19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Foto arhiv muzeja istorije jugoslavije
Tragajući za misterijom afere Ranković i prisluškivanja Tita, o kojoj je mnogo pisano, ali sa malo argumenata, NIN je došao do tajnih izveštaja KOS-a koji daju odgovore na decenijska pitanja o tome zašto je Tito rešio da eliminiše Rankovića nakon njegovog povratka iz Moskve, kako je od namere da odstrani Kardelja Tito stigao do ideje da je Ranković njegova meta, koja je uloga Jovanke Broz u aferi prisluškivanja, i smene Rankovića i da li su moćne strane službe KGB, CIA, MI6 imale upliva u ovaj slučaj.
Jedan od ključnih dokumenata KOS-a, izveštaja sačinjenog na osnovu saslušanja 71 osobe i provere ozvučenja Užičke 15, Titove rezidencije i Užičke 16, ukazuje da Ranković nije prisluškivao Tita. U tom izveštaju od 19. juna 1966. piše precizno koji su sve radovi izvedeni, ko je učestvovao u izvođenju i bio upoznat sa postavljanjem ozvučenja. Niti u jednoj od 16 tačaka nema dokaza o nelegalnom ozvučenju. U tački pet tog izveštaja piše da je 1950. ozvučen radni kabinet predsednika Tita u prisustvu Branka Vučinića i drugarice Jovanke. U tom dokumentu je i priznanje jednog od Titovih sekretara koji je rekao da je znao, uz uzak krug ljudi, da ozvučenje postoji u Užičkoj 15 i da je to u nadležnosti drugarice Jovanke, koja vrši snimanje.
Ni najvažniji dokument KOS-a, vojnotehnički izveštaj sačinjen takođe juna 1966. i čuvan daleko od očiju javnosti pet decenija (sve dok njegov sadržaj nije objavio NIN u prošlom broju, uz saglasnost bivšeg direktora Vojne bezbednosne agencije Svetka Kovača), nije potvrdio da je Aleksandar Ranković prisluškivao Josipa Broza Tita. S tim izveštajem bio je upoznat Tito. O tome zašto je Broz ipak odlučio da odstrani Rankovića, prema dokumentima iz arhiva KOS-a, koji uskoro objavljuje u knjizi Slučaj Ranković / iz arhiva KOS, za NIN govori Svetko Kovač.
Za odgonetanje afere prisluškivanja odnosi Tito, Ranković, Kardelj i više su no značajni, posebno period od 1962. do 1966. godine, kaže Kovač.
Do Vojne službe bezbednosti 1964, 1965, dolazile su informacije o sukobu Rankovića i Kardelja. Jedna od njih je da je Ranković vadio pištolj na Kardelja ili da je Kardelj zastupao mišljenje onih Slovenaca koji su za izdvajanje iz SFRJ. KOS je imao informacije da je Ranković veliki autoritet i u Moskvi i SSSR i u skoro svim socijalističkim zemljama, smatrali su ga Titovim naslednikom, nadali su se da će Ranković naslediti Tita i da će to približiti Jugoslaviju Varšavskom ugovoru.
Možda je to koštalo Rankovića? Ranković je bio vrlo eksponiran u suprotstavljanju Informbirou i tadašnjoj politici SSSR prema Jugoslaviji. Zato je sam govorio da zbog takvog stava ne može imati veliki autoritet u Moskvi. Međutim, posle posete Hruščova Jugoslaviji i pomirenja sa SSSR-om Ranković je ponovo uživao veliki ugled kod njih. Smatrali su ga nekompromitovanim komunistom.
I Kardelj je sa Titom bio u Moskvi. Postoji taj dokument. Tito je razgovarao sa rukovodstvom SSSR-a, Kardelj sa drugim nivoom. Sovjeti su rekli Titu posle da Kardelj zastupa drugačije stavove, različitu politiku. Kada se Tito vratio iz Moskve pozvao je Rankovića i objasnio zbog čega Kardelja moraju eliminisati. Ranković mu je savetovao da ga pozove na razgovor. Rekao je da je nemoguće da posle toliko godina Kardelj menja politiku. Apsolutno je štitio Kardelja, tvrdi Kovač. Međutim, Tito je uslovio: On ili ja. Ranković mu je rekao da će ukoliko to postavi na zvaničnom sastanku kao pitanje, on biti uvek uz Tita, ali da bi bilo bolje da s njim razgovara u četiri oka. Očito je taj problem bio prevaziđen.
