Kako da EU spasi Ukrajinu - i sebe

Skorašnji izbori za Evropski parlament i predsednički izbori u Ukrajini imali su drastično različite ishode. Evropski glasači ispoljili su svoje nezadovoljstvo načinom na koji Evropska unija trenutno funkcioniše, dok je narod Ukrajine demonstrirao svoju želju za priključenje Uniji. Evropski lideri i građani trebalo bi da ovu priliku iskoriste da razmotre šta sve ovo znači - i kako se pomaganjem Ukrajini može pomoći i Evropi.
EU je izvorno zamišljena kao savez suverenih država voljnih da se postepeno odriču sve većeg dela svog suvereniteta zarad zajedničkog dobra. Bio je to hrabar eksperiment u uspostavljanju sistema međunarodnog upravljanja i vladavine zakona, čime bi bili zamenjeni nacionalizam i primena sile.

Kriza evrozone je, nažalost, EU transformisala u nešto radikalno drugačije: u odnos kreditora i dužnika, u kome zemlje kreditori nameću uslove koji učvršćuju njihovu dominaciju. S obzirom na to koliko je nizak bio odziv birača na izborima za Evropski parlament, pa ako bismo podršku koju je dobio italijanski premijer Mateo Renci pridodali anti-EU glasovima na levici i desnici, moglo bi da se kaže kako se većina građana protivi trenutnim uslovima koji vladaju u Uniji.

Istovremeno, dok taj hrabri evropski eksperiment posustaje, Rusija se profiliše kao opasan rival Uniji, s globalnim geopolitičkim ambicijama i spremnošću da upotrebi silu. Ruski predsednik Vladimir Putin nacionalističku ideologiju eksploatiše kako bi ojačao svoj režim; tokom jednog nedavnog istupa u jednoj radio emisiji on je veličao genetske vrline ruskog naroda. Aneksija Krima uvećavala je njegovu popularnost kod kuće, a njegovi pokušaji da oslabi globalnu dominaciju Amerike, delom i tako što će sklopiti savezništvo s Kinom, imaju snažnog odjeka u svetu.
Ali interesi Putinovog režima u suprotnosti su sa strateškim interesima Rusije; Rusija bi više profitirala od tešnje saradnje sa EU i Sjedinjenim Državama. A oslanjanje na represiju u Rusiji i u Ukrajini direktno je kontraproduktivno. Ruska ekonomija slabi, uprkos tome što je cena nafte visoka, zbog velikog odliva kapitala i talenata. Pribegavanje nasilju na kijevskom trgu Majdan dovelo je do rađanja nove Ukrajine, odlučne da ne bude deo ruske imperije. A uspeh nove Ukrajine predstavljao bi egzistencijalnu pretnju Putinovoj vladavini u Rusiji. I to je razlog što se tako snažno trudi da Ukrajinu destabilizuje podrškom samoproklamovanim separatističkim republikama na istoku te zemlje.

Ovaj Putinov plan možda ipak neće uspeti, a najavio je - ne bi li izbegao uvođenje dodatnih sankcija protiv Rusije - i da će priznati rezultate ukrajinskih predsedničkih izbora. Rusija će verovatno tražiti druge načine da destabilizuje novu Ukrajinu, što neće biti naročito teško s obzirom na to da su tamošnje snage bezbednosti - koje su donedavno služile korumpiranom režimu bivšeg predsednika Viktora Janukoviča - demoralisane i nisu nužno lojalne novim vlastima.

Sve ovo izdogađalo se veoma brzo i nedavno. I EU i SAD su preokupirane svojim sopstvenim problemima, zbog čega ostaju u velikoj meri nesvesne geopolitičke i ideološke pretnje koju predstavlja Putinova Rusija. Kakav treba da bude njihov odgovor?
Prvi zadatak bio bi da se suprotstave ruskim pokušajima da se Ukrajina destabilizuje. S obzirom na to da tzv. fiskalni pakt i drugi propisi na snazi u EU ograničavaju nivo državne pomoći, potrebno je razmišljati na inovativan način. Najefikasnija pojedinačna mera bila bi da se onima koji investiraju ili posluju u Ukrajini ponudi besplatno osiguranje od političkih rizika. Ovo bi omogućilo tamošnjoj ekonomiji da funkcioniše uprkos političkoj pometnji, i dalo jasan signal Ukrajincima da su EU i SAD - kako na državnom tako i na nivou privatnih investitora - rešeni da im pomognu. Ukoliko bi znali da bi im u potpunosti bili nadoknađeni eventualni gubici izazvani političkim zbivanjima izvan njihove kontrole, poslovni projekti i investicije bi krenuli da se slivaju ka novootvorenom i obećavajućem tržištu poput ukrajinskog.
Osiguranje od političkih rizika možda zvuči previše složeno da bi se brzo sprovelo. Ali osiguranje ovog tipa već postoji. Privatne kompanije koje se bave osiguranjem i reosiguranjem, poput nemačke Ojler Hermes, takvu opciju nude već godinama. To čine i državne institucije poput Multilateralne agencije za osiguranje investicija pri Svetskoj banci, te Korporacije za prekomorske privatne investicije pri američkoj vladi.

One bi, međutim, bile primorane da određuju visoke premije osiguranja kako bi pokrile troškove reosiguranja. Suočeni s tako visokim premijama, oni koji stoje iza većine potencijalnih poslovnih projekata jednostavno bi se odlučili da se drže po strani dok oluja ne prođe. I to je razlog zbog koga zainteresovane vlade moraju da preuzmu funkciju reosiguranja i državne agencije koriste samo kako bi administrirali politiku osiguranja. One bi mogle da garantuju nadoknadu gubitaka na isti način na koji učestvuju u finansiranju Svetske banke: svaka vlada bi trebalo da obezbedi skromnu proporcionalnu infuziju kapitala, a da ostatak osigura u formi garantnog fonda koji bi postao raspoloživ tek ako i kada šteta stvarno bude nadoknađivana. EU bi morala da modifikuje svoj fiskalni pakt kako bi taj garantni fond izuzela iz njega, i omogućila da realni gubici tokom određenog broja godina budu nadoknađeni. Garancije ove vrste su specifične: što su uverljivije, to je manja verovatnoća da će biti aktivirane; vrlo je verovatno da će se ispostaviti kako troškova reosiguranja u najvećoj meri neće biti. Svetska banka je živi primer za to.
Delujući brzo i uverljivo, EU bi mogla da spasi Ukrajinu - a time i sebe. Ono što predlažem za Ukrajinu takođe bi moglo da bude primenjeno i kod kuće. Sve dok ima toliko produktivnih resursa koji leže neiskorišćeni, imalo bi smisla iz fiskalnog pakta izuzeti investicije koje će na kraju same sebe otplaćivati. Renci se, recimo, zalaže upravo za to.

Putin namerava da od Krima napravi reprezentativan primer tako što će narednih nekoliko godina tamo usmeriti preko 50 milijardi dolara. Uz evropsku podršku, Ukrajina bi mogla da ispadne još bolji primer. A ako bi ovakva inicijativa označila početak politike rasta koji je Evropi tako nasušno potreban, spasavanjem Ukrajine Evropa bi spasila i sebe.