pa su ipak u srednjim školama zadržale po četiri časa maternjeg jezika. Procenjeno je da medicinska sestra možda ne bi trebalo da zna da se tamo neka Roza Luksemburg borila za prava radnika, ali da je i te kako potrebno da napiše izveštaj nakon pregleda pacijenta.

Medicinska sestra u Srbiji to neće znati, bar tako tvrdi Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, i objašnjava: Ova tendencija predstavlja grubo narušavanje osnovnih postavki našeg obrazovnog sistema na svim nivoima jer za svoju osnovnu posledicu ima enormno i poslednjih nekoliko godina evidentno prisutno opadanje osnovne pismenosti i čitalačke kulture kako u školskoj populaciji, tako i u onoj populaciji građana koji su prošli kroz takav sistem obrazovanja u kojem se srpskom jeziku i književnosti smanjuje fond časova bez promišljanja negativnih posledica do kojih to smanjenje dovodi. Osnovna pismenost i čitalačka kultura nisu tek i samo veštine koje treba savladati u obrazovnom smislu, već su preduslov ličnog i profesionalnog razvijanja svakog pojedinca i to kako njegovih operativnih mogućnosti, tako i njegovih saznajnih i psiholoških potencijala.

Da je pismenost sastavni deo operativnih mogućnosti imali smo priliku da vidimo na svakom PISA testiranju, jer su naši učenici zbog funkcionalne nepismenosti (oko 40 odsto) pokazali katastrofalne rezultate. Jednostavno, nisu umeli ni da pročitaju ni da razumeju nepoznati tekst, a ponajmanje da povežu činjenice iz njega. Ali, problem se ne završava tu jer je funkcionalna nepismenost samo jedan od segmenata opšte nepismenosti sa kojom se poslednjih godina dramatično suočavamo i koja se ogleda u činjenici da srpski tinejdžeri u svakodnevnom govoru koriste stotinak reči. Koliko je to malo možemo videti na primeru istraživanja koje je svojevremeno urađeno u SAD kada je ustanovljeno da ljudi koji žive u getima ne koriste više od 300 reči dnevno, zbog čega je američka administracija momentalno pristupila reformi obrazovnog sistema.

Kada je Jelena Stevanović sa Instituta za pedagoška istraživanja 2010. uradila slično istraživanje kod nas i došla do podatka da se koristi samo 100 reči, za NIN je rekla: Interesantno je da je 80 posto osnovaca pokazalo nepoznavanje gramatike i pravopisa, što je alarmantan podatak. Čak 75 odsto učenika osmog razreda ne ume pravilno da upotrebi većinu osnovnih znakova interpunkcije, a nešto više od 80 procenata greši prilikom formulacije rečenice, što je nešto što bi moralo da bude savladano kroz svakodnevni govor. Koriste tri tačke jer ne umeju da završe rečenicu i znake sa mobilnih telefona. Ne sumnjam da nastavnici koji rade sa njima znaju da je situacija toliko pogoršana, ali možda ne mogu drugačije zbog nastavnog plana i programa koji bi zaista trebalo promeniti.

Pa, programi i planovi nisu menjani, ali je data mogućnost da razni izdavači ponude svoje udžbenike u nadi da će se naći neki koji su zanimljivi i prihvatljivi učenicima. Bar je tako bilo najavljeno. Umesto toga smo u praksi dobili nepreglednu građu za učenje napamet koja ne dovodi ni do znanja materije na koju se odnosi, a pogotovu ne do jezičke osposobljenosti. Recimo: Životna forma je sistem adaptacija, ekološka niša je zbir ekoloških valenci, a ekološka valenca je opseg variranja ekoloških faktora. A ako je ovu besmislenu definiciju teško da nabubaju sedmacima, kako je tek trećacima da u cugu izgovore: Humus je organski sastojak zemljišta koji nastaje raspadanjem ostataka izumrlih biljnih i životinjskih ostataka pri ograničenom prisustvu vazduha u zemljištu.

Nakon takvog plana i programa ne bi trebalo da nas čudi što su naša deca u susretu sa vršnjacima iz drugih zemalja pokazala obeshrabrenost svakim tekstom koji je duži od pola strane, strah od sadržaja koji nisu narativni i potpuno odsustvo ideje kada se od njih očekuje da vrednuju tekst ili objasne nameru autora. Programi puni faktografije, recepata i neproverljivih objašnjenja, zastarela lektira (Smrt Smajil-age Čengića i Jama Ivana Gorana Kovačića su bili neprivlačni i pre 50 godina) i potpuno odsustvo ideje da se svet okrenuo tumbe, ali da mi i dalje učimo kao pre pola veka, doveli su do te katastrofalne nepismenosti, koja nam je već godinama realnost. Na to ukazuje i Društvo za srpski jezik i književnost Srbije: Umesto da se preobimni i zastareli nastavni planovi i programi dovedu u neposrednu i funkcionalnu srazmeru za profilisanim standardima za kraj osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja i prate osnovne ishode nastavnog i obrazovnog procesa, smanjuje se broj časova.

NJihov predlog je da se umesto toga broj časova poveća, što bi možda bilo rešenje, ali se onda opet otvara pitanje preopterećenosti učenika koji osim pismenosti moraju da savladaju i sve ono što poslodavac od njih traži. A broj časova srpskog jezika nije mali, niti je menjan od vremana kada smo bili pismeni do danas. Zbog toga bi bilo daleko logičnije da se rešenje problema potraži u reformi zastarelih programa, a ne ni u povećanju ni u smanjenju časova srpskog jezika.

To je, izgleda, rešenje koje u ovom trenutku baš i nije u opticaju. Nakon negativne reakcije Društva za srpski jezik i Matice srpske, oglasio se i ministar prosvete u tehničkoj vladi prof. dr Tomislav Jovanović rečima da odluka o smanjenju baš i nije dobra i da se slaže da bi bilo bolje povećati fond časova jer je srpski jezik važan za očuvanje ličnog i nacionalnog identiteta.
A kada se jednom odmaknemo od nacije i shvatimo da je pismenost kulturološka a ne patriotska kategorija, možda ćemo i dobiti nove programe.