Pritisnuo sam sirenu za uzbunu

Foto Aleksandar Dimitrijević

Ostavkom je ministar finansija Lazar Krstić očigledno spasao svoju dušu, ako već nije uspeo da konsoliduje javne finansije. Diplomac Jejla, doveden da uravnoteži prihode i rashode, stabilizuje javni dug i reformiše fiskalni sistem, digao je ruke posle nešto više od deset meseci. Ruku na srce, za nepunih godina dana, kako i sam kaže, dogodilo se svašta - dve vlade, izbori, poplave Imenjak Lazara Pačua, stručnjaci kažu najboljeg ministra finansija u srpskoj istoriji, poznatog po svojoj škrtosti ali i činjenici da je bio lekar a ne ekonomski mag, nije dobio podršku premijera da sprovede oštre i bolne rezove. O kojima i premijer govori svakodnevno. Ali, zasad, samo govori. Biće, ipak, da je politička cena smanjenja penzija za 20 odsto, plata za 15 odsto, poskupljenje struje za 30 odsto i otpuštanja najmanje 160.000 ljudi iz javnog sektora, društvenih i javnih preduzeća, previsoka, iako ekonomska javnost potvrđuje da je to mera stabilizacije budžeta i ceh koji se mora platiti zbog propusta da se to učini ranije.

U intervjuu za NIN Lazar Krstić govori o razlozima svoje ostavke, stanju u srpskim javnim finansijama, rizicima puta kojim su se uputili njegovi dojučerašnji saborci u Vladi, kao i o funkciji specijalnog savetnika premijera koju će ubuduće obavljati.

U obrazloženju ste rekli da odluku o ostavci niste doneli naprečac, ali zašto ste to uradili sada? Niste želeli da uradite rebalans iza kog ne stojite?

O temama koje su povod za moju ostavku razgovaramo već 10 meseci, a intenzivno od usvajanja budžeta za 2014, ali neposredan povod je svakako najavljeni rebalans budžeta. Sa jedne strane, neki od planova koje smo ugradili u budžet se nisu realizovali, na primer, pronalaženje strateškog partnera za Železaru i prestanak finansiranja ovog preduzeća ili davanje garancija za Srbijagas. Sa druge strane, naročito nakon poplava, koje su nanele veliku štetu, rebalans jeste način da odgovorite na probleme koje imate u javnim finansijama. Smatrao sam da to moramo uraditi agresivnim smanjenjem rashoda. O tome smo intenzivno razgovarali, ali se nismo usaglasili, a finansije, naročito naše, morate planirati godinama unapred. Ostavku sam podneo sada pošto sam mislio da je ispravno da nekom sledećem ostavim dovoljno vremena da pretoči u rebalans ono što je politički i socijalno izvodljivo.

Da li ste podneli ostavku kako ne biste morali kao ministar finansija za nekoliko meseci priznati da je Srbija na korak do bankrota ili je bankrotirala?

Budžet je slika celokupne politike Vlade sublimirana u brojevima.
Među nama nema nesaglasnosti da nam je potrebna fiskalna konsolidacija, bilo rebalansom u septembru ili budžetom za narednu godinu. Moje mišljenje je da je sada trenutak za oštre rezove, koliko god oni socijalno ili politički bili teški. Ne sporim eventualno postojanje drugog puta, odnosno načina na koji će se doći do cilja. Ponavljam, cilj nam je isti. Premijer i ja se u tome ne razilazimo. Moramo smanjiti budžetski deficit do kraja 2017. za 170 milijardi dinara ili oko 1,5 milijardi evra na godišnjem nivou, ali se nismo složili oko načina kako ćemo to uraditi. Predložio sam da to bude rebalansom za ovu godinu i da bude agresivno, uz sve rizike koje to nosi, a tu mislim i na smanjenje tražnje. Ali ako pokažemo da smo fiskalno odgovorni, da trošimo onoliko koliko zarađujemo ili malo više od toga, to onda otvara prostor za relaksaciju monetarne politike i ponovno vraćanje tražnje. Takođe, to bi omogućilo da resurse kojima raspolažemo, uključujući i ljudske, usmerimo na privlačenje investicija, na stvaranje povoljnije klime, na rešavanje problema problematičnih kredita... Slažem se da bi smanjenje tekuće potrošnje uticalo na smanjenje ukupne potrošnje u državi, ali verujem da bi to pozitivno uticalo na naš spoljnotrgovinski deficit zbog smanjenja uvoza. Smatrao sam da je najbolje da najveći deo tih ušteda ostvarimo već u ovoj godini. Premijer i ostatak Vlade su smatrali drugačije, što je legitimno. Oni veruju u blažu konsolidaciju upravo zbog problema sa tražnjom.