Istovremeno, tinjao je sukob između Jovanke, koja je imala veliki uticaj na Tita i Kardeljeve supruge Pepce. Čak je Tito molio Rankovića da priča sa Pepcom kako bi ona ublažila stav o Jovanki i ponašala se s njom uvažavajući je kao predsednikovu suprugu. Ma, ajde molim te, bapske priče da se ja upuštam u te sukobe neću, govorio je Ranković. I nije zvao. Ipak, slepo odan Titu i to je odradio, prilikom jednog boravka na Brionima.
Pepca je zamerala Jovanki isto ono što i Slavka, Rankovićeva supruga, oholost i prepotentnost. I njih dve su već bile u sukobu.
Izveštaj vojne tehničke komisije nije se bavio ovom dramom. Ali da su odnosi Tita, Rankovića i Kardelja značajni za aferu prisluškivanja potvrđuje činjenica da je novembra 1965. godine Tito rekao Dobrici Ćosiću da se plaši frakcija u Savezu komunista, jednako Kardeljeve kao i Rankovićeve, navodi Kovač.
Zašto je Tito okrenuo leđa Leki?
To je velika dilema. Zbog čega je Tito, koji je stvorio Jugoslaviju i 1962. bio čvrsto na temelju očuvanja Jugoslavije, okrenuo leđa Rankoviću? Neki misle da je Tito to uradio zato što je to jedini način da se očuvaju Jugoslavija i partija. Neki misle da je Tito shvatio da se ne može izboriti sa Kardeljem i Bakarićem, da će lakše protiv Rankovića, drugi misle da je Tito Rankoviću dao posle 1962. zadatak da se obračuna sa Bakarićem i Kardeljem, kaže Kovač. Iako je Tito bio za federaciju, baš kao i Ranković, jaki pritisci Slovenije, Hrvatske, nagnali su ga da proceni kome da popusti. Opredeljen za Jugoslaviju, mislio je da se ona može sačuvati pre na ovaj način. Sukob Ranković -Tito bio je podgrevan da bi se ostvarila ideja o konfederaciji. Tito se plašio gubljenja vlasti, i gledao je ko bi mogao da ga ugrozi. Svi su mu servirali Rankovića kao najvećeg konkurenta. Najglasnija je bila Jovanka. I ona je Tita upozoravala na Rankovića, podseća Kovač. Jovanka nije razgovarala sa Rankovićem skoro dve godine pre Brionskog plenuma, iako je on bio kum na njihovom venčanju. Smatrala je da je Ranković taj koji će Tita skinuti sa vlasti, upozoravala ga je neprekidno da će mu Ranković doći glave.
Još od 1962, kada je Jovanka prvi put prijavila smetnje tokom telefonskih razgovora, protumačila je to Rankovićevim prisluškivanjem. Iako se Ranković suprotstavljao odluci Predsedništva SFRJ o njegovom imenovanju za potpredsednika Jugoslavije, govoreći: Šta će nam to, šta će nam ta funkcija, baš ta funkcija pojačala je zavist i strah drugih da će upravo on doći na čelo SFRJ. Sem toga, Ranković je imao veliki ugled u skoro svim socijalističkim zemljama i svi su ga smatrali naslednikom. Zapadna štampa je pisala o tome odmah posle rata. Zainteresovane za SFRJ u to vreme bili su i Vašington i Moskva. I zato nije beznačajan Rankovićev odlazak u Moskvu marta 1966. na 22. kongres Komunističke partije. Dva meseca kasnije, optužen je za prisluškivanje Tita i zvanično.
I Moskvu i Vašington zanimalo je u kom će pravcu ići Jugoslavija. A posle Rankovićeve posete Moskvi, mnogi su govorili o zdravici koja je koštala Rankovića i zbog koje je smenjen, kaže Kovač. Beogradom se pročula vest kako su u SSSR-u nazdravljali Rankoviću kao budućem Titovom nasledniku, iako vojni dokumenti negiraju postojanje sporne zdravice. Ali ne i pažnju i doček koji mu je tamo priređen. To je nešto zbog čega je ispaštao. I supruga Slavka mu je rekla da su ga dočekali kao predsednika Jugoslavije, ali Ranković je rekao da su ga primili kao potpredsednika prijateljske zemlje, navodi Kovač. U to vreme Cvijetin Mijatović je bio ambasador u Moskvi i verovatno je Titu to prikazao malo drugačije. Dovoljno zabrinjavajuće, toliko da su njegovoj supruzi rekli: Ode Leki glava zbog zdravice. Bio je to strah od naslednika, kaže Kovač, od podrške SSSR.
