Bliski susret sa prošlošću

U glavnom programu ovogodišnjeg filmskog festivala u Kanu, van konkurencije, prikazan je omnibus Mostovi Sarajeva, sastavljen od 13 kratkih filmova posvećenih 100-godišnjici obeležavanja Prvog svetskog rata. Žan Mišel Frodon, nekadašnji urednik francuskog časopisa Kaje di sinema, okupio je 13 značajnih evropskih autora, od Francuza Žana Lika Godara do Srbina Vladimira Perišića (38) koji je pobrao veoma dobre kritike za svoje ostvarenje pod nazivom Naše će sjeni. To su početne reči oproštajne poruke koju je Gavrilo Princip pred smrt ispisao na zidu samice. Autora filma Obični ljudi, kojim se 2009. već predstavio na ovom festivalu, pitamo na šta je prvo pomislio kada je dobio da radi film na zadatu temu:
Pomislio sam na pesmu Bob Marley-a Redemption song. O čoveku koji je otet i prodat trgovcima robljem. I na ovaj stih: How long shall they kill our prophets / While we stand aside and look?.

Kasnije sam otkrio da je Princip imao svest da je njegov čin neka vrsta proročanstva slobode njegovog naroda - Jugoslovena. Postoji svedočenje Borivoja Jovića, koji je bio u istom zatvoru sa njim, po kome je Princip upravniku zatvora rekao: Predlažem da me zakucate na krst i živog spalite. Moje telo koje gori će biti baklja koja će osvetliti put mom narodu do slobode.
Ubijanje, ne samo Principa, već jednog principa - legitimnog prava na otpor i oslobođenje pokorenih i okupiranih naroda - traje čitav vek.
Bilo da se svestan politički akt predstavlja kao izmanipulisan od strane tajne policije - što je bila teza tužioca na suđenju koje je trebalo da pruži opravdanje Austrougarskoj za objavu rata Srbiji. Bilo da se Principov pucanj predstavlja kao pucanj u evropsku kulturu, u Stefana Cvajga i Frojda - kao da ova dvojica nisu hirurški nož zaboden u bolesno tkivo istog sveta u koji je i Princip pucao. Ili preko namerno održavane konfuzije između jugoslovenske ideje i srpskog nacionalizma, pa do te ideje da nas je Principov čin suviše skupo koštao, da su žrtve koje je srpski narod imao u Prvom svetskom ratu prevelika cena za koju je odgovoran i Princip i da bi mu zato bilo bolje da je ostao da sedi u školskoj klupi.

Jedno za cilj ima da se ostali narodi bivše Jugoslavije zastraše od oslobođenja od zapadnih imperija i da se to oslobođenje predstavi kao tamnica srpskog nacionalizma. U Mladoj Bosni Veselin Masleša o tome govori na sledeći način: Kada se borbe za emancipaciju manjina nađu na liniji interesa velikih sila, one automatski prestaju da budu emancipatorske. Dok ovo drugo ima za cilj da se srpski narod uplaši od oslobođenja i da se Princip predstavi kao loš nacionalista. Zanimljivo je da ta argumentacija u sebi implicitno sadrži uverenje, koje će se potvrditi tokom Drugog svetskog rata, iako zastupnici te argumentacije u poslednje vreme pokušavaju da nas ubede u suprotno od onoga što je bilo, a u šta, čini se, i sami veruju, a to je da je dobar nacionalista u stvari kolaboracionista u ime - ili pod izgovorom- interesa svog naroda.
Ima u svemu tome dosta nadrealizma, ali za razliku od Bretonovog, ovaj nije u službi revolucije. Principova izjava sa suđenja - ja sam jugoslovenski nacionalista i ateista - u trenutku kada taj narod i ta zemlja uopšte ne postoje, ima neke nadrealne poezije koja bi se verovatno dopala Bretonu.

Zbog čega ste izabrali da svoj film napravite isključivo od dokumentarnog materijala sa suđenja optuženima za ubistvo Franca Ferdinanda?