Zbog toga ili zbog činjenice da je to socijalno, ali najpre politički previsoka cena?

Sve zajedno. Ipak su u pitanju životi ljudi kojima smanjujete platu ili ionako malu penziju. Ali to niko ne radi zato što želi, već što mora. Jer, šta je alternativa? Znam da rešavanje problema naših javnih finansija ima političke, ekonomske, socijalne i svake druge implikacije, ali bojim se da nema alternativu. Naravno da bih voleo da je ovo urađeno ranije, kao što bih voleo da posle tri ili četiri godine, kada pogledamo stanje srpskih finansija, možemo reći da su mere koje sam predlagao bile preoštre i nepotrebne u tom obimu.



Kažete da se radi o životima ljudi. To je premijerov argument. Ali da ne mislite da je to neophodno, valjda ne biste podnosili ostavku. Pristali biste na blaže smanjenje rashoda.

Ovako ću vam to objasniti: vozite brod i zbog činjenice da ste pravili žurku na njemu i bili zauzeti time, tek sada shvatate da se ubrzano krećete ka ledenom bregu. Opcije su vam: ili da napravite nagli zaokret i rizikujete da pritom neki ljudi ispadnu sa broda, a možda i da se brod malo nakrivi pa da morate da ga vraćate ili da idete sporo, zaokrećete malo pomalo, ali ako to činite morate biti sigurni da će vam svaki šraf u toj mašini biti na svom mestu i da će raditi to što mora da radi. Nažalost, kod nas su institucije u takvom stanju da u to ne možete biti sigurni.
Dakle, dovoljno smo daleko od ledenog brega, i ja sam sada pritisnuo sirenu za uzbunu. Hteo sam nagli zaokret, ali oni koji donose političke odluke i koji su i izabrani od naroda da to rade, smatraju da je uputnije, ako ne i odgovornije, pokušati ovaj drugi način. Za mene su potencijalni rizici tog puta veći od socijalnog troška ovog naglog zaokreta koji sam predložio.

Iako ste rekli da je premijer mekog srca pa nije pristao na vašu ideju, da li to zapravo znači da je postupio neodgovorno i prolongirao neminovno? Koliko smo mi to blizu bankrota?

Nema nikakvog prolongiranja, samo su neki drugi stručnjaci u Vladi spremni da idu nešto sporijim putem. Ali ne znači da je to neodgovorno. Uostalom, možete reći i da je moj predlog neodgovoran, ako se bude pokazalo da postoji neki drugi način.

Uz ogromne rizike, sami ste rekli?

Uglavnom govorimo o fiskalnoj konsolidaciji, ali ona je samo način da osiguramo da ovaj brod na kome se nalazimo ne potone za godinu, dve ili pet. Prave reforme su da reformišemo Poresku upravu, javna preduzeća, banke sa državnim udelom, poboljšamo kvalitet zdravstva i obrazovanja. Ukoliko se to ne reši, ukoliko ne rešimo pitanje garancija za Srbijagas ili ne pronađemo strateškog partnera za Železaru i oslobodimo budžet tog troška, onda se postavlja pitanje ima li smisla bilo šta raditi, jer ćemo se u ovoj situaciji opet naći za nekoliko godina, bez obzira na to što smo smanjili penzije i plate. Agresivnijim merama, koje sam predložio, socijalni trošak je veći, ali je veća i izvesnost da ćete uspeti. Eliminisanjem ili smanjenjem tog rizika vi dajete signal investitorima i kreditorima da postoje jasni i predvidljivi uslovi za poslovanje.



Predlagali ste 20 odsto manje penzije, 15 odsto plate, otpuštanje 160.000 ljudi u naredne dve godine i poskupljenje struje 30 odsto. Kolike bi to uštede donelo u ovoj godini, a kolike u narednoj?