Mada je sam Ranković, kako kaže naš sagovornik rekao: Da li neko misli da bih pristao da na sovjetskim tenkovima dođem na vlast?! I postavljao je pitanje kako to on može biti naslednik kad nije Jugoslavija kraljevina. I dodao je: Meni jeste Tito kum, ali kumstvo nije srodstvo da bih posle njega došao na vlast. Ipak, usledio je obračun sa Rankovićem i optužbe za zloupotrebu Udbe, iako, prema tvrdnji Kovača, Tito nije bio ubeđen da ga Ranković prisluškuje. Sve je iskorišteno da se napravi afera, tvrdi on. Nakon desetine hiljade iščitane dokumentacije, uključujući tajne spise KOS-a, Kovač je ubeđen da Ranković nije prisluškivao Tita i da je Tito to znao. Zloupotrebljena je činjenica da su bila ugrađena sredstva u vreme Beogradske konferencije, sa znanjem, odobrenjem, ili pojedinačno po zahtevu Tita i Kardelja. Vojna tehnička komisija utvrdila je da je Kardelj tražio da mu se u kabinetu u SIV-u omogući da snima razgovore. NJegov poznanik Slovenac, iz slovenačkog DB, doneo je taj telefon i montirao ga, a posle se ispostavilo, navodno, da je preko tog telefona Ranković prisluškivao Kardelja. Iskorišćene su legalne stvari i prikazane drugačije, jer nema materijala o prisluškivanju, kaže Kovač.
Mnogi misle da je postojala samo jedna komisija i to vojna, I da je vojska imala veliku ulogu u eliminaciji Rankovića, što bivši direktor VBA negira. Ipak, kao pripremu za aferu prisluškivanja marta 1965. on vidi postavljanje hrvatskog kadra Milana Miškovića na mesto saveznog sekretara za unutrašnje poslove. Posebno što je njegov brat general Ivan Mišković imenovan za šefa KOS-a dve godine ranije.
Imali ste dva brata, jedan šef vojne, drugi šef civilne službe, i onda je to velika šansa da se lakše kompromituje Udba, no da je ostao Lukić, to bi već teže išlo. Jer i u izveštaju vojne tehničke komisije, koji je dostavljen delegatima nekima 27. drugima 28. juna ili 30. na Brionima, pred sam plenum ne piše decidirano da je bilo prisluškivanja. Nego moguće, da su postojali uređaji za ozvučenje, navodi Kovač.
Podseća da je izveštaj državno-partijske komisije na čijem je čelu bio Krsto Crvenkovski, podnet na Brionskom plenumu, presudan za donošenje odluke o Rankovićevoj smeni. Bile su tu još dve komisije, 7. jula je formirana i istražno-tehnička komisija Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove koja je obavljala razgovore, pisala izveštaje i dostavila ih saveznom javnom tužiocu. U septembru je formirana posebna komisija SIV-a, koja je pripremila ekspoze Avde Huma, koji je bio najstroži kritičar i izneo najteže ocene na Rankovićev račun. Rekao je da je to frakcija koja se bori da nasilnim putem zauzme vlast, nasuprot tome Ranković je upozoravao Tita na republički separatizam koji razbija saveznu vlast. Za Kovača, to je bio početak razbijanja Jugoslavije. Izveštaj saveznog tužioca, koji je usledio, za njega je pre partijski dokument nego dokument tužioca. Tu se ne navode inkriminacije nego optužbe bez dokaza, kaže Kovač. Uostalom, kada je Crvenkovski podneo svoj izveštaj na sednici Izvršnog komiteta pre Brionskog plenuma, neko je postavio pitanje rezultata vojnotehničke komisije, a Tito je rekao: To nije bitno. Da ne ulazimo sada u te tehničke detalje, stvar treba posmatrati politički. Crvenkovski će to izneti. A Crvenkovski nije ni dobio vojni izveštaj. Sednica CK SKJ bila je 22. juna, gde su se razmatrali rezultati rada komisija, što Crvenkovski nije ni pročitao. Na tom vojnom dokumentu neko je rukopisom ispisao da ga Mišković nije dostavio Crvenkovskom, nego ga je samo usmeno izvestio, kaže Kovač.