Verujem da snaga filma leži u nekoj vrsti vaskrsnuća materijalne stvarnosti.

Ostalo nam je malo materijalnih tragova Principa i drugova: nekoliko tekstova, pesama, fotografija, knjiga Principovih razgovora sa doktorom u Terezinu, koja nije prevedena. Nema čak ni zvučnog zapisa njihovih glasova, iako je u to vreme tehnički bio moguć.
Proučavajući te dokumentarne tragove, jasno je da je stenogram suđenja najiscrpniji dokument kojim raspolažemo u pokušaju razumevanja ideja i ciljeva mladobosanaca. Pored toga što je taj tekst za mene lično potresan, držanje mladobosanaca tokom suđenja, politička zrelost njihovih ideja, saosećanje sa životom naroda na selu, izraženo žaljenje za smrt Sofije pa čak i prestolonaslednika kao čoveka ali ne i kao predstavnika imperijalne sile, sve to predstavlja najsnažniju moguću odbranu mladobosanaca i u velikoj meri pojašnjava ideje i principe na kojima je počivao jugoslovenski ideal.

S druge strane, taj tekst ima snažne savremene rezonance. Kako sa današnjim situacijama u kojima se nalaze sve bivše jugoslovenske republike, a posebno Bosna i Hercegovina koja opet ima neku vrstu namesnika-guvernera koji je, ima u tome možda i nešto malo više od istorijske ironije - jedan austrijski diplomata srednjeg ranga, tako i sa revandikacijama popularnih pobuna koje od početka ovog veka tinjaju od pokreta Los Indignados sa Puerta del Sol preko Occupy Wall street-a do nedavnih pobuna omladine u Istanbulu i Brazilu.

U Tezama o konceptu istorije, Valter Benjamin razmišlja o jednoj mogućoj istoriji dominiranih, koja se suprotstavlja linearnom istorijskom kontinuumu koji pišu pobednici. Benjamin zove tigrovim skokom onaj trenutak kada sadašnjost citira - i na taj način reaktualizuje - pobune iz prošlosti. Ta reaktualizacija prekida istorijski kontinuum pobednika. Naše će sjeni duguje toj ideji tigrovog skoka. Tražio sam od mladih anarhista koji osećaju svoju pripadnost jugoslovenskoj ideji da citiraju kako odbranu, tako i političke aspiracije Principa i drugova i da ih na neki način reaktuelizuju danas. Film je taj susret prošlog i sadašnjeg, sa željom da iz njega nastane jedna nova konstelacija

Kako ste došli do transkripta sa suđenja?

Stenografski zapisnik su vodili Kesterčanek, nastavnik Tehničke škole u Sarajevu i Prpić, stenograf Bosanskog sabora. Jezik na kome je sačinjen je srpsko-hrvatski.
U vreme suđenja se očekivalo da će dnevni listovi objaviti taj zapisnik. To se nije dogodilo jer je tadašnja vlada u Sarajevu izveštaje sa suđenja preventivno cenzurisala. Kasnije se takođe očekivalo da će austrougarska a zatim i austrijska vlada objaviti stenogram sa suđenja. Ona to nije učinila, kao ni jugoslovenska vlada, iako je posle 1925. raspolagala sa autentičnim stenogramom.
Sudski postupak ne daje nikakve elemente na osnovu kojih bi se moglo dokazati makar i indirektno učešće i pomaganje zvanične Srbije u organizovanju i izvođenju atentata. To je verovatno razlog njegovog neobjavljivanja. Jugoslovenska vlada, pak, nije mogla da objavi stenogram, jer bi on mogao da izazove traženje revizije Solunskog procesa.
Suđenje je pak iznelo na površinu činjenice o lošoj upravi Austrougarske u Bosni čija je posledica bila kulturna zaostalost stanovništva i ekonomska beda naroda. Takođe, u prvi plan bi došle i revolucionarne ideje mladobosanaca, što nije odgovaralo reakcionarnim klasama koje su kod nas vladale između dva rata.
Tek je u SFRJ, odlukom Izvršnog veća NR BiH od 11. maja 1954, državni arhiv NR BiH u Sarajevu objavio potpuni zapisnik sa suđenja. Danas je dostupan na internetu.