Predlagao sam linearno smanjenje penzija, izuzev minimalnih. Isto je i sa zaradama u javnom sektoru. Poplave i šteta na kopovima naterale su nas da razmišljamo o povećanju cene struje, pre nego što se EPS restrukturira, ali činjenica je da imamo ubedljivo najnižu cenu struje u Evropi, 30 odsto manju nego Makedonija ili BiH, u kojima su plate i životni standard niži. Smanjenje broja zaposlenih u naredne dve godine u preduzećima u restrukturiranju, javnim službama i javnim preduzećima koja imaju višak za 160.000 ljudi jeste bolno, ali je neophodno i nužno da bismo stabilizovali javni dug i ostvarili cilj. U suprotnom, ako ga ne ostvarimo, imaćemo problem sa aranžmanom sa MMF-om, posledično problem u finansiranju deficita, a onda to znači da nećemo imati novca da isplatimo plate i penzije, pa je onda džaba što ih nismo smanjivali, a zatim će se izvesno smanjiti same i to moguće i više nego što sam predložio u ovom paketu mera. Naravno, sve ovo pod uslovom da rešimo preduzeća u restrukturiranju, garancije za Srbijagas, Železaru i da ne dozvolimo da još neko preduzeće upadne u isti problem i na teret budžeta.

Drugim rečima, četiri radikalne mere koje ste predložili jesu neophodne, a nisu jedine. Pa kako onda mislite da će se ostvariti cilj do kraja 2017, ako premijer te mere ne prihvata?

Deficit možete smanjiti ili smanjenjem rashoda, za šta sam se zalagao, ili povećanjem prihoda. Jedan način je borbom protiv sive ekonomije, i ta borba bi ubrzo trebalo da počne da daje rezultate, ili povećanjem poreskih stopa. Smatrao sam da povećanje poreskih stopa nije dobro, jer donosi druge rizike, a i to smo već probali tri ili četiri puta tokom krize i nije dalo rezultate.

Ako Dušan Vujović kao novi ministar finansija kaže da se slaže sa smanjenjem plata i penzija od 10 odsto, a to nije dovoljno, da li hoćete reći da će povećavati i poreske stope? Koliko je on upoznat sa stanjem u javnim finansijama i jeste li razgovarali ovih dana?

Upoznat je u potpunosti, razgovaramo stalno. Šta će uraditi, pitanje je za njega. On je spreman da ide na nešto blaže smanjenje rashoda, a da ostalo nadomesti povećanjem efikasnosti u ostalim delovima države i javnim preduzećima.



Ali ako to ne uspe u meri u kojoj je potrebno, plan B je povećanje poreza?

Opet je to pitanje za njega. Da ja odlučujem, uradio bih ovako kako sam predlagao. Ali, ako bih se odlučio na blaže smanjenje rashoda, a ono ne bude dovoljno, moja rezervna opcija bila bi povećanje poreza. Sigurno ne bih računao na mogućnost naknadnog smanjenja plata i penzija, uzev da znam koliko je to socijalno i politički teška odluka.

Koliko nam je novca potrebno do kraja godine za finansiranje deficita?

U ovom trenutku sve ide kako je i planirano. Imamo više od milijardu dolara na računu i očekujemo još jednu milijardu narednih nedelja. Dakle, u ovom trenutku novca ima dovoljno za finansiranje deficita i u dobrom delu 2015. Planirali smo i izdavanje evrobondova, jer je kamata na istorijskom minimumu.

Da li je ta milijarda koju očekujete kredit UAE ili su te pare već povučene. Šta je sa preostale dve milijarde koje su najavljene?

Da, to je ta milijarda, a preostale dve će se povlačiti kada bude neophodno i zavisiće od naših daljih odnosa sa UAE.

Kažete da su vas iznenadile netransparentnost i finansijska nedisciplina u javnim finansijama, kada ste došli na čelo ministarstva? Zbog čega je toliko teško tu disciplinu uvesti?

Finansijska disciplina zavisi od naše kolektivne svesti i od razvijenosti sistema za upravljanje javnim finansijama. Sa jedne strane imamo slabo razvijenu svest o tome da država ne može beskonačno da se zadužuje i da svaki račun mora da se plati. To je i logično ako se pogleda da smo istorijski najčešće probleme u javnim finansijama rešavali inflatornim finansiranjem iliti štampanjem para. Sa druge strane, naš sistem upravljanja javnim finansijama je daleko od savršenog i dozvoljava netransparentnost, što je politički u prethodnom periodu obilato korišćeno. Mi smo započeli reformu upravljanja javnim finansijama i iskreno se nadam da će naredni ministar to nastaviti.

