Arhiva

Kako sići sa stuba

Vesna Mališić | 20. septembar 2023 | 01:00
Kako sići sa stuba

Foto Svetomir Marjanović

Šta je to naučio premijer Srbije, a što još nije predsednik države, mogli smo da saznamo iz prvih reakcija dvojice najviših srpskih zvaničnika, odmah nakon donatorske konferencije u Briselu. Dobru vest, da je za poplavljenu Srbiju izdvojeno blizu milijardu evra, požurio je da saopšti predsednik države Tomislav Nikolić.

Ta ogromna cifra koja se, neočekivano, nasmešila Srbiji, preuveličala je sve u njegovom kratkom ali egzaltiranom obraćanju ovdašnjoj javnosti. Čak je izgledalo da je i EU izbila u vrh predsednikovih prioriteta i da je, na trenutak, splaslo njegovo tradicionalno rusofilstvo, koje pamtimo još iz vremena kozačkih pohoda na Srbiju devedesetih ili obećanja da će Rusima dati vojnu bazu na Kopaoniku.

Trideset i pet zemalja zajedno za Srbiju i BiH bio je, očigledno, dovoljan razlog da predsednik pretera u oceni kako je to bio najorganizovaniji skup u istoriji koji predstavlja znak da svet ima poverenje u Srbju, božji dar, najdivniji skup solidarnosti sa narodom koji je stradao i sa Srbijom koja je to zaslužila ponašanjem i aktuelnom politikom. I da ga inspiriše da predloži pomirenje Istoka i Zapada jer, kako je rekao, njihovi su sporovi besmisleni pred našom nevoljom, a srpskoj vladi da podigne spomenik donatorima, simbol tragedije i solidarnosti.
Ne treba biti mnogo vidovit pa zamisliti kako su se za reči predsednika, kao za slamku spasa, uhvatili svi oni koji dva meseca pod kišnim nebom čekaju da pomoć države stigne, pritiskajući čak i štrajkom glađu lokalne vlasti da im pruže nešto više od apela na razum i strpljenje, dok humanitarna pomoć čeka na suncu jer su, na primer, sanitarni inspektori zauzeti proslavom doktorata jednog od inspektora.

Takve krupne, a brzoplete izjave već su prilično politički koštale premijera Vučića opšteg utiska da je postao doktor za obećanja i projektovanu budućnost. Iako na sve načine u poslednje vreme pokušava da se ratosilja tog imidža, kao senka ga prate stalna podsećanja na one silne obećane investitore i milijarde, na fabrike čipova, avio-delova, visokosofisticiranih raketa i ulaganja u propalu privredu koja će očas promeniti lice Srbije.

Zato je, izgleda, premijer dočekao priliku i ovog puta surovo realistično, po cenu da deluje hladno, pa čak i nezahvalno, ozbiljnog lica, u dekoru zapuštene srpske industrije, rekao: Da je to toliko, vidite ovaj stub, popeo bih se na taj stub i rekao da je Srbija spasena... ali i to što smo dobili, hvala im mnogo. Zapravo je bespovratno poklonjeno 115 miliona evra, ostalo su zajmovi koji su Srbiji stavljeni na raspolaganje.

Oprez je, svakako, vrlina u politici, ali takođe i smisao za meru i u negaciji i u adoraciji. Pa, ako bismo ovoga puta mogli da pokudimo predsednika zbog neumerenosti u njegovim izjavama i nerealno probuđenih očekivanja, ne bi bolje prošao ni premijer, koji je sad otišao u drugu krajnost, i na čijem se ozbiljnom licu čitalo prilično nezadovoljstvo poklonjenom sumom novca.

Iskrena zahvalnost bila bi najmanje što može da pokaže zemlja koja nikada nije odgovorila na šta je utrošila silne milijarde koje je i do sada dobijala na ime pomoći.