Tragovi života u blatu

Jedanaest i po sati bilo je dovoljno da se sruši decenijama građen život petočlane porodice Matić iz krupanjskog naselja Kržava. Da je glava porodice, Dragan, bio raspikuća, da je bio kockar, da je bio mahnit, a ne domaćin koga ceo kraj hvali, opet ne bi rasturio dom tako kompletno kao što mu ga je razorio pitomi potok u kome, kažu meštani, leti ne možeš ni noge da opereš.
Stara kuća je pala u pola šest ujutru; pa zgrada ispred nje; pa štala, pa sve drugo, i na kraju, u pet po podne, nova kuća.
Krupanj i njegove reke i potoci do pre dve su nedelje uglavnom imali korektne komšijske odnose. Bogoštica, Kržava, Likodra i Zmajevac čija imena treba upamtiti kako ne bismo svu majsku krivicu svalili na Savu, Morave i Kolubaru jesu plavile, ali ovako crnile nisu nikada, o čemu svedoči i lepo ime ulice u centru varoši.

Nekada je bilo lepo, a sada je užasno ironično ime ulice u centru varoši.
U blatu nekadašnje bašte porodice Nedeljković u Ulici Dobri potok zalepljene su dečje drangulije, fudbalska lopta i šareni kiper, kamiončić poput onih koji pokušavaju Krupnju da povrate pređašnji izgled.
Reka ide ulicom, nemaš više šta da braniš. Nosi ceo zamrzivač sa sladoledom, pa kombi..., priča Gordana Nedeljković u kakvu se beštiju pretvorio njihov dobri potok.

Nedeljkovići sebe smatraju srećkovićima. Jeste da više nemaju baštu, a doskora su imali i bazen u dnevnoj sobi, ali ovih se dana pogled saučešća u krupanjskim kafanama ne dobija ni za šta manje od srušenog zida, jer u naselju Žarkovača, u Ulici Narodnog oslobođenja, nekretnine izgledaju kao da se narodno oslobođenje završilo malopre. Jedna je kuća iščupana iz temelja, smrskanog levog krila, podignuta, bačena i razbijena rukom kakvog zlog diva. NJena komšinica nema prednji zid, nema lice, liči na mrtvog vojnika koga je raznela granata. Ulazimo u napuštenu dvospratnicu podlokanog temelja, nagnutu nad zemljom kao da želi da se napije kužno-smeđe vode koja protiče pred njom. Penjemo se iskošeni, odupirući se o zidove, kao na nasukanom brodu. Po podu sprata rasulo se cveće iz razbijene saksije, a sprat pominjemo prvi jer je u ovako nakrivo zasađenoj kući lakše stići do njega nego do prizemlja. U prizemne sobe morali smo ući kroz prozor. NJihov je pod grudva blata, komada temelja, porazbijane drvenarije i mrtvih tragova života, neprepoznatljive bele tehnike, odbojkaške lopte, konzerve piva. Jugo na koji smo nabasali probijajući se ka drugom redu kuća trenutno vredi koliko i ta limenka. Zatrpan je blatom i bolje ne razmišljati čime još sve do prozora, koji su nam u nivou čizama jer je tlo promenilo profil kako bi potvrdila nadmoć, priroda je ovde pljuskom pokrenula i klizište.

Pošto je oko juga živo blato, najlakši put vodi preko njegove haube i krova, no foto-reporter Nebojša apeluje da ne činimo još veću štetu. U živom blatu nalazimo još tragova potonulog života, pajalicu, hemijsku olovku, bocu jogurta, kutiju slanih krekera, parče papira sa nacrtanim srcem i imenom Marija Grbić. Nismo pitali Žarkovačane boje li se lopova jer u srušenim domovima ni nema šta da se ukrade, a i da ima, meštani bi manje strahovali od nezvanih gostiju nego od nezvanog drveća. Stabla su nekima već provalila u sobe, između kuća ima survane zemlje, granja, debala do sprata, a nad ulicom se nadvija brdo bukove šume, aktivno klizište koje smo pomenuli.



