Jedna suza za Argentinu

Foto Oliver Bunić

Najnoviji bankrot Argentine nameće neprijatna pitanja. Periodične dužničke krize u ovoj zemlji često su rezultat samodestruktivnih makroekonomskih politika, ali je ovog puta bankrot izazvan značajnim promenama u međunarodnom sistemu zaduživanja. Ta promena favorizuje tvrdokorne kreditore koji drže obveznice izdate prema američkom pravu. Kako ekonomije u usponu polako usporavaju rast, a njihov spoljni dug se uvećava, nove pravne interpretacije koje će ubuduće otežati otpis i reprogramiranje dugova ne slute na dobro za globalnu finansijsku stabilnost.

U ovoj priči nema heroja, a svakako ih nema među argentinskim kreatorima politike koji su pre jedne decenije pokušali da jednostrano izdejstvuju masovni otpis dugova inostranim vlasnicima argentinskih državnih obveznica. Ekonomisti koji su taj buenosajreski konsenzus veličali kao novi način da se upravlja ekonomijom, s ove vremenske distance ispali su budalasti.

Ovo nije prvi put da argentinski bankrot poremeti međunarodna tržišta kapitala. Argentina je pre ovog bankrotirala sedam puta: 1827, 1890, 1951, 1956, 1982, 1989. i 2001. MMF je odavno shvatio da je Argentini odobrio isuviše zajmova kako bi joj pomogao da spasi neodrživi sistem vezivanja za kurs dolara kada je on 2001. doživeo slom.

Delimično i kao odgovor na argentinsku krizu, Fond je 2003. predložio novi okvir za problem državnih dugova, koji je naišao na oštro protivljenje, ne samo kreditora (bojali su se da će MMF biti isuviše blagonaklon prema problematičnim dužnicima), nego i ekonomija u usponu (uredni dužnici su strahovali da će im kreditori povećati kamatne stope ako kaznene mere u slučaju bankrota budu ublažene).

U skorije vreme, Fond se, preispitujući efekte pozajmica zemljama na evropskoj periferiji, posebno Grčkoj, opredelio za drugačiji pristup reprogramiranju dugova. MMF sada priznaje da je najveći deo tih kredita trošen kako bi se kreditorima omogućilo da se izvuku bez gubitaka.

Ako novi predlog bude usvojen, MMF ubuduće neće kreditirati zemlje za koje proceni da im je dug već neodrživo visok. Zato će kreditori prvo morati da se slože o novom profilisanju (eufemizam za reprogram) duga, što bi zaduženim zemljama trebalo da omogući da od postojećih kreditora pozajme novac na duži rok i sa nižim kamatnim stopama nego što bi to mogle na slobodnom tržištu.

SAD zasad oklevaju da podrže predlog MMF-a. Očito američke vlasti veruju da u nekim situacijama geopolitika ima prednost u odnosu na ekonomiju, što se reflektuje i kroz nedavnu pomoć MMF-a Ukrajini i to posle niza neuspelih programa.

Američki otpor je za žaljenje. Bilo bi mnogo bolje da SAD u izuzetnim slučajevima, kakav je Ukrajina, daju bespovratnu pomoć, a ne da čitav međunarodni finansijski sistem prilagođavaju takvim slučajevima.

S obzirom na komplikacije koje se uvek javljaju pri procenjivanju ugovora o državnom zaduživanju pred stranim sudovima, te na nesposobnost međunarodne zajednice da uspostavi kredibilnu i fer proceduru za bankrot izazvan spoljnim dugom, možda je najbolja ideja da se rešavanje najvećeg dela tih problema preusmeri na sudove zemalja dužnika. Po tom scenariju, zemlje koje žele da se zadužuju u inostranstvu, morale bi da uspostave institucije, koje bi obećanje da će dug biti vraćen učinile kredibilnim.

Smanjenju tenzija na međunarodnom finansijskom tržištu poslednjih godina doprinela je i ogromna ekspanzija unutrašnjih dugova ekonomija u usponu, ali pozajmljivanje na domaćem tržištu nije univerzalni lek. Verovanje da se zemlja ne izlaže riziku ako se zadužuje u sopstvenoj valuti zapanjujuće je naivno. Ako ništa drugo, i dalje postoji rizik od inflacije, posebno za zemlje sa slabim fiskalnim institucijama i teškim teretom dugova.

Svejedno, najnovija dužnička trauma Argentine pokazuje da je globalnom sistemu za rešavanje pitanja državnih dugova očajnički potrebna popravka. Produbljivanje domaćih dužničkih tržišta - a možda i promena u skladu sa smernicama koje predlaže MMF - nasušno je potrebno.

Copyright: Project Syndicate, 2014.