Arhiva

Bezlični ugovor s Bogom

Miroljub Stojanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Bezlični ugovor s Bogom


Da najjevtinije poruke ljubavi mogu skupo da koštaju, pokazuje Noje, najnoviji film Darena Aranovskog.
Prazan, lažan, demagoški ultimatum kolektivnom nemaru prema unakaženoj planeti, rezultira daleko najgorim filmom proleća.
Osim što bi (u ogromnoj konkurenciji!) poneo laskavi epitet najkonfuznijeg filma godine, Noje je pritom duboko iritantan svojom žanrovskom proizvoljnošću te trivijalizacijom svih onih sadržaja koji njegovu hipotetičku epiku svode na futurističke projekcije legendi.

Noje je veoma nedosledan film! On povremeno funkcioniše kao epski spektakl a povremeno kao intimistička drama. Ogroman problem ovog filma je što je porodična drama superponirana biblijskoj temi potopa. Ispada da epska ishodišta, kako ih Aranovski shvata, proizlaze iz onoga što bi Bodler nazvao konfliktom labavih okolnosti. Brojne prekretnice u filmu kao i njegove lažne nepredvidivosti samo su najproizvoljnije implementiranje narativnih umetaka, više zarad narativnih alibija no zarad stvarnih potreba. Prikazujući Nojea kao prvog fundamentalistu, ostrašćenog božjeg zastupnika čiji ugovor s Bogom vodi ka jednoj vrsti prilično bezličnog filma okrutnosti, Aranovski propušta retku priliku da produbi i aktualizuje jednu teološku kontroverzu koja je danas akutna privilegija mnogih ostrašćenih ideologija.

Na drugoj strani, evidentni su njegovi problemi na motivacionom, simboličkom i psihološkom planu. Dok mu film trpi od najokorelijih simboličkih stereotipa, motivacione ravni filma se rastaču u jedinstvenom klišeiziranom obrascu: u svakoj konfliktnoj situaciji, svim njegovim likovima bez izuzetka, jednostavno nešto sine ili ih odjednom preplavi neka transformativna ideja, posle koje su oni korenito izmenjena bića.

Noje čak nije ni superspektakl, jer statika a ne dinamika postaje njegov označitelj. Tamo gde se stiču svi elementi da se ova velika tema promišlja slikom, sledi prekomerna dijalogizacija i teatralizacija koja, pritom, počiva na posve pogrešno postavljenim osnovama.
Problem filma Noje nije u tome što je iziritirao puriste i petrificirane čuvare zaveštanja, no što je predaju učinio manje legendom no što ona jeste.

Moguće je da bi priča o potopu sa svim njenim konsekvencama izgledala ovako da ju je osmislio Tenesi Vilijems. Dekonstrukcija velikih tema pokazala se upravo na primeru ovog filma mnogo složenijim i zahtevnijim zadatkom no što mu je Daren Aranovski udovoljio. Ukoliko ne verujete, upitajte ljubitelje životinja šta oni o filmu misle.