Posetilac i stranac svuda

Postoje izdanci ovog grada koji su beogradski koliko i njujorški ili brazilski, i na svakom delu planete nađu svoje mesto. Dejan Tiago Stanković (48) je jedan od njih. Oličenje Beograda u najdragocenijem i najsuptilnijem izrazu, žitelj Lisabona, zaljubljenik u Rio de Žaneiro, diplomirani arhitekta koji je to postao greškom, uspešan prevodilac i pisac.

Prevodilačku karijeru započeo je slučajno, kada se, pošto se preselio u Portugaliju i još usavršavao jezik, entuzijastički prihvatio prevođenja dela potonjeg nobelovca Žozea Saramaga, bez namere da ih objavi. U međuvremenu su njegovi prevodi tri Saramagova kapitalna romana u Srbiji doživeli više izdanja. Potom se odvažio da prevodi jugoslovensku književnost na portugalski. Počeo je, ponovo ne znajući da li će biti sposoban za to, Prokletom avlijom Ive Andrića, do tada na portugalski neprevedenom. Tvrdi da to i nije bio tako ambiciozan početak kako možda izgleda, jer Andrića je lako prevoditi, on piše perfektno, svaka mu je reč tačna i na pravom mestu. Usledila je Na Drini ćuprija, pa Kad su cvetale tikve, Dragoslava Mihailovića, kao i pozorišni komadi Dušana Kovačevića i Biljane Srbljanović. U poslednje vreme vratio se prevođenju na srpski poezije velikana Fernanda Pesoe.

Brazilske pisce je pokušavao da prevede, ali rezultatima nikada nije bio zadovoljan. Brazilski portugalski mi se tada činio tako neobičnim, tropikalnim i živopisnim, da mi se, kad god bih prevodio s njega, činilo da sam nešto pokvario. Sada, posle boravka u Brazilu, malo sam se odvažio, te sam preveo nešto njihove poezije, ali me proza tek čeka.

Kada je 2011. godine Geopoetika objavila zbirku njegovih pripovedaka prevodilac Dejan Stanković postao je pisac Dejan Tiago Stanković. NJegove lisabonske priče pod naslovom Odakle sam bila više nisam, smeštene su u portugalsku prestonicu, ali se najviše bave sudbinom onih koji su u tom gradu kao i on, dođoši.

On, međutim, pokušava da ne bude imigrant. Meni je Portugalija izbor. U nekoj drugoj zemlji sigurno bih imao materijalno bogatiji ili makar sređeniji život, ali meni je udobnije u siromašnijoj ali sunčanoj Portugaliji i u meni najlepšem od svih gradova, Lisabonu. Inače, pokušavam da svuda budem kod kuće, ali i posle 20 godina života u inostranstvu ja u Portugaliji nisam stekao krug prijatelja kakav imam u Beogradu. Ne patim zbog toga, samo primećujem. Da mi je tamo život kakav imam ovde, ne bih imao vremena za rad, samo bih se zabavljao.

Iz Beograda ste otišli 1989. godine, ali se stalno vraćate i dovodite sinove?

Prvo sam otišao u London. To je bila mladalačka avantura, i nisam imao nameru da tamo ostanem. U međuvremenu, oženio sam se Lusijom. Kada smo dobili prvo dete preselili smo se u njenu Portugaliju. Imam utisak da sam se, iako kao i svaki imigrant presađen, dobro primio, iako nemam iluzije da ću ikada postati jedan od njih. Opet, kad se vratim ovde, kući, shvatim da odakle sam bio, ja zapravo više nisam, makar ne stopostotno. A vraćam se toliko često da mi se čini da nemam stalno boravište, da sam na oba mesta i posetilac i stranac.

Šta je, najčešće, bio problem u vašem životu u inostranstvu?

Gdegod da sam živeo, niti sam patio od nostalgije niti osetio diskriminaciju. Čak i ako bi neko imao nešto protiv mene, to je pre bilo zato što sam im neobičan, zato što sam stranac. Razlog moje nepotpune prilagođenosti može biti to što spadam u ljude sa stavom, a to Portugalce zbunjuje. Kod njih je uvek, od vremena Inkvizicije do fašističke diktature, imati stav bilo opasno, pa se ni danas iznositi svoje mišljenje ne smatra pristojnim. A ja mišljenje, kako priliči našem čoveku, imam o svemu. Meni u Lisabonu nedostaje mnogo toga, pre svega ta strast na koju sam navikao kod kuće, ali sam svestan da je njihova umerenost zaista vrlina. To je staro društvo, stara država. Fascinantno je da tamo nikada nije bilo pravih prevrata, da su ratovi bili retki, da su granice nepromenjene od XII veka i da lisabonske građevine već 3.000 godina propadaju isključivo od starosti, a ne od razaranja.

Nedavno ste duže vreme boravili u Brazilu. Je li to nova ljubav ili novo tržište?

I jedno i drugo. To je ogromno tržište, ima gotovo 200 miliona stanovnika. Ali još bitnije je da mi njihov mentalitet, veseo i neposredan, i umetnički senzibilitet jako prijaju. Mislim da sam i ja njima generalno simpatičan, jer to je osećanje uvek uzajamno. U Riju s lakoćom upoznajem umetnike, glumce, pisce, novinare, ljude s kojima se odlično razumem, boemski svet koji neodoljivo podseća na moje beogradsko društvo. Dakle, Brazil je moj novi projekat i pasija, ali se neću seliti mada se trudim da izgradim veze i da, ako bude sreće, uskoro tamo i radim.

