Ko je ovde glavni

Širom istočne Azije u toku je ogromna revolucija na planu odbrambene politike. Najnoviji pokazatelj toga su junska odluka kineskog predsednika Si Đinpinga da smeni bivšeg člana Politbiroa i potpredsednika Centralne vojne komisije generala Su Kaihoua, zbog sumnje za umešanost u korupciju, te reinterpretacija člana 9 ustava Japana na način koji dozvoljava toj zemlji da pruža vojnu pomoć saveznicima. Uprkos sve većim tenzijama u regionu zbog tih odluka, odnosi Kine sa susednim zemljama i sa SAD nisu predodređeni da vode ka direktnoj konfrontaciji. Međutim, nove inicijative za suočavanje s onim što se smatra „kineskom pretnjom“ zahtevaju da politički lideri regiona, uključujući i Kineze, sporove rešavaju na nove i kreativnije načine ako žele da izbegnu sukobe. Generalno gledano, postoje tri načina da se obezbedi međunarodni mir: produbljivanje ekonomske međuzavisnosti, unapređenje demokratije i izgradnja međunarodnih institucija. Nažalost, politički lideri istočne Azije propustili su da porade na ovoj poslednjoj stavci i sada su suočeni s opasnom igrom ravnoteže snaga koja podseća na situaciju u Evropi pre jednog veka. Jačanje ekonomske međuzavisnosti posle azijske finansijske krize 1997. nije dalo politički podsticaj da se obezbede mir i saradnja. Poslovni lideri regiona nisu uspeli da spreče da pogoršani odnosi među državama nanesu štetu njihovim interesima. Tome nasuprot, vojno lobiranje sada ostvaruje veliki uticaj na spoljnu i odbrambenu politiku - što se vidi iz dvocifrenog povećanja odbrambenog budžeta Kine i povećane prodaje američkog naoružanja u regionu. Kako objasniti ovaj neuspeh? Stručnjaci za međunarodne odnose od vremena Imanuela Kanta do danas smatraju da demokratske države retko (ili nikada) ne ratuju jedne protiv druge; shodno tome, politički lideri poput predsednika SAD Vudroua Vilsona pokušavali su da promovišu demokratiju kao način da se obezbedi mir. Doskoro su SAD smatrale da će interakcija Kine sa zapadnim demokratijama dovesti do jačanja mirnodopskih veza. Ali posle finansijske krize iz 2008, u Kini jača uverenje da je njen autoritarni model razvoja dobio na snazi. Kineski lideri sada izgleda u sve većoj meri veruju da je novi „pekinški konsenzus“ merkantilizma i državne intervencije zamenio stari „vašingtonski konsenzus“ slobodne trgovine i deregulacije. Ideološka inkopatibilnost Kine sa SAD stvara situaciju u kojoj je relativnu promenu u međusobnom odnosu snaga teško postići na miran način. Krajem 19. veka SAD, tada u usponu, bile su u stanju da sarađuju s Velikom Britanijom čija je moć bila u opadanju, jer su obe zemlje delile istu kulturu i sistem vrednosti. Kineski lideri, međutim, podozrevaju da Amerika namerno pokušava da podrije političku stabilnost njihove zemlje pričom o stanju ljudskih prava i političkih sloboda u Kini. A politika predsednika Sija zemlju vodi još dalje od zapadnih normi. Ove ideološke razlike su te koje podrivaju razvoj institucija koje postavljaju principe, pravila i procedure donošenja odluka u regionu istočne Azije. Dok je veliki deo zemalja Zapada povezan kroz institucije kao što su OEBS i NATO, glavno takvo telo u istočnoj Aziji, Regionalni forum članica Asocijacije zemalja jugoistočne Azije (ASEAN), suviše je slabo da bi igralo analognu ulogu, što region opterećuje problemom neregulisanog rivaliteta. Do sada su američki i lideri zemalja istočne Azije malo toga uradili osim što su davali usmenu podršku stvaranju multilateralnih bezbednosnih institucija. S izuzetkom skoro nepostojećih razgovora šest strana radi uklanjanja nuklearne pretnje koju predstavlja Severna Koreja, azijske sile odbijaju da se povinuju međunarodnim pravilima i normama. Umesto toga, lideri istočne Azije opredelili su se za realpolitiku. Nažalost, za razliku od evropskih političara u 19. veku - ličnosti kakve su bile Taljeran, Meternih, Bizmark i Dizraeli - koji su stvarali trajne međunarodne saveze, lideri Azije nisu voljni ni sposobni da vide dalje od uskih nacionalnih interesa. Na primer, kineski lideri smatraju da su ekonomska kriza 2008. i veliki troškovi dva rata u inostranstvu oslabili SAD do te mere da one više ne mogu da bude međunarodni lider. Takav stav možda objašnjava nedavnu agresivnost u spoljnoj politici Kine, pogotovu u sporu oko ostrva Senkaku/Diaoju sa Japanom, koji se može smatrati i testom čvrstine savezništva SAD i Japana. Testiranje američke moći na ovaj način bi moglo da bude opasna greška. Iako je ekonomski oslabljena, Amerika je i dalje vojna supersila. Interesi SAD u istočnoj Aziji datiraju još iz 19. veka i baš kao što je Britanija pre jednog veka odbila da prepusti premoć na moru Nemačkoj, tako SAD neće prihvatiti bilo kakav kineski izazov njihovoj strateškoj poziciji u zapadnom Pacifiku, pogotovo zato što mnoge zemlje istočne Azije mole za američku zaštitu. Kina i SAD moraju da razgovaraju. Uprkos ekonomskoj međuzavisnosti i devedesetak međuvladinih kanala za bilateralni dijalog, dve supersile su se našle u opasnoj igri nadvlačenja konopca oko interesa u Istočnom i Južnom kineskom moru, te zapadnom Pacifiku. Kinesko-japanski odnosi naročito su osetljivi jer dve decenije privredne stagnacije u Japanu i ubrzani rast u Kini podstiču nacionalizam i preterane reakcije na obe strane. Japan se navikao da se za sopstvenu bezbednost oslanja na SAD i nije razvijao konstruktivnu diplomatsku viziju, iako ima treću najjaču privredu na svetu. Videćemo da li će reinterpretacija ustava koju je premijer Šinzo Abe podveo pod stavku regionalne saradnje podstaći novi pristup. Poboljšanju situacije ne doprinosi ni činjenica da SAD žele da Japan preuzme veću odgovornost u pogledu bezbednosti u Aziji, što možda ima smisla strateški i finansijski, ali pokazuje nerazumevanje političkog konteksta. Izgleda da SAD potcenjuju regionalnu zabrinutost zbog moguće ponovne militarizacije Japana. SAD bi mogle da postanu talac japanskih interesa ako toj zemlji daju diplomatsku carte blanche, a to bi, kad je o bezbednosti u Aziji reč, za posledicu imalo da Japan postane deo problema, a ne rešenja. Lideri zemalja Azije i Pacifika moraju da se probude iz učmalosti. Ozbiljni napori i dalekosežni kompromisi su potrebni da se počne proces izgradnje institucija za regionalnu bezbednosnu saradnju, ili će u protivnom najavljeno „Azijsko stoleće“, umesto da donese ekonomski prosperitet i mir, biti doba sumnji i opasnosti. Jun Joung-kvan, bivši ministar spoljnih poslova i trgovine Republike Koreje, profesor je međunarodnih odnosa na Nacionalnom univerzitetu u Seulu