Drugo lice humanosti

Kada se poplava povuče, tek počinje drugi čin nevolja. Štetu treba popraviti, kužno ukloniti, a protiv ovog drugog nekada su bespomoćne i najbolje opremljene formacije za atomsku, biološku i hemijsku odbranu. ABHO jedinice mogu da spreče nove zaraze, ali ne mogu da izleče postojeće, pogotovo ako nije reč o bakterijskim, već o društvenim epidemijama poput diskriminacije.

Kada ljudi nisu jednaki u redovnim okolnostima, ne može se očekivati da će biti isti u vanrednim, što potvrđuje i srdit izveštaj zaštitnika građana od 28. maja. Suma sumarum, u njemu piše da grupa beogradskih Roma ugroženih poplavama 31 na broju, od čega dvanaestoro dece, a među njima i dve bebe nakon zajedničkog dejstva više od pola tuceta gradskih i državnih institucija, boravište i dalje ima u novobeogradskom atomskom skloništu, prostoriji dobroj za privremeni spas od trećeg svetskog rata, ali nizašta drugo.

Javna i blokovska skloništa... imaju specijalnu namenu za sklanjanje ljudi prvenstveno u ratnim uslovima. Ona ne poseduju uslove komfora, niti u potpunosti mogu da zadovolje higijenske uslove za duži boravak ljudi, a posebno dece i odojčadi. U skloništima nema dnevne svetlosti i prirodne ventilacije... Boravak u ovom objektu više od četiri dana može imati negativnih posledica po zdravlje odojčadi i dece koja su tu smeštena, tako je Vladan Skadrić, direktor JP Skloništa, opisao trenutni dom trideset jednog čoveka.
Četiri dana. U trenutku predaje ovog teksta u štampu, dvanaestoro dece pod zemljom je, sa generatorima umesto sunca i filterima umesto svežeg vazduha, već deset dana.

No, atomsko sklonište tek je jedna stanica priče koja je počela još 15. maja. Pljusak je tada poplavio barake neformalnih naselja u Novom Beogradu i Višnjici, na Vidikovcu i drugim krajevima Beograda. Naselja jesu nelegalna, ali mnogima koji u njima žive su i jedina, a u državi koja se izvanredno snašla u pomoć žiteljima prvi su morali da priteknu radnici Centra za integraciju mladih, nevladine organizacije, i upute ih na prvu stanicu, u Svratište za decu ulice. Istog dana, međutim, gradska opština Novi Beograd je raseljene smestila u prostorije jedne svoje mesne zajednice (druga stanica), a Crveni krst im je dostavio šta stradalnicima treba. Narednog dana, šezdeset raseljenih, od čega 38 dece, obišli su i popisali stručnjaci Gradskog centra za socijalni rad. Sve je izgledalo u redu, no mesna zajednica nikako nije prikladan smeštaj za decu. Otprilike polovina nevoljnika brzo je otišla, ali je ostatak u smeštaju koji ne ispunjava elementarne uslove za prihvat ugroženog stanovništva ostao do 23. maja. Tada je Sekretarijat za socijalnu zaštitu Gradske uprave grada Beograda organizovao njihov premeštaj na lokaciju Surčin Dobanovci, to jest u barake građevinskog preduzeća Ratko Mitrović (treća stanica). Romi su stigli tokom dana i bili zadovoljni smeštajem. Situacija pod kontrolom.
E tada počinju prave nevolje.

Jedva koji sat kasnije, Centar za integraciju mladih biva obavešten da nesrećnici nisu dobili hranu, i da su se nesrećnici-starosedeoci pobunili zbog njihovog dolaska. Direktor kompleksa nalazi solomonsko rešenje i odlučuje da pridošlice ne mogu da ostanu, ali ne zato što su iz neformalnih naselja, već zato što nisu iz Obrenovca, a barake su namenjene Obrenovčanima. Romima kažu da će ih vratiti u Beograd i smestiti u Kombank arenu (četvrta stanica). Loše je kada te bace u arenu, ali još je gore kada te bace u bunar, a ove nesrećnike bez objašnjenja ostavljaju na novobeogradskoj autobuskoj stanici Tošin bunar (peta stanica). U igru se vraćaju i opština Novi Beograd i Gradski centar za socijalni rad i Crveni krst Srbije i Crveni krst Beograda, i naravno ljudi provode noć na ulici. Smeštaj im nalaze tek ujutru. Ne i prevoz, pa kestenje iz vatre, to jest iz poplave, opet vadi Centar za integraciju mladih, koji nepoznato kako uspeva da nevoljnike smesti u taksije. Trideset jedan nevoljnik najzad stiže na šestu stanicu.
U atomsko sklonište.

Sada na teren ulazi zaštitnik građana, čiji saradnici narednih dana razgovaraju sa svim već pomenutim državnim i gradskim institucijama, uz dodatak drugih. Evo letimičnog pregleda tih razgovora, nadasve plodonosnih, ako govorimo o plodovima gneva.
Direktorka GCSR je istakla da je za problem zbrinjavanja ove grupe građana nadležna isključivo jedinica lokalne samouprave... Sličan stav zauzeli su i predstavnici Crvenog krsta Srbije i Crvenog krsta Beograda... Pomoćnica gradskog sekretara za socijalnu zaštitu je istakla da isključiva nadležnost za brigu o ovoj grupi građana i njihovo zbrinjavanje pripada Crvenom krstu... Zaštitnik građana obavio je 26. maja službeni razgovor sa predsednikom gradske opštine Novi Beograd Aleksandrom Šapićem, koji je istakao da nije opština Novi Beograd nadležna ko će i gde biti smešten... Istakao je da po njegovom saznanju Gradski štab određuje... Komandant Gradskog štaba (Siniša Mali) je zaštitnika građana obavestio da je na gradsku organizaciju Crvenog krsta preneto ovlašćenje da odlučuje gde će ko da bude smešten... Zaštitnik građana odmah zatim je telefonom razgovarao sa sekretarkom Crvenog krsta grada Beograda Ivanom Milosavljević, koja je istakla da Crveni krst nije i ne može da bude nadležan za određivanje smeštaja, već samo za distribuciju obroka i druge pomoći. NJen je stav da... mora biti u nadležnosti Gradskog sekretarijata za socijalnu zaštitu... Zaštitnik građana je zatim ponovo pozvao komandanta Gradskog štaba, te su u konferencijsku vezu uključili i sekretarku Crvenog krsta grada Beograda... Komandant štaba zaključio je da je za smeštaj... odgovoran Gradski centar za socijalni rad. Zaštitnik građana je istakao da je direktorka Gradskog centra za socijalni rad već danima upućena u situaciju...
U situaciju je do sada verovatno upućena i poslednja čistačica poslednje gradske ili državne institucije pomenute u tekstu. Dvanaestoro dece, međutim, i dalje čuvamo od trećeg svetskog rata. I tu sramotu neće oprati nikakva dezinfekciona sredstva.