Ali država valjda mora imati mehanizam da disciplinuje?

Naravno. Ali početak uvođenja discipline u javnim finansijama jeste upravo smanjenje troškova i svođenje plata i penzija na realne mogućnosti. Kad se izađe sa tim predlogom pred poslanike parlamenta, videćete reakciju.

Zašto parlament? Za početak ni premijer nije prihvatio vaš predlog?

Jeste prihvatio činjenicu da moramo smanjiti deficit, ali ima pravo da bira između različitih puteva. Kao što i svako ima pravo da bira da li će određene politike sprovoditi. Ali na parlamentu je da kroz debatu dođe do načina kako uštedeti 170 milijardi i o tome treba raspravljati. Nadam se da će moja ostavka pospešiti tu raspravu. Licemerno je postavljati pitanje da li je to neophodno, jer svako će vam reći da ukoliko nastavimo da ignorišemo stvarnost i potrebu da se uradi konsolidacija i sprovedu reforme, rizici su da državu dovedemo bukvalno na kolena. A onda će biti kao u Grčkoj, gde je smanjenje penzija i plata išlo i do 40 odsto ili više.

Šta je sa aranžmanom sa MMF-om? Da li vas je neko od međunarodnih kreditora zvao da vas pita zašto ste podneli ostavku?

U stalnom smo kontaktu sve vreme. I pre moje ostavke i nakon nje. Očekujem aranžman sa MMF-om.

Ako ga ne bude?

To bi dodatno narušilo reputaciju kod investitora, koja je već značajno narušena, jer tri godine pregovaramo i pokušavamo da postignemo dogovor sa MMF-om.

Premijer je najavio da ćete biti specijalni savetnik, mada nije jasno šta biste ga savetovali ako već nije prihvatio vaš predlog fiskalne konsolidacije?

Ukoliko postoji nekoliko opcija i premijer odabere jednu, a to nije ona za koju se ja zalažem, da li to znači da ja nemam više ništa pametno da kažem? U našoj praksi, ne bi bilo iznenađenje i da sam ostao na ovoj poziciji iako moj predlog nije prošao, ali ja smatram da je normalno i odgovorno da se povučem ukoliko postoji neslaganje oko krovnih odluka iz mog resora. Neću biti zaposlen u Vladi, niti ću imati neke druge privilegije, ali stojim na raspolaganju Vladi i premijeru za sve što je potrebno.

A šta ćete onda raditi? Vraćate li se u SAD ili možda idete negde drugde?

Ne verujem da ću se vratiti u Ameriku, iz ličnih razloga, a o ostalom nisam razmišljao.

Da li ste na početku mandata dobijali uveravanja da će mere koje predlažete biti prihvaćene?

Puno smo o tome razgovarali, ali se nismo do kraja usaglasili oko obima smanjenja plata i penzija. Jesmo dobili garancije da ćemo fiskalni deficit dovesti do tri ili četiri odsto BDP-a do kraja 2017. i da ćemo stabilizovati javni dug, ali ne i kojim tempom.

Sada kada odlazite, šta je po vama najveći izazov za javne finansije Srbije?

Najveći izazovi su izvan ovog resora. Da se ne nastavi finansiranje Železare i Srbijagasa, da nam EPS ne padne na teret, da rešimo restrukturiranje preduzeća, poboljšamo kvalitet zdravstvenog sistema i obrazovanja. Jer, nije cilj reformi otpustiti ljude nego sistem učiniti efikasnijim i kvalitetnijim.

Posle Saše Radulovića, i vi ste podneli ostavku. Šta to govori o budućnosti nestranačkih kadrova u Vladi?

Otišli smo iz različitih razloga i na različite načine. Pokušao sam da budem konstruktivan i dozvolim onima čiji je politički kapital u pitanju da donesu konačnu odluku, jer to je legitiman i demokratski mehanizam za donošenje odluka. Ušao sam kao nestranačka ličnost i izlazim tako. Nisam imao političke ambicije i nisam se libio da kažem celu sliku, koliko god to bolno bilo. Da prestanemo da ignorišemo stvarnost, da zatvaramo uši i oči, jer bi onda put do izlečenja mogao da bude još bolniji.