Priroda je pokazala svu svoju surovost, pored lepote, kaže učiteljica Vera Tanasić.
Žarkovačani i dalje vole svoj kraj, i Vera, nabrajajući krupanjske vode naglašava da najviše voli Zmajevac, iako je najopasnija. Time je tragičnost sledećih citata veća.
Nema ovde života, ovo je kraj svega, kaže Verin suprug.
Nek su deca živa i zdrava, a ovde nema života više, dodaje Milenija Pajić.
Ovo je gotovo, ko bi smeo ovde da ostane? Ja ću prva da gledam kroz prozor čim bude počela kiša, zaključuje Vera.

A u Krupnju, ionako, Vera kao učiteljica to najbolje zna, nestaju ljudi. Svake četiri godine jedno odeljenje manje, kaže. Razlog više da Marija Grujičić (28) ne može da zadrži suze. Pričajući o drugima, ne o sebi.
Kod nas jeste bio mulj 40 santima, ali nema veze za nas, to ćemo mi očistiti. Nema veze, ostao je bar krov, ja ću da živim na spratu, ali šta će oni?..
Oni upravo ulaze u kadar. Radivoj (58), Verica (53) i Slađana (29), Milanovići, žitelji pokojnog doma bez lica, koji je pobesnela voda razgolitila, javno mu izložila intimu i hirovito porazbijala sve u njemu ostavivši u prizemlju čitavo samo ogledalo u kupatilu, valjda da bi ljudi mogli dobro da vide svoj jad. Nekada su samo na spratu imali tri sobe, a sada dele sobu sa tri kreveta u prihvatilištu.



Izvela sam ćerku, vratila se, pokušala da spasem kuću. Voda je bila sa obe strane do butina. Kontaktirala sam muža i znala sam reći samo - još imaš dete, priča Verica.
Radivoj je u najgoroj noći Žarkovače bio odsečen od porodice, objašnjava rođak Milanovića.
Otac je bio odsečen od njih, u selu. Pošao je autom, pa se zaglavio, reka ga htela odneti. Slađana me je probudila u četiri sata da joj dođem u pomoć, jedva sam je dovezao. Sve što sam znao bilo je - ako mi ode glava, neka ode; kad je njihov život ugrožen, nek bude i moj. Bujica je nosila sve ispred sebe, pustoš prava, sve se rušilo, nikakve pomoći nije bilo, narod se snalazio kako je ko znao i umeo..., priseća se Đuro Grujičić.
Verica je uspela da iznese samo dokumenta i novčanik.
Sve stvari otišle, samo ovo odelo na meni...

Mislite da ne može gore? Uvek može. U ovom kadru nema Slaviše Milanovića, Radivojevog i Veričinog sina, Slađaninog brata, 24 godine starog kada se pre četiri godine utopio u reci. Porodica je čuvala sve njegove stvari. I njih je odnela bujica, sve osim slike sa zida.
Verica je tek sada zaplakala.
A mi smo se tek zaputili tamo gde je zaista bilo najgore.
Usput, u nekada asfaltiranoj Ulici Vuka Karadžića, koja sada najviše liči na površinski kop, srećemo Dragana.
Kao cunami, a vidi kakva je to rečica.

Iako mu je rodni okoliš nestao i kuća mu je, kaže, kao štala, čovek nam nudi i kafu i sok i ručak, a to je tek uvod u bizarnu trokilometarsku idilu na putu ka zaseocima Kržava, Troskva, Miladinovići. Lipe i jele, kesteni i orasi zelene krajolik, a od cvrkuta ptica treperi svež vazduh. Kada skrenemo pogled sa razrovanog puta, na tren ili dva zaboravimo kojim smo povodom pošli u šetnju, sve dok opet ne vidimo slomljeno stablo. Stotinama njih presudio je odron. Ta reč zvukom najavljuje kakav joj je horor sadržina, a vizuelno objašnjenje pruža smrskana veš-mašina pod iščupanom bukvom, dokaz paradoksa da je priroda nekada jača od čoveka i prirode zajedno. U pomenutim zaseocima u većini se kuća može čuti nas troje nismo zaposleni ili nas četvoro ne radimo nigde.
Naravno da je baš tu priroda raspalila punom snagom.
I da im je prvi kontakt sa spoljnim svetom bio poštar, treći dan po kataklizmi.