Da li ste imali problema sa producentom, selektorom... zbog činjenice da ste izabrali ovakav način da govorite o pripadnicima Mlade Bosne, odnosno Gavrilu Principu?

Ne.

Kako razmišljate o Evropi danas, posebno o Srbiji danas, u svetlu proslave stogodišnjice Velikog rata?

Evropski prostor i umetnost koju je taj prostor stvorio - na onaj način na koji o njoj govori Kundera - jako su mi bliski, sastavni su deo mog identiteta. Što se Evropske unije tiče, u njena dva uobičajena kreda - privatizaciju i slobodno tržište - ne verujem i u njima ne mogu da se prepoznam.

Što se Srbije, kao i ostalih ex-Yu republika tiče, mislim da ćemo posledice jednog neoliberalnog i klasnog društva, koje već petnaestak godina gradimo marljivim radom na privatizaciji društvene imovine, disciplinovanju radničke klase i zaštiti stranog kapitala, tek da shvatimo. Povodom komemoracije Prvog svetskog rata, slanja poruke mira, predstavljanja Austrougarske kao idealizovanog oblika multikulturalnog suživota i neke vrste preteče EU, izostavljanja jugoslovenskog socijalističkog pokušaja zajedničkog suživota, u Imperiji Tonija Negrija i Majkla Harta ima i ovo: Imperija je napravljena ne na bazi puke sile, već na mogućnosti da se ta puka sila predstavi kao da je u službi mira i pravde.

Živite na relaciji Pariz - Beograd. Koju vrstu poređenja ne možete da izbegnete kad je reč o poslu kojim se bavite o filmu?

Mnoga poređenja su moguća. Sa fudbalom, arhitekturom, vojskom. Ono koje me najviše plaši, a koje je sve više prisutno, jeste poređenje sa investicijom

Možete li naći zajednički imenitelj za savremeni francuski film danas?

Postoji zajednički delitelj. Francuska, pa i francuski film, jeste podeljena zemlja. Grubo rečeno, to je podela na Francusku pariske komune, u kojoj su učestvovali radnici, intelektualci, dosta stranaca, i Francusku Versaja koja je u krvi ugušila parisku komunu. U vreme novog talasa, postojala je podela na reditelje leve i desne obale. Ove geografske odrednice su obrnuto političke - desna obala je bila istorijsko sedište komune. Francuski film desne obale, Žan-Mari Straub, Godar, Filip Garel, Rivet, Akerman, Moris Piala ili danas F. J. Osanž ili Filip Grandrije, jako mi je drag.

Verujete li u moć filma danas, a da se to ne odnosi isključivo na pune bioskopske dvorane?

Verujem pre svega u moć umetničkog dela koje je neka vrsta dara gledaocu. Ako je taj dar iskren, ako za njime postoji potreba, verujem da će naći put do gledaoca. Uprkos sve većoj invaziji ekonomije na sva polja umetnosti.

Kako doživljavate danas nekadašnju podelu na intelektualnu levicu i desnicu?

Od trenutka kada je levica odustala od revolucije kao svog krajnjeg horizonta, mislim da je u velikoj meri izgubila svoj raison detre. Ova levica koja je danas prisutna na političkoj sceni, u stvari je socijaldemokratija, a istorijska neoperativnost i zaslepljenost soc-demokratije je poznata. Između levice i desnice danas se stvar svodi na jedno blaže ili grublje upravljanje državom koje ne dovodi u pitanje kapitalistički postulat. Naravno da je to blaže upravljanje poželjnije, ali ne verujem da će značajne socijalne promene, ako do njih dođe, doći putem institucija sistema, reprezentativne demokratije i postojećih partija.

Gde ste vi sa svojim svetonazorom?

Ne potčiniti se nikome i, pogotovu, ne potčiniti nikoga.