Stećak u Guči

U Vidovu ništa novo; divljaju vetrovi, liju kiše, žežu gromovi, ali Suva planina sve to, muški, podnosi. A ako, jednog dana, visoka voda i dođe do mog suvoplaninskog doma onda belopalanačka kotlina, pa i celo Ponišavlje biće ponovo more koje je, onomad, grunulo kroz Sićevačku klisuru i oteklo Vardarskom dolinom ka Egeju...

A u petak, dan uoči svetog Ilije, siđem iz Vidova do Bele Palanke, da nakupujem sve šta mi treba za nedelju dana. Svratim i u kafić MGM na espreso i da išamaram tabloide, kad, eto, Limunade, belopalanačke legende, i, pazi šta će da mi kaže: Da li si primetio da se samo još Toma Nikolić, i, to ne uvek, ljubi triput u obraz, po srpski, sa ovima iz Brisela? Ovi drugi samo podmeću obraze u prazno i tapšu se po ramenima. Eeej, koliko se pred Evropom povijamo, da nas sramota da se sa gostom triput izljubimo! Da neće i to da nam zabrane?! Rekavši ovo Limunada, inače glavni arheolog na Koridoru, ustade te ode da kontroliše Grke da ne zatrpaju ono što nam je ostalo od rimske okupacije...

Nego, tu se setim da sam se sa mojim pokojnim stričevima i dedovima ljubio tri puta i to u - usta! A tako se i danas ljubim sa Biljinom tetkom Slavkom iz Kraljeva. Koliko znam danas se, još uvek, u usta ljube još samo Rusi. A mi? Kad smo prestali? Da li kad smo hrišćanstvo primili? Ili je to Tito zabranio da ga Leka i Krcun ne bi balavili...

Srčem espreso, listam tabloide, i, na šta ću da naletim!? Vučić nudi Beku da vodi srpsku železnicu, a Mišku Delti da vodi Srbijagas!? A do juče im pretio robijom! I što ne ponude nešto i Canetu i Đilasu, pa neka se svi izljube triput u obraz ili, bolje, u usta, ne bi li nas krenulo! Mada, može li da krene onom Đinđićevom, srpskom Sizifu sve i ako navijaš za njega?
K. G. Jung, moj guru iz Švice, će ljutito: Nisam ekonomista, ali, koliko vidim, sve su to trice i kučine! Nego, objasni ti meni: zašto Srbi slave svetog Iliju kada je taj starozavetni prorok zaklao dvesta prvosveštenika koji su slavili starog srpskog boga Vala, boga goveda i sitne stoke!? Blenem u Junga kao tele u šarena vrata. I, setim se, da je i nesrećni knez Lazar slavio starozavetnog proroka Amosa. Ispašće, bre, da su se Srbi odricali stare Vidove vere još dok hrišćanstvo nisu primili!

I, dobro, ako se, već, slavi starozavetni prorok Ilija, ako su Nemanjići hrišćanstvo primili, prvo, iz Vatikana, zašto je onda g. Mladen Đ. Protić, bogumil iz Guče, inače, glavni junak mog najnovijeg romana, zašto je, pitam, izopšten iz Crkve i sahranjen, kao pas, van gučanskog groblja? Zar na gučanskom groblju ne leže i ateisti, komunisti?

Tešeći se Nikolinim vinom zadremam u ligeštulu pored Vidovog hrama, a Tara i Cezar laju na mladu mesečinu. U taj čas moja Crna progovara: Lepo je što se i ove godine, pored svih nedaća, iz Guče truba čuje. Jer dok je gučanske trube biće i Srbije. A onda će, valjda, jednog dana, Srbi da se sete da su imali i svog Ničea iz Guče.