Kanalizacija mi je zapušena, nemam gde u ve-ce, pokušavam da napravim svetla da istovare, kažu da će doći noćas neka pomoć, a najveća pomoć bi bila da zaposle mene i sina, ništa više mi ne treba. Niko da dođe i kaže šta i kako. Najgore je što su krenula klizišta, ne znamo da li će da nas poklopi kao u Azerbejdžanu... Ništa, ni u šta ne verujem više, priča Radojko Vasiljević iz zaseoka Troskve, električar, nakon svake rečenice ponavljajući da i njemu i porodici treba posao, a ne pomoć.
Radojko je mislio na Avganistan, ne na Azerbejdžan, mada je taj svet savršeno nebitan, jer je njegov svet svakako otišao bestraga. Radojkova majka, Selena (73), takođe ne veruje u pomoć. Kako joj uspeva da u ovom čemeru bude duhovita, nemamo pojma, tek duhovita je u najboljem lakonskom stilu.
Biće čizama za prodaju na pijaci.

Da, ima već i toga. Čuje se po Krupnju da ima, recimo, majki koje uzimaju pelene iz humanitarnih pošiljki bez obzira na to što su im sinovi ne samo prerasli pelene, već su dorasli da pelenama povijaju svoje sinove. Kad-tad će se pojaviti na tezgama. No, ta je koristoljubivost najmanja briga na obodima Krupnja. Rekosmo da smo stigli gde je najgore, a još nismo dali nikakav opis. Uglavnom zbog toga što nema šta da se opiše.
Ono je ostalo od domaćinstva Matića. Ovde je bila jedna kuća, ovde druga, ovde štala. Gledao sam kako kuća pada, nisam mogao ništa, pokazuje Radojko.
Pokazuje ni na šta. Na ništa. Nema ni pokojnog zida, ni pokojnog krova, ni pokojne stoke i živine, ni pokojnih uspomena Dragana i Snežane Matić, njihovih sinova, četvrtaka Petra i petaka Aleksandra, i Draganove majke Milene; ima samo građevinskog materijala od kog više ništa ne može da se gradi.

Vidi, sine, kako ruke drhte... Ne znam, sine, koliko godina imam, poludila sam, ne prestaje u neverici mehanički klimati glavom baka Koviljka Miladinović.
Baku Koviljku, osamdesetogodišnjakinju, više od toga nismo mogli razumeti, a htela je još da ispriča. Miladinovići su komšije Matića. Imaju sedmoro dece i nadničarska su porodica. I njima je sve otišlo u Avganistan. No i za njih su Matići simbol tragedije.
Plac od 40 ari, dve kuće, četiri pomoćna objekta, nemam pojma koliko ovaca, jagnjadi, kokošaka... Prošle godine smo imali sreće sa kupinama, ove je drugo obralo umesto nas, pokušava Dragan Matić (37) ponovo da pobroji šta mu je sve bujica zbrisala.
Poštenjačina kakav jeste, Dragan nas, dok pričamo sa Miladinovićima, gotovo juri da nas obavesti da nas laže i da mu je plastenik ostao čitav. Ne, ne znamo kako. Ćale mi je radio u Energoprojektu, radio je u Iraku, i novu kuću smo podigli po njihovom planu. Pala je za dvadeset minuta. Bager je pokušao da izvadi deo njenog temelja iz reke i podigao se, a voda ga je oborila.
Dragan je stolar i ima posao u Sremčici. Možda će uskoro Krupanj ostati i bez njega.
Poslednji bih otišao, ne bih iz sela nikad, ali sad hoću da pomerim porodicu, da sklonim decu što dalje odavde, da ne gledaju ovo svaki dan. Acin drug je našao jednu našu sliku, uspomenu u reci, doneo je Aci, a on kaže šta će mi, kad je sve drugo otišlo. Komšija ga je izvadio iz kuće kad je voda bila metar i po, a ja sam bio drugde, branio selo...



Kako i ne bi otišao, kada oko njega više nije njegovo selo? Potočić koji leti presuši sada je punopravna reka koja je pride i promenila tok. Gde je bila plodna zemlja, sada je pustolina; gde je bio put, sada je kamenjar.
Najveća sreća bi nam sada bila da bude što manje nesreće, da se na ovome završi. Ako je bude još, ko će svima pomoći?
Eh, da... Pomoć. Možda će i da stigne. Krah države značio bi i kraj Kržave. No ipak smo zagrlili i poljubili baku Koviljku, valjda bi joj od toga kraj priče mogao biti lakši makar na tren ili dva.
Jer sve ovo zaista izgleda kao kraj.