Ništa nije smešno

Foto AP

Žena treba da zna šta je pristojno, a šta nije, kazao je Arinč i nekako ostao živ, da bi potom bio zatrpan lavinom posprdnih komentara sa svih strana.

Stvari u Turskoj u poslednje vreme su, međutim, sve samo ne smešne. Otkako je dugogodišnji premijer Redžep Tajip Erdogan počeo da pokazuje nesumnjive znake autoritarnog zastranjivanja, a proces reislamizacije turskog društva dobio na zamahu, nelagoda sekularno, liberalno orijentisanih Turaka ne prestaje da raste - a sa njom i međunarodna zabrinutost za pravac kojim je krenula zemlja ne tako davno na sva usta hvaljena zbog progresa koji je pod tim istim Erdoganom ostvarila.

Sada se premijeru prohtelo da, posle više od 11 godina na čelu vlade, pređe na mesto šefa države (naravno, uz prateće proširenje ovlašćenja) i, na prvim neposrednim predsedničkim izborima u istoriji zemlje, čiji se prvi krug održava u nedelju, ta će mu želja izvesno biti ispunjena. Tolika je, naime, dominacija Erdogana i njegove Partije pravde i razvoja, da se pitanje pobednika i ne postavlja, već samo da li će drugi krug uopšte biti potreban.

Represivne mere kojima je u poslednje dve godine pribegavao očito nisu umanjile Erdoganovu popularnost u konzervativnim krugovima i među ruralnim stanovništvom. Ali je već sada, u času kad - po putinovskom modelu - s jedne čelne funkcije prelazi na drugu, jasno da će njegova vladavina biti upamćena pre svega kao vreme produbljivanja unutrašnjih podela u Turskoj. A s takvim nasleđem čak ni onaj koga na Zapadu sve češće nazivaju sultanom ne bi trebalo lako da živi.