Plodovi lude zemlje

Foto Đorđe Kojadinović

Od dvestotinak likovnih kolonija koje se svakog leta organizuju u Srbiji, Internacionalni simpozijum Terra u Kikindi razlikuje se po mnogim kriterijumima, a po nekima je jedinstven u čitavoj Evropi. To je jedino mesto gde se može napraviti skulptura od pečene gline visine dva i po metra i gde ona može trajno da se smesti.

LJubitelji terakote dobro znaju šta to znači, jer gabariti drugih peći za glinu ni u najboljem slučaju ne domašuju ni petinu kapaciteta unikatne skalamerije, smeštene u jednom od napuštenih postrojenja fabrike za izradu cigle Toza Marković, gde svakog jula obitava grupa (od pet do osam) najpoznatijih svetskih vajara već 33 godine, pa je kolonija i po tome bez presedana čak i u najboljoj praksi izmeštenih umetničkih zajednica. Ostale vrline Terra-e otkriće nam usput Slobodan Boban Kojić, osnivač, direktor i spiritus movens ove, odavno institucije, uz prigodnu sremsku šalu hvalte me usta moja, dok se ne razvalite. I prateći bezrezervni osmeh od uva do uva.



Međutim, ovde vrlo modernom pojmu samohvalospeva nema mesta, jer slika, kao i uvek, vredi više od hiljadu reči. Ali se može izraziti i jednom kratkom idila koja ovde ne sadrži ni p od patetike i preterivanja. Jer, milina oblije svakog ko kroči u dvorište zajedničkog ateljea, nepregledno i prema vojvođanskim merilima. Ogromna zastakljena radionica okružena je mnoštvom figura, portreta ili apstraktnih formi, čijoj ružičastoj boji upečatljiv kontrast daje zelenilo trave u koju su uronjene. Tu je cela istorija Terra-e sa svim zvučnim imenima, i onima koje tek čeka slava, statistički: preko 400 njih iz 40 zemalja sa gotovo svih kontinenata. Izražena u broju artefakata, cifra je još respektabilnija, u Parku skulpture je preko 1.000 dela, što je čini jedinstvenom zbirkom u svetu. Najuspešnije su deo kolekcije kikindskog Narodnog muzeja, a deo produkcije se šeta po festivalima pod ljupkim nazivom Teratorija.

Neka vas ne zavara prvi utisak, ovo je skladište, a ne galerija, prokomentarisaće Kojić od čuda razvaljena usta, zapravo, odraz divljenja Parku. I stvarno, tek tad se primećuje da su ponegde tek polutke skulptura, jer prvi pogled je zasenjen lepotom prizora. Druge polovine su u drugom delu dvorišta, smeškaće se opet Kojić, jer ovde je reč i o taktici. O vrsti pritiska na vlasti u višedecenijskoj borbi za muzej terakote.



Tome Terra nikad nije bila bliža, ovaj put ne prema političkim obećanjima, već konkretnoj činjenici. Naime, grad je otkupio staru kasarnu kao sedište budućeg muzeja, ali i akademije, centra specijalističkih, master i doktorskih studija. Tek tada će Terra biti bez premca.