Upravo ste završili novi roman Estoril, s podnaslovom ratni roman. Reč je o zanimljivoj istorijskoj prozi smeštenoj u ratne godine jednog hotela pokraj Lisabona. Miriše na Kazablanku, na Hemingveja... Kako ste stigli do ove teme?

Ne traži pisac temu, već tema pisca. Tema romana je Drugi svetski rat, ali na mestu gde ga nije bilo, u neutralnoj Portugaliji, odakle se sagledava, takoreći, iz pozorišne lože. Za tu temu zainteresovao sam se 2005. kada sam pročitao članak o tome šta se u Estorilu, luksuznom letovalištu pokraj Lisabona, događalo 1940-45. Dok se na drugim mestima stradalo, tamo se okupio krem Evrope u bekstvu ka Americi. Lisabon, i posebno njegova rivijera, tada su bili utočište svrgnutih krunisanih glava, špijunsko leglo, sigurna oaza za najbogatije, najuticajnije, najmoćnije. Izbeglištvo je tamo izgledalo kao velika žurka. Čitao sam tadašnje novine, policijska dokumenta, hotelske knjige, razgovarao sa osobljem hotela, istoričarima. Kroz Estoril i lisabonsku rivijeru prošla je plejada značajnih svetskih ličnosti: od naših Crnjanskog i Dučića, do Sent Egziperija, i mnogi su o tom dramatičnom boravku ostavili pisani trag. Zato je građe napretek, i uopšte nije bilo potrebno da previše izmišljam.

Jedna od veoma zanimljivih priča u vašem romanu odnosi se na poznatu beogradsku porodicu Bajloni. I oni su rat preživeli u Estorilu?

Bajloni, naši bankari, odmah po izbijanju rata izbegli su iz zemlje. u želji da pobegnu u Ameriku zastali su u Portugaliji i tu ostali. Ja sam na njihovo ime naišao u izveštajima engleskih i nemačkih obaveštajnih službi o Dušku Popovu, našem sugrađaninu i dvostrukom špijunu. On je, po svemu sudeći bio u ljubavnoj vezi s jednom od sestara Bajloni. Bajlonijevih u Portugaliji više nema, to se prezime ugasilo, ali sam se sprijateljio s porodicom Nikolić, njihovim bliskim rođacima. Tako sam stekao pristup porodičnim pričama i mitovima, čak i predmetima koji su pripadali likovima iz mog romana. Na imanju Bajlonijevih, u predgrađu Lisabona, našao sam kofer poznatog špijuna Duška Popova s radio- amaterskom opremom, filmovima i negativima iz 1942. koji su uglavnom propali, kristalima za koje mi prija da verujem da proizvode nevidljivo mastilo.



Popov se u vašoj knjizi ponaša potpuno atipično za obaveštajca. Stalno privlači pažnju na sebe, pa ga je tako primetio i Ijan Fleming, pisac koji je u to vreme boravio u Estorilu.

Skoro deset godina sam proučavao istoriju Estorila i njegovih gostiju, da bih za poslednjih godinu i po napisao roman. Zna se da su Ijan Fleming i Duško Popov sedeli zajedno u kazinu, i da je Fleming svedočio Popovljevoj egzibiciji koju sam opisao u knjizi. Mnogi tvrde da je baš Popov poslužio Flemingu kao model za 007.

Šta vidite, kad dođete u Beograd, kao najveću prepreku za bolji život?

Dugo sam u Beograd dolazio u razmacima od godinu dana, i tada sam drastičnije primećivao promene. Sada dolazim više puta godišnje, ostajem po mesec dana, pa ne primećujem tolike razlike. Svestan sam da mi Beograd ovako prija više nego kada bih ovde stanovao, pre svega zbog moje je privilegovane pozicije. Naime, ja ovde ne radim, već na dugim i prijatnim boravcima i druženju punim baterije koje potom praznim kad se vratim u Lisabon. A kad ne moraš da radiš, onda je ovde sve mnogo lepše.

Ovde živim s roditeljima i u društvu ljudi s kojim se volim, cenim i poštujem. Oni bi bili jednako napredni, moderni, liberalni i u NJujorku. Čak i one koje ne znam godinama, kao da ih znam, jer to su ljudi iz mog filma, koji se međusobno slažu, ne slažu, sarađuju, ne sarađuju, ali su meni otvorena knjiga. I kada uporedim rezultate moje okoline i rezultate izbora, ne mogu da verujem koliko nemam pojma šta misli većina. Ali, bez obzira na to, verujem da i ovde pored većine koja je u krivu, postoji manjina koja je u pravu, koja vuče napred. Mora da prođe deset, dvadeset godina, da bi svima bilo jasno zbog čega se onda, pre deset, dvadeset godina, ta manjina bunila tražeći ova ili ona prava, podržavajući ili osuđujući ovo ili ono. A mi smo od tada, dok ta neminovnost nije postala jasna i većini, izgubili silno vreme. Moj stariji klinac me je pre nekoliko godina, gledajući našu televiziju, pitao: Ako Srbi hoće da uđe u Evropsku uniju, zašto onda nisu malo poslušniji?

Ovde stvari ne idu dobro, ali ja ipak imam nadu da će se nešto promeniti brže i bolje. Tu mi nadu daje omladina, stariji drugari moje dece. Oni su završili visoke škole, pametni su, znaju jezike, razumeju svet i znaju šta nam valja činiti. Jer, ovi koji su danas na vlasti verovatno imaju dobru nameru, jedino što nisu dorasli zadatku. Moje su nade da će mladi biti kompetentniji.