Gde je plan obnove?

Prva prepreka koju Srbija treba da preskoči je dokazni postupak da joj je pomoć zaista potrebna. Drugim rečima, niko nam neće verovati na časnu reč već će tražiti korektnu metodologiju obračuna štete i odgovarajuće dokaze. A nije sigurno da će Srbija to uspeti. O obnovi se mnogo priča, ali se još ne vidi jasna strategija Vlade. Čak, čini se da ona doprinosi konfuziji. NJeni predstavnici sugerišu da će država, na čelu sa Vladom, rešiti sve probleme i obnoviti Srbiju. U želji da se predstave u najboljem svetlu – kao sposobna ekipa koja ne beži od teških poslova – članovi Vlade, sa premijerom na čelu, čine sebi i obnovi Srbije lošu uslugu: šalju poruku narodu da se dezangažuje, da sačeka Vladu da im, zajedno sa donatorima, obezbedi krov nad glavom, obnovu poljoprivrede, posao sa zaradom i sve infrastrukturne i komunalne usluge (LJajić). Takav ambiciozan posao obnove svega Vlada niti može da obavi niti treba da preuzme na sebe. Kakva je naša država videli smo iz spore i nikad nezavršene obnove Mionice, Kraljeva i Trgovišta. Da sadašnja Vlada nije bolje organizovana od prethodnih jasno pokazuje razvoj događaja i povremeni haos tokom odbrane od poplava. Pored toga, Srbija je u daleko težoj finansijskoj situaciji nego pre nekoliko godina, pa će praznina u budžetu svakako zakočiti preambiciozne planove. Sasvim nerealno deluju i ideje o radnim akcijama. Niti je današnja omladina toliko podložna manipulaciji kao ondašnja, niti postoji politička snaga koja bi mogla da je mobiliše, kao nekada KP i SKOJ. Hajde, neka probe radi SNS pozove svoj podmladak na radnu akciju. Štaviše, radne akcije su i tada i danas mogle samo da obave najgrublje zemljane radove, što daleko brže i jeftinije mogu da izvedu rovokopač ili buldožer. Preterana obećanja zvaničnika mogu da otežaju obnovu, jer deo naroda može poverovati u to i čekati da država umesto njih obavi posao. Daleko je bolje da planovi budu realni, da građani znaju da sami moraju da zasuču rukave i reše svoje probleme. Neka država uradi ono što je njen posao najuže gledano: opravi republičke infrastrukturne sisteme kao što su putevi, mostovi, energetika, sanira i unapredi mrežu nasipa od novih poplava. Neka lokalna samouprava obnovi svoje komunalne sisteme, a najteže pogođeni gradovi uz pomoć Republike. Ukoliko država uspe u ovom zaslužiće čestitke, mada je senka sumnje u sposobnost neorganizovane države normalna. I neka puste građane i privredu da se sami pobrinu za svoje stambene i privredne objekte. Niko to ne može da uradi tako dobro kao sami vlasnici, a i država nema snage da odgovori tako velikom zadatku. Nije ona sveopšte osiguravajuće društvo. Najveći deo gubitka od poplava podneće privatni vlasnici, pa i obnova mora biti prvenstveno oslonjena na njihova sredstva. Olakšanje im može pružiti nekoliko izvora. Prvo, obaveze osiguravajućih kuća za naknadu štete po važećim ugovorima. Nažalost, Srbi se slabo osiguravaju verujući da neće baš njih da zadesi... Zatim, lepo bi bilo da donatori deo para usmere u ove privatne poslove. Na kraju, država bi mogla da pripomogne poreskim i kreditnim olakšicama. Na primer, da refundira PDV na građevinski materijal ili privremeno ublaži oporezivanje dohotka i dobiti. Poslednji predlog je privremeni moratorijum na plaćanje dugova pojedinaca i firmi sa poplavljenog područja, kako bi za neko vreme, dok ne stanu na noge, bili zaštićeni od potraživanja banaka i drugih poverilaca. Obnova je ozbiljan posao i tu parole ne pomažu. Treba načiniti ozbiljan program i obezbediti potrebna sredstva, pa ga zatim izvesti, ukoliko je moguće.