Prema dokumentima, februara 1966. na Brionima, kod Tita su bili Petar Stambolić i Jovan Veselinov i Tito im je rekao da Ranković zna da se Titovi telefoni prisluškuju. Tito i Jovanka su znali šta je ozvučeno, prema navodima izveštaja, ali su prikazivali drugima da to radi Udba bez njihovog znanja. Uprkos svemu, Tito je pozvao pred Brionski plenum Rankovića na Brione i nije dozvolio komisiji Crvenkovskog da razgovara sa Rankovićem. Rekao je da će to sam učiniti i pozvao ga je 25. juna na Brione. U stvari, naredio je generalu Gošnjaku da dođe sa Rankovićem. I Ranković je otišao avionom kojeg je pratio jedan mlazni avion, verovatno u funkciji bezbednosti. Ne postoji snimak ovog razgovora između Tita i Rankovića, ali prema iskazima Gošnjaka, arhiviranim u KOSu, bila je to hladna komunikacija. Tito je šturo saopštio Rankoviću da treba samo da podnese ostavku na funkciju potpredsednika, koja se inače ukida, ali da će ostati u Predsedništvu SFRJ i u CK. Tako je Ranković i pristao da dođe na plenum. Kada je tog 30. juna stigao na Brione, u 10 ujutru poslao je ađutanta da donese materijal za plenum, ali rekli su mu: Još nije gotov. U 11 noću, veče pred plenum, dostavili su mu izveštaj, iako je tokom dana gledao delegate kako ga čitaju sedeći na klupama. Tada već niko nije razgovarao s njim. Kada je pročitao materijal dobio je, prema izveštaju lekara, lakši srčani udar. Ađutant, zadužen za njegovu bezbednost ne samo fizički, već u svakom smislu, govorio mu je da ne sme u takvom zdravstvenom stanju da izlazi. Ali Ranković se ipak pojavio. Skrhan i pognut nije se branio od optužbi. Posle plenuma Ranković je optuživan ne samo za unitarizam kao do tada, već i za represiju na KiM.
Tito je doneo odluku o eliminaciji Rankovića 1964. Otvoreno je rekao 20. juna: Dve godine sam se lomio šta da preduzmem. Na jednom sastanku on kaže da mu je žao što nije ranije to preduzeo. U stvari, plašio se kako će reagovati srpski komunisti i da Rankovićeva smena ne dobije antisrpski karakter. Međutim, srpski komunisti su odradili to onako kako je on želeo, a da je pre toga Udbu, kao glavni Rankovićev oslonac, kompromitovao.
Šta, u to vreme, rade moćne obaveštajne službe CIA, MI6? Svi su pratili događaje u Jugoslaviji, kaže Kovač. Pitanje je da li su samo pratili ili i učestvovali. Aktivno pratili. Nismo videli iz dokumenata da se neka služba konkretno uključila. Tito je 1962. bio u poseti SSSR, a 1963. u SAD. Video je da ima ugled u obe tadašnje supersile i zato se nije plašio spoljnih uticaja, njihove reakcije kad smeni Rankovića, navodi Kovač. Ali, zar se nije Vašington plašio približavanja Jugoslavije Moskvi? Bilo bi normalno da se plašio. Jesu li prepoznali Rankovića kao tu opasnost? Kovač ponavlja da nema u tim događajima upliva stranih službi. Tito je odmah posle Brionskog plenuma pozvao ambasadora u Moskvi i rekao mu da za njega traži prijem kod Brežnjeva da mu objasni situaciju, da je Ranković smenjen zbog zloupotreba u službi, prisluškivanja i da posebno potencira jedinstvo CK. Pozvao je Brežnjeva u posetu Jugoslaviji u drugoj polovini septembra, kako je rekao, kada je najbolji lov na jelene.
U sledećem nastavku: kako je praćen Ranković u tajnoj akciji Operacija x