Spolja rustično zdanje ateljea, iznutra je savremeni vajarski studio gde je već posle nedelju dana kretanje otežano novonastalim radovima. To je očigledni dokaz elana učesnika i rado prihvaćenog izazova. Mnogima od njih glina nije primarna, i nikada nisu u njoj vajali u ovolikom formatu, objasniće Boban radnu atmosferu koja je postala tradicija. Ove godine groznica je naročita, pa umetnici često preskoče ručak, ili zamole da im se jelo dopremi, da ne gube vreme u putu. Fizička aktivnost traži nadoknadu, ali inspiracija za to ne mari, ona vodi svoju politiku.
Tako, ako ste u atelje ušli s juga, prvo ćete ugledati gigantsku Gertrudu, preuveličanu repliku simpatične debeljuce, zaštitnog znaka Vere Pantelić, poznate po njima širom sveta. Polako nastaje i druga, u zagrljaj stiska panonskog mornara, jednako narativnog i punačkog. U blizini je i sumo rvač, impresivnih oblina i mišića, zasad bez partnerke. Ova vas glina prosto tera, luda zemlja, osmeh Pantelićeve se nadovezuje na toplu Kojićevu dobrodošlicu, kao fid-bek na nespecifični ambijent. Na tone najfinijeg skulptorskog materijala (Kojić ga zove embrionalnim), na pomoć pri konstrukciji bez metalne armature, već na osnovu glinenih glista, na non-stop otvoren atelje sa mnogo kutaka za kratak predah, i, uostalom, ponos i diku Terra-e, vanserijski prostranu peć. Kao i na druženje, takozvanu interakciju, koja sve prožima i predstavlja još jedan od stubova simpozijuma. Ako sediš doma, niko ti neće zakucat na vrata, a ako se krećeš, nešto ti se otvori, filozofija je Đanina Božića iz Istre, praksom potvrđena.

Božić na drugom kraju ateljea gladi svoje glinene svijetove, nalik smanjenim isečcima tla, sa pet strana oštro zasečenim, a odozgo u blagim valovima. Svoju opčinjenost materijalom, Božić želi da podeli, pa nudi da se skulpture pomiluju. Dodir sa besprekornom površinom uspeva da prenese deo užitka kojim nikako da se zasite ni on, ni Danijel Premec (BiH), ni Željko Reljić (Crna Gora), ni Sema Okan Topak (Turska), ni Vera, ni Biljana Popović.

Popovićeva i ne primećuje dolazak novinara, zadubljena u izraz lica jedne u nizu nevesti kojima je ovde, ali i inače, posvećena. Najlon koji u redovnim prilikama štiti glinu od sušenja, sad je našušuren i ima funkciju vela. Blaženo lice mlade je autentično, jer je preslikano sa stare fotografije. Istražujem pojam porodičnog nesvesnog u pokušaju da nađem ključ žensko-muških odnosa, kao da se prene iz misli Popovićeva, silazeći sa merdevina. Fotografije su idealno nadahnuće, nepresušno, tvrdi ona, vraćajući se izvlačenju finih prevoja vrata.

Ono što u Terra-i uvek iznova raduje jeste raznolikost umetničkih izraza, a prepoznatljiva poetika je i osnov za selekciju u saziv. Besmisleno je da na konkursu unapred tražimo skicu upravo zato što se mnogi autori nikad nisu sreli sa ovakvim uslovima rada. Prvo moraju i da osete podneblje, da bi znali šta žele, obrazlaže Kojić. Presudne su, tako, biografije umetnika, čiju hijerarhiju u mnoštvu pristiglih određuje žiri. Časti što su učestvovali u simpozijumu još će više doprineti obeštećenje od 1.000 evra, po čemu je još Terra posebna.
Iako sad već svi znaju sve o Terra-i, i država navodno prepoznaje njen značaj, simpozijum više pomaže Pokrajina, a najviše siromašna Opština, završiće Kojić tužno. Nekad je bila bogata, a sad se o tom pripoveda, dok su priče o blagu Terra-e sve aktuelnije. Da je pameti, ona bi postala novi zamajac razvitka.

Gastronomska uspomena

U vreme obeda, najprivrženiji zajedničkom obredu sednu na bicikl i odlaze u centar, gde se zbog Terra-e otvorio restorančić kao zamena za starog domaćina, jedini hotel, već par godina u rekonstrukciji. Meni se sklapa po ličnoj želji, jer je i gastronomska ponuda deo utiska koji će umetnici poneti sa sobom. Domaći vajari će odneti kući i sve što naprave preko obavezne kvote, dve galerijske skulpture i jedne muzejske, za razliku od stranaca, obeshrabrenih cenom transporta i mogućnošću usputnih nezgoda. Privilegovani došljak poneće suvenirčić, malu terakotu i veliki komad sira sa obližnjih salaša.