FAP „miriše“ na Vršačke vinograde

Foto Miloš Perić

Iako ne želi da ulazi u razloge za ostavku, koje je nazvala ličnim, Milenovićeva za NIN ističe da nije mogla da odgovori izazovima mesta posebne savetnice. Mnogo važnije od toga ko je savetnik je hoće li ministar privrede istrajati na punoj transparentnosti i dostupnosti informacija tokom budućih privatizacija javnih i preduzeća u restrukturiranju, kaže Milenovićeva.

Ostavku ste dali posle Memoranduma o razumevanju Vlade i kompanije SISU o preuzimanju FAP-a. Memorandum nije dostupan javnosti i ne znamo pod kojim uslovima se FAP preuzima. Da li to znači da ministar privrede neće uspeti da istraje na transparentnosti na kojoj insistirate?
Nije dobro da takvi memorandumi nisu dostupni javnosti, kao što mi je neprihvatljivo i da nam se ponove Vršački vinogradi, bilo u FAP-u, Prvoj petoletki ili nekom drugom preduzeću. Postoje osnovni principi - da se popiše i proceni imovina, da znamo tačno šta se prodaje, koliko to vredi, da se to stavi na tržište, da se jave investitori pod jednakim uslovima i da znamo ko je i zbog čega pobedio. Ne želim da verujem da je koncept nove vlade da prodaje preduzeća ili delove imovine bez tendera direktnom pogodbom. A ako jeste, onda je duboko pogrešan i može da izazove najdublje sumnje u namere onoga koji to radi. Najčešće iza diskrecionih odluka stoji neznanje, nerad i na kraju lični interes. Kao zemlja koja je imala velikih problema sa privatizacijom i naročito sa 24 sporne, koje još nisu rešene, teško da smemo da se hvalimo netransparentnim postupcima u budućnosti.

Zašto poredite FAP i Vršačke vinograde?

Ni kod Vršačkih vinograda nismo znali šta prodajemo, odnosno samo su pojedinci to znali, a tada procenjena vrednost je bila daleko ispod realne, a i sadašnje procenjene. Skandaloznom uredbom je omogućeno da neko u roku od 15 minuta postane vlasnik vinograda za samo 30 odsto te loše procenjene vrednosti. Toga se plašim i kod FAP-a, ali i drugih preduzeća, gde je koncept ne prodaja preduzeća, već delova imovine ili opreme. Bez znanja šta prodajemo, kolika je tržišna vrednost toga što prodajemo, plašim se da budućnosti nema.

Kod tajnih ugovora, poput Fijata i Etihada, po pravilu ne možemo da saznamo koliko nas takva investicija košta. Može li to i kod FAP-a da bude slučaj?

Ako ne možemo da dobijemo odgovor koliko nas košta ili koliko nam je dobro učinila investicija Fijata ili Etihada, onda i svaka nova slična strateška investicija budi sumnju. Moramo znati sve činjenice da bismo procenili da li je to za državu isplativo ili ne. Kad prodajete kola, sigurno vam prvo ne padne na pamet da ih poklonite neznancu za dolar u kakvom god da su stanju i koliko god vas košta njihovo održavanje, već odete na pijacu pa pogledate koliko koštaju slična, a tržište na pijaci reguliše cenu. Mi takav princip nemamo u državi jer se prema državnoj imovini ponašamo kao da je ničija.

Vlada je opet vratila politiku subvencija za nova radna mesta. Kako gledate na to?

Neprihvatljivo je i nelogično da država od malih i srednjih preduzeća, koja grcaju u dugovima, ubire poreze, a onda daje novac investitorima koji ubijaju pojedine klastere i tako gase mala i srednja preduzeća. Imali smo više takvih primera, recimo u Vranju sa industrijom obuće. Mnogo je važnije i efektnije da se naprave dobri uslovi za sve, da se obezbedi tržišna konkurencija, a da država, ako treba da pomogne, pomogne neselektivno i nediskreciono svima pod jednakim uslovima.